Уредба о светковању недеље и празничних дана

"Поводом тим, што народ наш у опште свету недељу, а и гђе које заповедне Господње празнике, сасвим опређељењу и вољи Божијој противно проводи, које тиме, што у те дане, по варошима и касабама чаршију отварају и јавни пазар држе, које пак тиме, што по неким местима пољске тежачке послове предузимају и одправљају; и тако уместо што би те свете дане по закону светковали, а оно их противу закона обесвећују и безчасте: то да би у народу нашем једанпут за свагда дојакошње противзаконито светковање недеље и празника, као вољи Божијој противно престало, а у место тога, право, законо вољи Божијој угодно и сходно светковање свете недеље и празника васпоставило се и увело се, нашли смо се побуђеним на представку врховне духовне власти сљедећу уредбу издати.

1.
Заповеда се и налаже сваком Србину у опште, и поименце сваком домаћину у отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да Свету Не-дељу и остале Господње заповедне празнике, на славу Божију празнује и светкује, које се у том састоји, да људи у такве дане приљежно у цркву иду, ту да се Богу моле, и да му на свагдашњим његовим благођејањима благодаре а напротив тога, да од сваког општег рада престану и одпочињу.

2.
Забрањује се сваком Србину у свету недељу или на Господњи заповедни празник, пољке тежачке послове предузимати и радити, и то се забрањује, да речене послове ни домаћин сам нити преко чељади своји, нити пак преко надничара или мобом сме предузимати.

3.
Забрањује се у свету недељу како по варошима и по мањим касабама (варошицама) чаршију отварати и јавни пазар држати.

4.
Забрањује се сваком трговцу и сваком кога му драго заната мајстору, како по већим варошима тако и по варошицама и мањим касабама, у Свету Недељу или на заповедне Господње празнике пазарити, и дућан свој отворити ни пре ни после подне. (Само бакалнице могу после свршене са литургије и то не са чаршије, већ изнутра у авлији бити отворене).

5.
Забрањује се онима, који меане и кафане држе такве у Свету Недељу, или заповедне Господње празнике, отварати пре, него што се света литургија у цркви сврши.

6.
Забрањује се у Свету Недељу довозити на колима у варош или икуда дрва, грађу, брашно или друго што на пазар.

7.
Будући се пак овом уредбом укида пазар у Свету Недељу, то да би сваки Србин своје кућевне потребе, које је до сада с пијаце набављати или на пијаци продати могао: то се овом уредбом за сваку варош и место, где је обичај био до сада пијацу држати, опређељује шести дан у недељи тј. субота.

8.
Ова уредба разумева се и за панађуре, који су уредбом правителственом опређељени то јест да и панађури не могу бити нити у свету недељу, нити пак на заповедне годишње празнике, но у дане послујуће.

9.
Да би сваки Србин знао, који су то заповедни празници, они ће у календару нашем с црвеним словима бити напечатани, а и свештенство ће свагда напред такве у цркви народу објављивати.

10.
Уредба ова имаће важност своју од наступајућег Митрова дне 1839. године, од кога дана нико се изговором незнања ове уредбе извинити неће моћи."

У Београду, 4. септембра 1839. године, nамјесници књажевствог достојанства Јеврем Обреновић, Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић

Приказ књиге и филма Дa Винчијев код

"Са крајем миленијума завршио се је 20 векова дуг период Рибе, доба у коме су више силе говориле човеку како да се понаша и наступило је доба Водолије, када ће човек сазнати истину и почети да мисли својим главом (стр.238)," каже Ден Браун у свом најновијем мегаселеру под називом "Да Винчијев код", који, због своје повезаности са Римокатоличком црквом, ових дана покреће многе полемике у целом свету. Књига је писана у уобичајеном маниру криминалистичких трилера са тежњом да се у причу углаве елементи религиозне мистике; идеална да се по њој сними високобуџетни холивудски мегахит, потенцијални кандидат за награду академије. Приповедач се везује се за светски позната имена, места, удружења, митове и уметничке предмете, па је на тај начин лако сварљив и општеприхваћен у широким слојевима средње класе.

Тајно масонско друштво Сионски Приорат, чији су Велики мајстори својевремено између осталих били и чувени Леонардо Да Винчи и Исак Њутн, вековима крије "истину" о Светом Гралу (или Сангреалу), врши еротске обреде Хиерос Гамос и чува наводну краљевску лозу Исуса и Марије Магдалине од насртаја Цркве. Писац тврди да Сангреал није оно што сви сматрају, путир из којег је Христос пио на Последњој вечери, већ се састоји од наводно оригиналних докумената и гностичких јевађеља које је Црква свесно сакрила од верних, јер се у њима налази права истина, за разлику од оне коју открива званично четворојеванђеље. Поред тога Сангреал обухвата и тајну о очувању реликвија Марије Магдалине, као и њених живих потомака краљевског порекла, који имају "доказе о легалним претензијама њене породице на власт (стр.228)." Чланови Сионског Приората су због свега тога на удару разних авантуристичких ловаца на реликвије, који сматрају да уз помоћ Светог Грала могу да стекну надприродну моћ, а на трагу им је и милитантне Римокатоличке секте Опус Деи, која намерава да уништи доказе који "угрожавају Цркву". Често се у тим својим намерама једни послужују или удружују са другима, а прикривено и активно учествују и снаге државне безбедности.

Кроз такав лавиринт испреплетаних интереса вешто се провлаче два главна јунака. Средовечни Американац, Харвардски професор религијске симбологије Роберт Лангдон је истакнути научни истраживач тајне о Сангреалу, а млада Францускиња Софи Нево са криптографског одељења Судске полиције унука је последњег Великог мајстора приората Жака Сонијера, кустоса у чувеном Лувру. Ова два случајна партнера, које повезује трагична смрт кустоса Сонијера, покушавају да достигну своје циљеве, пронађу тајну Сангреала и разјасне неке недоумице из своје прошлости. На том замршеном и тешком путу, на којем стално наилазе на нове препреке, помажу им загонетке које им пред смрт оставља кустос, неби ли на тај начин сачувао тајну од ишчезнућа. Писац веома често и на најзанимљивијим местима оставља читаоца, преносећи га на друге догађаје који се касније повезују са окосницом приче. Премда је сама реченица и стил приповедача сасвим просечна, а понуђени превод у овом издању "оперисан" од црквене фразеологије, овакви брзи прелази роман чине врло занимљивим и динамичним.

Тако је барем у првој половини књиге, након чега писац прелази на део у којем на 30-ак страна покушава да од свог романа направи сензацију. У том делу књиге, тачније од главе 55 до 63, он кроз разговор који пар главних јунака воде са британским краљевским историчарем Сер Ли Тибингом, открива суштину тајног учења Сионског приората. Да би од читаоца изнудио признање о истинитости ове теорије црквене завере, писац користи методу "good cop – bad cop (добар полицајац - лош полицајац)," који у лику Ли Тибинга (који оштро напада) и Роберта Лангдона (који одбацује или "тешко прихвата" тврдње) неукој Софи Нево откривају тобож велике и важне чињенице, које је Црква вековима ("од самог почетка") скривала од јавности, и које би ако се открију, довеле до њене пропасти. Не улазећи детаљно у дефинисање суштине и природе Цркве, која писцу очигледно није јасна, примећујемо да када каже "Црква" мисли при томе искључиво на Римокатоличку а не на Православну хришћанску Цркву, коју као такву у свом роману не спомиње. Међутим, с обзиром на подударност учења у одређеним деловима, нарочито у историји раног периода Цркве о коме се углавном овде и говори, налазимо већ на први поглед (али не и по први пут у историји) неутемељено изложене чињенице. Оваквав покушај адаптације црквене историје трпи доста због своје неоригиналности, али ће добро упућени читалац лако у таквим конструкцијама открити недостатке.

Цар Константин Велики тако није "325-те године ујединио Рим под једном религијом – Хришћанством," како писац наводи, јер Рим и није био разједињен, већ су неки управитељи брутално прогонили хришћане. Зато Константин већ 313-те објављује чувени Милански едикт, по којем је Хришћанство проглашено равноправним са осталим многобожачким религијама и прогони хришћана забрањени. Сам Константин пак, велики цар и државник, званично остаје паганин ради мира у царству, а тајно хришћанин, крштен тек пред крај живота својом вољом, а не "када је био сувише слаб да би се успротивио (стр.207)," као да је у то време ико могао да учини насилни чин над Римским царем. Када говори о томе да "Библија није стигла факсом с неба, већ да је творевина човека, "приповедач вешто користи игру речи ради које изоставља да каже, да су и Гностичка јеванђеља којих се у тајном учењу придржава, такође творевина човека, те да су од Светих Отаца одбачена зато што су ненадахнута и јеретичка, а не зато што представљају неку "опасност" за Цркву. Та учења Црква није скривала од верних, већ их је једноставно одбацивала као погрешна и погубна. Како у првим вековима тако и у потоњим било је јавних присталица таквих учења, које Црква није брутално прогонила, већ им је на саборима давала прилику да схвате и прихвате Православно хришћанско учење или их је искључивала из црквене заједнице. Тако на поменутом првом сабору у Никеји 325-те године Исус није, како каже, "проглашен за Сина Божјег, " већ је свргнут јеретик Арије са својим присталицама, који су порицали Исусово Божанство. До 325-те гоине су Исуса као Сина Божјег и Бога осим Апостола, поштовали и хиљаде хришћанских мученика и мученица, који су за ту веру непоколебиво пострадали мучени од незнабожних царева у прва три века; тешко је веровати да би страдали за обичног човека каквим га писац представља. Уосталом, у пишчеву тврдњу да су из Јевађеља избачене Христове људске одлике може да поверује само онај ко Свето Писмо никада није прочитао; напротив, тек у четвртом, Јовановом Јеванђељу, јасније се назире Христово Божанство. Такође саборска одлука да "следбеници Христа могу да се искупе једино преко Римске католичке цркве" не може да постоји ни због саме своје природе, а ни зато што се појам Римокатоличке цркве појављује тек након велике шизме у 11-ом веку.

Тек на 217 страни се открива да писац не прави разлику између жене грешнице тј. Марије која је Исуса помазала миром из суда од алавастра, и Марије Магдалине (из града Магдале), која је од Исуса исцељена као бесомучна, а касније је била његова следбеница заједно са осталим женама мироносицама. Јеврејски закони су били нарочито строги према блудницама и налагали су смртну казну каменовањем, тако да је апсолутно немогуће да је у то време жена таквог морала могла да "преживи" строге законе. Потпуно је несувисла и примедба писца да је Марија Магдалина "одбачена и оклеветана од стране Цркве као блудница", пошто се и дан данас у Цркви, и то неколико пута годишње, слави као светитељка, а посвећени су јој и многи храмови и манастири широм хришћанског света. Када даље, на страни 218 приповедач каже да је код Јевреја постојала забрана да остану нежењени, заборавља на раније "најпознатије јеврејске нежење" попут пророка Илије, или Јована Крститеља, који су због свог девственог живота били баш од Јевреја врло поштовани. При свему томе и "добар и лош полицајац", који су наводно велики поштоваоци "женског принципа", нежење су, иако обојица у већ поодмаклим годинама. Тек када на 228 страни изјављује да је "основна католичка доктрина да Месија није општио са женама", писац се потпуно открива у својој намери, јер целу конструкцију ствара неби ли приписао Цркви "учење о мушком шовинизму и затирању жена." Потпуно је беспредметно о овоме и дискутовати, јер је и не тако давно Скорцезе покушао да слично мишљење импутира у свом дегутантном филму на ову тематику. А с обзиром да је небројано дела већ написано од стране Отаца Цркве, која управо говоре о светости и узвишености брака и жене у Хришћанству, овом приликом не приличи на дуго распредати и доказивати супротно. Ваља се само подсетити да је Исусова Света Мајка, Богородица Марија, у Хришћанству као жена најпоштованија особа након Бога, "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима," а са њом су поштоване и друге безбројне свете жене и мајке.

Посебно је апсурдна намера писца да чувену Да Винчијеву слику "Тајна вечера" постави као неприкосновени ауторитет, догму и јединог сведока онога што се догодило на последњој Христовој вечери у горњој соби у Јерусалиму. Као да то дело, које уосталом Православна Црква не поштује као иконичку представу, није настало вековима након историјског догађаја који описује, а самом се Леонарду приписује да је малтене био ту присутан. При свему томе остале ствари што се тиче слике остају потпуно небитне, и број чаша на столу, и број руку и положај тела. Уосталом, сугеришући на страни 217 да је "наше предубеђење у вези са овом сликом толико јако, да побеђује наше очи", писац нуди кључ за своје противпредубеђење, којим такође побеђује очи читалаца, ако је то за ову слику уопште и важно. Због коначне немогућности да јачим аргументима причу преокрене у своју корист, приповедач у маниру "доброг полицајца" закључује: "На послетку, у коју страну приче верујете ствар је вере и личног истраживања," или, у немогућности да једну веру руши, он своју другу веру поставља као алтернативу.

Крај романа делимично разоткрива "тајну Сангреала," при чему је потпуно нејасно зашто циљ тог "драгоценог учења" није да се потпуно открије, када је већ тако спасоносно, већ остаје сакривено до у недоглед. Изговор прогона је у 21-вом веку сасвим неразуман, јер Римокатоличка црква (о којој писац говори) нема више ону инквизиторску моћ какву је имала у средњем веку, а и свако сазнање и информацију је могуће лако, брзо и неометано (чак и некажњено) поделити са целим светом – путем масмедија и интернета. Против оваквог делимичног или потпуног откривања "денбрауновске истине" Црква се не бори грчевито; нити спаљује књиге и писца на ломачи (права Црква то никада и није чинила!), нити страхује од своје пропасти, јер је не само сензационалистички романи, него "ни врата пакла неће надвладати," како обећава Христос и како се до данас испуњава. Овај приказ је само на увид верним Хришћанима и свима осталима који здраворазумски размишљају о прочитаном, да историја првих векова Хришћанства није настала ни у средњем ни у 21-вом веку, и да је не пишу ни Да Винчи ни Ден Браун. Она је почела истинским примањем тела Сина Божјег и Његовим рођењем од жене, и касније вековима исписивана мученичком крвљу светитеља. Тако нам је Бог јединствено показао да је часно али и тешко бити човек, и чиме је људско, и женско и мушко достојанство подигао на степен божанства. Мученици пак и хришћански светитељи, који су ту веру непоколебиво сведочили пред незнабошцима денбрауновског типа, били су и тада оптуживани за обмањивање народа и непоштовање "њихове" истине.

Преузето са www.glas-juga.com

Олег Платонов – дар Божји руском народу и Цркви

Овај осврт на савременог руског писца (рођеног 1950) Олега Платонова долази са специјалне тачке гледишта: многовековне завере талмудиста-фарисеја против Христа и хришћaнства. Од распињања Исуса Христа на Голготи до злочина Новог Светског Поретка у Србији и Југославији 2000 година касније, тече њихово богомрско дело. А међу хришћанима можда ни један од 10.000 тих неће (зато што се боји) да размотри чињенице о јудејској завери: патријарски и папе, православне владике и бискупи, теолози и обични хришћани (због страха или осећања углађености) избегавају да разговарају и читају о анти-хришћанској завери. Разлог је подмукли утицај ССЈ - синдрома страха јудејскога којим су многи хришћани и нехришћани заражени. Они просто не смеју да погледају истини у очи и да препознају да нашим светом управљају, тајно или јавно, отпадници од Бога и свесни или несвесни приврженици Сатане. Ја сам више пута писао о тим скривеним сарадницима и оруђима Злога, као и у недавно изишлој двотомној књизи Злотвори човечанства: Тајна историјајудејских зликоваца, књига А, 3000 година у служби Сатане, књига Б, Америка Подјармљена.

О писцу

Платонов Олег Анатољевич, рођен 11. јануара 1950. године, научник, писац и друштвени делатник, доктор је економских наука. Родио се у Јекатеринбургу у породици директора завода који се држао тврде националне линије. Прадеда Платонова је био власник мање фабрике у Вјазњицима. Знатан утицај на формирање личности Платонова је имала његова баба која му је уливала веру у Бога. Његова баба није подносила комунисте и била је чврсто уверена да ће пре или касније њихова власт пропасти. Породица се често селила из места у место и 1957. г. се вратила у Москву. Платонов је 1972. г. завршио Московски кооперативни институт. У почетку је радио на Одељењу међународних упоредних проучавања ЦСУ СССР, а после одбране кандидатске дисертације - у Институту Рада

Почетком 70-их година Платонов је замислио да напише обиман рад о духовној историји Отаџбине: "Русија у времену и простору". Много година је скупљао материјале. Између 1974-1989 је редовно путовао по Русији, изучавао је земљу по одређеном програму. Као резултат ових истраживања била је објављена књига "Успомене о народној привреди", Руски рад", Руска цивилизација", "Историја руског народа у XX веку", и његово главно дело "Света Русија, откриће руске цивилизације". У тој књизи је Платонов, развијајући учење Н. Ј. Данилевског о цивилизацијама, доказивао да Русија припада особитом типу цивилиза ције у чијој основи леже духовни параметри Свете Русије. "Света Русија, руска цивилизација - сматра Платонов - представља највиши врх духовно-моралник постигнућа човечанства, врхунац хришћанске вере.

У борби за њу руски народ је претрпео најтежа искушења и страдања. У ратовима и револуцијама који су наметнути нашој Отаџбини, нису се сукобљавале просто земље и армије које су се бориле, већ две супротне цивилизације - руска, духовна, хришћанска, заснована на јеванђелским принципима добра, истине, правде, неграмзивости, и западна, антихришћанска, јудео-масонска, потрошачка oријентисана на похлепно стицање материјалних добара на рачун,експлоатације великог дела човечанства, оријентисана на опијеност грубим животним радостима и на одрицање духовних начела Православља. По цену огромних губитака, руски народ који је оваплоћава Свету Русију, постао је главна препрека на путу успостављања светског господства јудео-масонске цивилизације Запада".

Почетком 80-тих година Платонов активно учествује у друштвеној делатности Сверуског Друштва за Очување Споменика историје и културе (ВООПИК) - организације која је била у то време центар руског националног покрета; саставио је мноштво докумената и писама за подршку очувања споменика историје и културе.

Средином 80-их година иступа као иницијатор покрета за поновну изградњу Храма Христа Спаситеља у Москви. У знак подршке поновној изградњи биле су скупљене хиљаде потписа по целој Русији. Потом је ову иницијативу преузео часопис "Литературна Русија" и она је добила широке размере.

Године 1989, на изборима за Врховни Савет РСФР иступио је са инцијативом да се формира Патриотски клуб бирача при Московском градском оделењу ВООПКИК-а и постао је копредседник тога клуба. Главни циљ клуба било је предлагање за посланичке кандидате истинских руских патриота који су способни да бране националне интересе Русије. У кратком периоду Патриоткси клуб је предложио и подржавао више од 30 кандидата за посланике, обезбедивши им законску регистрацију. У списак патриотских посланика ушли у најистакнутији делатници руске културе који су током неколико месеци имали на располагању трибину за пропаганду погледа који су подржавали националне интересе руског народа.

Током 80-их година, до почетка 90-их, Платонову је омогућен приступ у раније тајне државне архиве, а пре свега у Посебни архив КГБ СССР-а. Биле су истражене стотине уникатних докумената који су омогућили да се на нов начин оцене многи догађаји из руске историје. На основу изучавања пронађених докумената, Платонов је издао низ историјско-архивских истраживања "Трнов венац Русије". Објављивање књига из ове серије благословио је митрополит Санкт-Петербуршки и Ладошки Јован (Сничјов) који је и дао име овоју серији. Од 1995 до 2001. године у серији је изашло 14 књига (укључујући поновна издања), које су посвећене тајном рату јудаизма и масонства против хришћанства. Централно место у серији заузимају три тома "Тајне историје масонства". Специјална истраживања серије су посвећена изучавању тајне борбе Јевреја и масона против хришћанске Монархије, а такође изучавање православних светаца и подвижника (посебно су истраживана ритуална убиства Николаја II и Григорија Распућина).

Од 1995, Платонов је четрнаест пута путовао у разне земље света, око 7 месеци је живео у САД. Материјал који је скупио у иностранству положен је у основу истраживања која су посвећена изучавању корена и историје развоја западне цивилизације, њеном разорном утицају на општечовечанску културу. У својим радовима Платонов доказује да се савремена западна цивилизација заснива на вредностима јеврејског Талмуда и да је антипод хришћанске цивилизације. Књига Олега Платонова "Зашто ће пропасти Америка" имала је више од 6 издања у Русији и иностранству.

Од јесени 1998 год. Платонов је приступио остварењу свог главног животног дела - издавању енциклопедије "Света Русија. Велика енциклопедија руског народа". у којој ће изаћи више од 20 томова (до сада су изашла 2 тома), од којих је сваки посвећен одређеној области живота руског народа. Платонов је главни редактор издаваштва "Енциклопедије руске цивилизације".

Дела (осим горе наведених): "Завера цареубица" (1996), "Николај II у тајној преписци" (1996), "Тајна безакоња: Јудаизам и масонство против Хришћанске цивилшације" (1998), "Русија под влашћу криминално-космополитског режима" (1998), "Николај II Живот и царевање" (1999), "Загонетка Сионских протокола" (1999), "Историја цареубиства" (2001), "Пролог цареубиства" (2001), "Живот за Цара" (3 издања), "Русија под влашћу масона" (4 издања), "1000 година руског предузетништва" (1995), "Економија руске цивилизације" (1995).

Олег Платанов је, Богу хвала на страни одлучних откриватеља јудео-масонске завере против Христа и његове Цркве и народа. Повод овога писања је појављивање двају њихових књига на српском језику: Загонетка сионских Протокола (Београд: Кућа књиге 2002) и Тајна светска влада Зашто ће пропасти Америка (Београд: Алтера, 2001).

Ове две књиге иако назначују велики и надахнути подухват раба Божјега Олега у Господњем винограду. Преводилац Протокола Сионских мудраца и писац дискусије о њима, Мирослав Ивановић, пружа нам опис замашног подухвата којим је Олег Платонов надахнут. Дело које је он започео са својим сарадницима и једномишљеницима је од превасховне важности за развој борбе против антихришћанског духа у схватању и моделирању опште и хришћанске културе у цвлом свету.

Хвала Богу за сјајног духовног ствараоца и неустрашивог борца против јудео-масонске талмудско-фарисејске преваге у западном свету па и код нас, духовно побрканих Срба.

Хуманистички екуменизам

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.

Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...

Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј.

При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.

1. Савремени "дијалог љубави" који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне "светиње Духа и вере Истине" (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне "љубави Истине" (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави - αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.

Не треба се варати: постоји и "дијалог лажи", када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен "оцу лажи" - ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје "истине". Нема "дијалога љубави" без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).

Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: "Вера је темељ наде и љубави... Јер вера даје сигурност и самој истини".

Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: "Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко-мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде".

2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, - те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково.

Intercommunio - општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, - то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести.

Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани "intercommunio"? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 - 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам "interommunio", "међу-општење", сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква - тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни.

Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити "тајни", па према томе нити икаквог "међу - општења" (inter - cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви - тој јединственој светајни Христовој - може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве.

Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке "цркве", тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења - κοινωνια = communio какав удео - μετοχη - има правда с безакоњем? Или, каква је заједница - κοινωνια - светлости с тамом (2. Кор. 6, 14).

Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, - зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку - не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10).

Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне". - Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?

Правило 64. светих Апостола наређује: "Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен". - И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не?

Правило 46. светих Апостола: "Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?" - Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује - не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне.

Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством... Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово - σωμα Χριστου (= Црква)... Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем - κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови - συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика - αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја - κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17).

Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: "Причешће од јеретика - отуђује од Бога и предаје ђаволу". У Евхаристији: "хлеб јеретички и није тело Христово". "Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго - са ђаволом; једно оживљује душу, а друго - убија". "Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб".

Преп. Јустин Ћелијски

О новом и старом календару

Један од учених проучавалаца питања новог и старог календара, Е. Претеченски, каже да су се тек од Ренесансе на Западу, поред других научних питања, почели бавити и израчунавањем датума Пасхе. "Нажалост – вели он – схвативши на једвите јаде, можда уопште не на прави начин, устројство Александријског канона, западни пасхалисти су убрзо пожелели да буду реформатори и уображено се латили испра- вљања тог прекрасно довршеног посла”. По речима Претеченског "да је епоха Ренесансе почела истовремено и на западу и на древном истоку Европе, да несрећне околности нису прекратиле образованост у древним хришћанским Црквама у Византији... да се александријска предања и образованост првих векова нису изгубили на Истоку, тешко да би било могуће остварити све оне промене које је извео папа Григорије XII”1 . Овим речима Претеченског треба додати да је појава календарске реформе папе Григорија XII условљена не толико чињеницом да западни пасхалисти нису правилно схватили и усвајили Александријски канон с његовим израчунавањем датума Пасхе, нити опадањем науке на Истоку, него превасходно њиховим неверовањем у Свету Цркву, тачније у то да у њој живи и делује Дух Свети, као извор сваке истине. Да је Римокатоличка црква имала ову веру, она не би, преко папе и својих у чених пасхалиста, почела да мења канонска правила на којима се темељи наша старокалендарска Пасхалија и кроз која правила је Дух Свети изразио истину која не подлеже измени. Имамо у виду пре свега 7. Апостолско правило: " Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно (одн. истовремено – прим.прев.) са Јудејцима, нека буде свргнут (лишен свештеног чина – прим.прев.)”. На ово се односи и 1. правило Антиохијског Сабора, које гласи: "Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји у присуству најблагочестивијег и Богу најомиљенијег цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве, ако вођени жељом за препирањем остану упорни против добре одредбе. Ово је речено за мирјане. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве – епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одлуке усуди, на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држати Пасху заједно са Јудејцима, таквога свети Сабор већ сада осуђује да буде одлучен од Цркве, јер је не само себе греху изложио, него је био и узрок кварењу и изопачењу многих других. А свештене службе Сабор не лишава само њих, него и све оне који се после њиховог свргнућа усуде бити у општењу са њима. Свргнути се пак лишавају и спољашњих почасти које су, по светом правилу у Божјем свештенству, поседовали”. Наведено правило Антиохијског Сабора за нас је особито значајно зато што оно не само да забрањује празновање Пасхе заједно са Јудејцима него указује на то да је таква забрана изре- чена и у одлуци I Васељенског Сабора. Додуше, та саборска одлука није сачувана, али се о њеној садржини говори у познатој посланици цара Константина Великог, коју је он упутио свим епископима који нису присуствовали I Васељенском Сабору у Никеји. Свим овим канонским одредбама Православне Цркве морамо додати и 7. правило II Васељенског Сабора и истоврсно по садржини 95. правило Трулског Сабора, којима се утврђује на који начин јеретике треба примати у Цркву. "Оне који се из јеретика присаједињују православљу и броју спасаваних, прима мо по установљеном редоследу и обичају: арија нце, македонијевце, новатијане, који за себе говоре да су ‘чисти’ и ‘најбољи’, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаријевце – када они дају писмено (документ о исповедању вере – прим. прев.) и прокуну сваку јерес која не учи онако како учи света Божја католичанска и апостолска Црква ;примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, потом очи, ноздрве, уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: ‘Печат дара Духа Светог’”. Као што видимо, овде се четрнаестодневници, т ј. они хришћани који су празновали Пасху 14. нисана истовремено са Јудејцима, директно називају јеретицима и стављају се у исту раван са аријанцима и другим великим јеретицима, због чега се и примају у крило Цркве, ако се покају, тако што бивају помазани светим миром. Ето чему води одступање од канонских правила о времену празнова ња свете Пасхе. На основу цитираних канонских одредаба Православне Цркве, јасно је да их ми морамо сачувати неизмењене. Зато 21. правило Гангрског Сабора гласи:”Нека буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предато”. А у 2. правилу VI Васељенског Сабора каже се:”Никоме да не буде допуштено горе наведена правила Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и светих Отаца мењати, или или укидати, или осим изложених правила примати друга, са лажним насловима, састављена од неких људи који су се дрзнули трговати истином”. Исто тако чврсто и неизмењиво очување канонских одредби заповеда и VII Васељенски Сабор у свом 1. правилу, које гласи: "Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних Апостола, светих труба Духа, и од свих шест Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих заповести, и најзад, од светих Отаца наших. Јер сви они, једним и истим Ду хом просвећени, у за конише оно што је корисно. И кога они предају анатеми, и ми анатемишемо, и кога (предају) свргнућу, и ми га свргавамо, и кога одлучењу, и ми га одлучујемо”. Али из свих канонских правила која наведосмо, јасно је и то, у какав су велики грех пали римокатолици, кршећи свете каноне који нам забрањују празновати Пасху истовремено са Пасхом јудејском. То је грех хуле на Духа Светог, који се не опрашта ни у овом ни у будућем животу. Јер кроз свете каноне говори сам Бог Свети Дух, пошто су и догматске и канонске одредбе Васељенских Сабора доношене сагласно речима Светог Писма: "Изволи се Духу Светом и нама” (Д.ап. 15,28). А Божански Дух, заједно са Апо- столима, Васељенским Саборима и светим Оцима, није канонске истине установљавао зато да бисмо их ми потом исправљали и укидали, као тобож несавршене и погрешне. Такав однос према светим канонима је потпуно недопустив и богохулан. То и јесте кривица Римокатоличке цркве, која је, отворено кршећи и укидајући канонска правила, године 1805, 1825, 1853, 1854,... 1903, 1923, 1927. и многих других година празновала Пасху истовремено са Пасхом јудејском. Али то није све. Нови календар приморава Римокатоличку цркву да се противи Светом Еванђељу, нарушавајући ход еванђелске историје. Из Еванђеља се види да се хришћанска Пасха празновала после јудејске. Међутим, код римокатолика, због нове Пасхалије, не само да је понекад Пасха истог дана када и јудејска, него бива и пре јудејске Пасхе, као што је то било 1839, 1840, 1842, 1843, 1845, 1849, 1850, 1856, 1891, 1894. и многих других година. А 1921. године јеврејска Пасха је била 10. априла, а римокатолици су Пасху славили 11. марта, тј. скоро месец дана пре јеврејске. Но ако је за нас православне хришћане недопустиво, због поштовања канонâ, да прихватимо нови календар у свој његовој пуноћи, исто је тако за нас недопустиво прихватање новог календара и у компромисној форми. Овакав компромис се у последње време уочава у животу појединих Православних Цр- кава, а испољава се у томе да се Пасха празнује по старој Православној пасхалији, а да се сви непокретни празници славе по новом календару. Али такав мешовити календар је неприхватљив за православне, пошто он за собом повлачи нарушавање других црквених одредаба које се налазе у Уставу и које свето и непоколебиво треба да чувамо, као они који су увек послушни нашој Мајци Цркви. А грех новокалендараца је управо ова непослушност. Кад ово кажемо, имамо у виду то да они нарушавају одредбе Устава које се тичу непокретних празника. Црква је у "Типику” поставила одређене временске границеу оквиру којих се празнују они непокретни празници који падајуу току свете Четрдесетнице. Тако се, на пример, празник Обретења главе светог Јована Крститеља слави се од среде Месопусне недеље (најраније) па до уторка четврте недеље Великог поста (најкасније). Но ове оквире новокалендарци потиру, јер они све непокретне празнике славе дванаест дана раније. Исто се може рећи и за празник Благовести (25. марта). По Уставу (Типику) Благовести се празнују у раздобљу од четвртка треће недеље Великог поста па до среде Светле седмице. Међутим, са увођењем новог календара, време празновања Благовести је од петка прве недеље па све до четвртка шесте недеље Великог поста. Но овиме се не исцрпљу је грех новока лендара ца према правилима Цркве и њеног Типика. Преступање временских граница које су одређене као оквир за празновање великих празника води новокалендарце на даља кршења одредаба Типика које се односе на велике празнике. Црква је предвидела могућност да неки велики непокретни празник падне у исти дан када и неки покретни празник, или у исти дан са одређеним данима Великог поста. За све те слу чајеве Црква је установила тачан богослужбени поредак. Но, рушећи постављене временске оквире, новокалендарци уништавају и установљени поредак Православне Цркве. Зато се код новокалендараца никада не могу празновати Благовести у дане Страсне седмице, нити може бити Кирио-Пасхе, односно празновања Благовести на сам дан Пасхе, чиме се отворено крши црквени Устав. Новокалендарци особито дрско крше Устав у погледу празника светих Апостола Петра и Павла. Света Црква тако поштује ове велике апостоле да је пре њиховог празника (29. јуна) одредила пост, који може трајати од 8 до 42 дана. Али са увођењем новог календара, овај пост се, супротно Уставу, увек скраћује. А када се Пасха празнује у периоду од 20. до 25. априла, Петровски пост се потпуно изоставља, јер за њега не остаје времена. Неко ће можда рећи да кршење Типика и није тежак грех, јер се ту не ради о одступању од догмата. Међутим, ни Христове речи: "Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник” (Мт. 18,17) не говоре да се ради о кршењу догматских истина наше вере (одн. да Христос овде мисли на кршење догмата, прим. прев.). Па ипак, по сведочанству ових божанских речи, ко од нас буде непослушан Цркви, тај се одсеца од ње и ставља у ред тешких грешника, јер се у том слу чају одређује тешка казна – одлучење од Цркве. При томе, овај грех непослушности према Цркви, кршењем њеног Устава, новокалендарци врше отворено и бестидно. С тачке гледишта православне вере, за чеда свете Цркве овакав омаловажавајући однос према Типику је недопустив, исто као што је недопустиво и одступање од догмата и канонских правила. И то је сасвим разумљиво. Као што наше занемаривање догматских и канонских дефиниција и правила води одступању од Православља, истом одступању води и описано нарушавање Типика. На име, Типик је за нас свештени за кон, који нас руководи у нашем православном богоугађању кроз богослужења, празнике и постове. Типик је света књига, везана за име дивног сасуда благодати, преподобног Саве Освећеног, и прихваћена је у Православној Цркви као једна од основних књига.Типик није ништа друго него глас наше Мајке Цркве. Према том гласу ми се морамо односити не са омаловажавањем, него са безусловним и непоколебивим послушањем, ако желимо бити верни и одани светој Цркви и свим њеним православним нормама. Каква је последица тога што у вођењем новог ка лендара нарушавамо ову свештену књигу? Ако бисмо користили нови календар и на основу њега установили нова времена за своје празнике, постове и богослужења, самим тим бисмо сведочили да нови ка лендар носи собом пра вилно црквено рачу нање времена, а Типик – неправилно. И то иако знамо да је Типик створила Православна Црква, она Црква у коју су, као у неку богату ризницу, апостоли положили све оно што је истинито; и то иако нам је добро познато да су помену та кршења Устава вршили римокатолици, погружени у таму свакојаких јереси и заблуда . Као римокатоличка новотарија , која представља против црквену појаву, нови кале ндар не може донети Православој Цркви ништа осим смутње. Тако су га од самог почетка схватали његови први противници – Цариградски патријарх Јеремија II и помесни Цариградски Сабор који је он сазвао 1583. године. Све до данас нови календар представља принцип разједињавања православних и облик римокатоличке пропаганде, веома штетан по живот Православне Цркве. Стога, уколико бисмо, супротно вољи свете Цркве, прихватили нови календар, макар и у компромисној форми, то би нас могло до- вести у положај да сами помажемо ницању смутњи и поремећаја у нашем црквеном животу. А тиме бисмо сопственим рукама рушили ауторитет свете Православне Цркве. Но, као што бисмо починили тежак грех непослу шности према Цркви ако бисмо, одбацивши света канонска правила, прихватили нови календар у чистом облику, исто тако бисмо кренули тим пу тем непослу шности и ако бисмо, погазивши одредбе Типика, прихватили нови календар у његовом компромисном облику. Чим је папа Григорије XIII увео нови календар, одмах је, исте те године, Цариградски патријарх Јеремија II, заједно са својим Синодом, ос удио ново римско рач у нање као неса гласно са Предањем Православне Цркве. А следеће, 1583. године, патријарх Јеремија је сазвао црквени сабор на којем с у у чествова ли александријски патријарх Силвестер и Јерусалимски патријарх Софроније VI, и на њему је увођење грегоријанског календара у Римску цркву осуђено као противно канонима целе Васељенске Цркве и одлуци I Васељенског Сабора о начину одређивања дана свете Пасхе. Овај Сабор својом одлу ком, Сигилионом од 20. новембра 1583. год., позива православне да се чврсто и непоколебиво, до проливања своје крви, придржавају православног месецослова и јулијанске пасхалије, подвргавајући анатеми, одлучењу од Православне Цркве, све оне који би прекршили ову саборску одлуку. О овој својој одлуци Цариградски Сабор је обавестио све Источне Цркве, Московског митрополита Дионисија лично, Цркву Јонских острва, знаменитог заштитника Православља у западној Русији, кне за Константина Острошког, венецијанског дужда Н. Дапонтеа и папу Григорија XIII, који је и проузроковао црквену смутњу. И у следећим вековима Цариградски патријарси, као и цела Васељенска Црква, односили су се исто тако негативно према увођењу новог календара. На пример, Цариградски патријарх Калиник XI је, заједно са Антиохијским патријархом Атанасијем (1686–1728), сведочио да празновање Пасхе истовремено са римокатолицима, одбацивање правила Православне Цркве о постовима и примењивање правила Римске цркве представља издају Православља и одступање од светоотачких завета, што је погубно по чеда Православне Цркве, због чега је сваки хришћанин дужан да празнује Пасху и са њом повезане празничне дане и црквена времена у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, туђег нам по вери. Цариградски патријарх Кирил V у својој Окружној посланици из 1756. године, налаже страшна проклетства у привременом земаљском и вечном животу на све оне хришћане који би примили нови календар.Са циљем за штите православних од примања новог календара, као највећег греха, Цариградски патријарх Антим VI је, заједно са другим Источним патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом и њиховим синодима у Окружној посланици из 1848. године изразио је, у име целе Саборне и Апостолске Цркве, овакво исповедање вере: " Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих мужева – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс. 118,18), макар они били папе, или патријарси, или мирјани, па и анђео са неба – анатема му”. Године 1902-1904, на иницијативу знаменитог Цариградског пат ри јарх а Јоа к и ма III, ау токе фа л не Црк ве Цариградска , Јерусалимска, Грчка, Руска, Српска и Румунска, изјасниле су се, преко својих представника, за одбацивање календарске реформе папе Григорија XIII. На исти начин се изјаснио и Сверуски црквени сабор 1917–1918 године, који је донео одлуку о строгом придржавању старог календара за црквено рачунање времена. Доносећи овакву одлуку, Московски Сабор је прихватио мишљење професора Московске Ду ховне академије оца Дмитрија Александровича Лебедева који је, имајући у виду научно-астрономске и црквено-ка нонске чињенице, изнео став о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару. Нажалост, Свеправославни конгрес, који је 1923. год. сазвао патријарх Мелетије, одступио је од свештених традиција којих су се тако ревносно и свето држали Цариградски патријарси током више векова. На том конгресу је било одлучено да се пређе на нови календар. Православни народ у Цариграду се због ове противканонске новотарије страшно узнемирио и побунио, тако да је патријарх Мелетије морао да поднесе оставку. Без обзира на то, његов наследник, Цариградски патријарх Григорије, покушао је 1924. године да за непокретне празнике у веде нови ка лендар, оста вивши привремено, до са зива ња Васељенског Сабора, празновање Пасхе и од ње зависних празника по старој пасхалији. У "Еклезији”, званичном гласилу Грчке Цркве, и у неколиким руским новинама, он је у своје име и у име свог Синода објавио грамату о преласку Цариградске Патријаршије на нови календар. Под утицајем Цариградског патријарха Атанасија и Румунска Црква је та кође прихватила нови ка лендар за непокретне празнике. Но источни патријарси, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, заједно са својим Светим синодима,одлучно су одбили да промене постојећи црквени календар. Исто тако негативно су се према грамати патријарха Григорија изјасниле и друге Православне Цркве. Као одговор на ову грамату, Св е т и Тихон, Патријарх московски и целе Русије, известио је Цариградског патријарха да, иако је примио од њега грамату о увођењу новог календара почев од 10 марта, у Руској Цркви се увођење новог календара показало немогућим због одлучног противљења верног народа. Сасвим негативно су се о увођењу новог календара изјаснили и руски архијереји у избеглиштву на саборима одржаним 1923, 1924. и 1925. године. Ми бисмо требали бити уз оне Православне Цркве које се строго и бескомпромисно придржавају старог календара у свом црквеном животу, поштујући канонске одредбе које се не смеју нарушавати, јер оне представљају један од основа постојања наше Православне Цркве. Уз то, нови календар поседује, како сведоче научне чињенице, много недостатака и, у сваком случају, даљи је од истине него стари календар.Зато је Научна комисија, коју је 18. фебруара 1899. године образовало Руско астрономско друштво у циљу проучавања питања реформе календара, објавила да "нема основа да се у Русији (а још мање у Цркви) уведе очигледно нетачан грегоријански календар”. Треба напоменути да је до скоро у астрономији коришћен јулијански, а не грегоријански календар. Амерички астроном Њуком се такође заложио за враћање на јулијански календар, који је једноставнији и прикладнији за астрономска израчунавања. За нас је веома корисно и занимљиво да знамо мишљење чувеног професора Петроградске Духовне академије Василија Васиљевича Болотова о новом и старом календару. У последњој години свог живота он је од Светог синода Руске Цркве изабран за делегата у тек образовану, при Руском астрономском друштву, Комисију за усаглашавање старог православног календара са новим. Професор В.В. Болотов је ово питање детаљно проучио не само са црквено-канонске и научно-историјске него и са свих других страна. Поседујући сва та научна знања, он је присуствовао састанку Научне комисије, на којем се разматрало питање увођења новог календара у Русији. И када овај скуп није могао да донесе јасну и недвосмислену одлу ку, а многи чланови комисије почели да заузимају став у корист новог календара, председник скупа је предложио професору Болотову да он иснесе своје мишљење. Професор Болотов је два сата говорио своје историјско слово, држећи у рукама астрономске таблице које је сам сачинио. Он је у потпу ности подржао стари календар. Његови аргументи у корист тог календара су били тако научни и непорециви, да је читав скуп донео одлуку да се остане при старом календару. Треба увек то да памтимо, а такође и да никад не заборавимо завештање које нам је у вези са новим и старим календаром оставио наш генијални научник Болотов. "Сам ја – говорио је он – зато сматрам да је промена ка лендара у Р усији потп у но непожељна. Као и раније, ја и даље остајем непоколебиви поштовалац јулијанског календара, Његова изванредна једноставност представља његову научну предност у односу на сваку исправку календара. Сматрам да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико векова одржи у животу Јулијански календар и да тиме олакша и западним народима повратак са никоме потребне грегоријанске реформе на стари, неискварени календар”.

Архиепископ Серафим Собољев, прес одељење: press@eparhija-prizren.com

Христос Васкрсе

Христос Васкрсе, браћо Срби!
Христос Васкрсе, то значи јачи Бог од сатане.
Христос Васкрсе, јачи је живот од смрти.
Христос Васкрсе, јача је правда од неправде.
Везани за Христа ми смо одувек падали и дизали, умирали и васкрсавали.
Историја наша у основној својој линији јесте понављање страдања и Васкрсавања Христа.
И сада је Србски народ на крсту Христа ради. Но Бог види и зна.
И он је одредио рокове свему па и нашем Крсном страдању.
Доћи ће одређени рок, у то не треба сумњати.
Бог је страшан у правди али обиман у милости.
У Бога да се поуздамо, а не у човека овога или онога.
С покајањем да му завапимо Опрости Боже, и помози.

Христос Васкрсе!

Свети Владика Николај Охридски и Жички

Светосавско свештенство и политичке партије

У нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће за збуњеним свицем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга.

Свештеник! Првосвештеник!Сам назив означава и позив и дужност. И свештенику и првосвештенику позив је и дужност: да буде свештен, свет човек. А испред њега првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.

Као свој врховни идеал и највећу историјску вредност, наш народ је истакао светог свештеника, светог првосвештеника: Светога Саву. И тиме казао себе, своје чежње и своје идеале: свети човек их има, он их чува, он нас у њих уводи и учи, примером учи како се живи и умире за њих. А живот за њих, ослобађа човека од свега ниског, прљавог, нечистог, нееванђелског

Програм и план наше народне историје дали су нам наши свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом. У том програму и плану све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско. Тиме је за навек предодређен и тип народног свештеника и првосвештеника: сав је изграшен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности. У свему и свачему Свети Сава је наш углед и наш идеал. Идеал се остварује угледањем на њега. А на светитеље се човек може угледати само ако живи свето. Јеси ли српски, светосавски свештеник и првосвештеник, ти то јеси само светосавским животом и духом. Немаш ли тога, зар си светосавски свештеник? Зар светосавски првосвештеник? Немаш ли ти тога, не чуди се онда што је твоја улога у народном животу спала на улогу духовног комарца.

Необична је наша историја и изузетна, и по своме идеалу, и по његовим остварењима у нашем народном животу. Свети Сава је пронашао и дао нашем народу све оно ради чега он треба да живи и постоји, све вечне вредности и бесмртности светиње. Разгрните их, у њима је све и сва, са Својим Еванђељем. Отуда, у свим одлучним тренуцима народне историје "све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно".

По своме светосавском позиву, свештеници су увек били носиоци и чувари вечних народних вредности. А то значи: носиоци и чувари свега светог и праведног, свега божанског и еванђелског, и кад су на светосавском путу малаксавали многи свештеници и првосвештеници, увек се нашао понеки ђакон Авакум, који је орловски кликтао кроз све народне поноре и тмине:

Нема лепше вере од хришћанске!
Срб је Христов радује се смрти!

Загледајте у нашу историју: дужност светосавског свештенства увек је била и за увек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? Све сами бесмртници.

Како се чува оно што је свето? Само светошћу. А оно што је поштено? Само поштењем. А оно што је честито? Само честитошћу. А оно што је праведно? Само праведношћу. А све то значи: носиоци и чувари светога и чистога, бесмртнога и вечнога, самим тим су апостоли, и пророци, и проповедници вечних вредности и бесмртних идеала. Али и страдалници и мученици ради њих. У све што је народно они су увек уносили квасац вечнога, квасац бесмртнога, квасац божанскога, квасац еванђелскога, квасац светога.

Све то диже светосавског свештеника изнад свих долинских магли и понорских тмина у сунчане сфере еванђелских висина. А са тих висина види се оно што је велико, и вечно, и бесмртно, и свето, и божанско у народној души. И светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.

У томе је Свевидећи Вођ и непогрешиви учитељ Господ Христос. Он је тражио човека испод свих друштвених форми и униформи, звања и позива: тражио човека у свештенику и првосвештенику, и у цару и у робу, и у судији и у војнику, и у грешнику и у разбојнику. Христовски је: не судити о човеку по звању и положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин. То је мерило апостолско, то и светосавско. Свети Сава је први Христовим оком погледао на нашег човека и на народ. Мерећи све Христовом мером, и судећи о свему Христовим судом, он је први спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата, цара и поданика. Зато је бесмртни првосвештеник нашег народа љубављу, светошћу, праведношћу, Еванђељем.

Свети Сава је у широким историјским размерама спровео еванђелски принцип владања над народом, принцип изражен речима које је Господ Христос упутио својим ученицима: "Знате да владари народни господаре над народима, и великаши чине им насиље. Али међу вама, да не буде тако! Него, који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга. Као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе" (Мат. 20,25-28). А у нашем народу то је практично спровео и за навек одомаћио Свети Сава. Он као да говори својим наследницима, свештеницима и првосвештеницима: Владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!

Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе и насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ни једној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник; и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.

Иако живе у овом свету, светосавски свештеник и светосавски првосвештеник, нису од овога света. Јер у овом свету, они живе оним светом, и по законима онога света. Чувајући вечне народне вредности и светиње они будно страже на мртвој стражи наше народне судбине, и стално мисле вечну народну мисао. Они јасно знају каквога су духа: светосавског и свенародног. А припадају ли ма којој политичкој партији, не знају каквога су духа. Једно је сигурно: светосавског и свенародног нису.

Природи и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Световна власт, у начелу, прикривеније или отвореније, санкционише силу и насиље. А то се по свему противи Христовом Еванђељу. Свештеник или првосвештеник, који то санкционише, претвара се у инквизитора. А такво хришћанство у инквизиторство. Само људи који не разумеју дух Православља и Светосавља, могу говорити о неком "православном клерикализму" код нас. И још: само из неразумевања духа Православља могу извесни свештеници и првосвештеници припадати партијама и исповедати њихова "начела".

Отворено и јавно питам: ако је православном првосвештенику и свештенику у начелу допуштено припадати политичким партијама, зашто онда не основати православну клерикалну партију? Али то питање неминовно се извија у ово: да ли би Свети Сава, или Свети апостол Павле, могли припадати иједној политичкој партији? Одговор је јасан: сигурно да не би. А када они не би, како онда могу наши свештеници припадати политичким партијама, а да самим тим не изгубе оно што их чини еванђелским, светосавским свештеницима и првосвештеницима?

По моме дубоком осећању и јасном сазнању: партизанство свештеника граничи издајством Светосавља и Православља. Светосавски је, православно је: свештеник, првосвешетеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свима режимима и околностима, дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника, и још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матеје Ненадића, или једног новог проте Атанасија буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи- Рувима.

Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, -и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он -вечни епископ Српске Цркве: Свети Сава. А са њим — сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свога неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо, и земља, и све што је свето ! и честито било у нашој историји од почетка до данас.

Авва Јустин Ћелијски, Жички благовесник, Краљево, бр. 12,1940. и бр. 2,1941.

Да ли да славимо осми март?

У религиологији и у културологији постоји такав рад: митолошка реконструкција. Као што археолог на основу одломка неког стуба покушава да реконструише изглед храма, као што палеозоолог по кичми покушава да представи изглед диносауруса, тако историчар религије по гесту, по одломку, по мутном спомену покушава да реконструише оно веровање које је некад било живо и одређивало судбине људи, а затим "изветрило" и нестало. Ево некакве химне, имена неког чудног духа или божанства. Али какво је то божанство, зашто се управо у тој ситуацији њему обратио такав и такав човек? Шта је њему значила та молитва? Какав је морао бити његов космос, да би у њему те чудне речи биле испуњене смислом?

Такав одломак, таква диносаурусова кичма за нас је празновање 8 марта. Шта се крије иза те традиције? Зашто је она тако жива, без обзира што потиче из времена које сад сви грде? Каква су се веровања, асоцијације, мисли и наде повезивале са тим датумом оних дана када празновање 8. марта није било традиција, него нечувена новост?

Много година сам, кад се тај датум ближио, почињао да питам све које бих срео, између осталог историчаре и новинаре, који су писали празничне чланке: "Зашто славимо управо тај дан?" Пролеће би природно било срести 1. марта. Логично би било поштовати 22. март – дан пролећне равнодневице. Дан жена могао би се празновати у било који недељни дан пролећа. Али зашто осми март? Не, не, нисам против тога да се празнује неки дан жена, нисам против тога да на почетку пролећа буде неки световни, а не само црквени празник. Али зашто је за тај празник изабран осми март? Зашто се празнује 7. новембар (дан почетка бољшевичке револуције, нап. прир.) – јасно ми је. Зашто је дан радничке класне солидарности – 1. мај – свима је такође познато (званична верзија гласи да је то спомен на радничке демонстрације у Чикагу; по незваничној, али врло вероватној, верзији, то је просветитељски еквивалент Валпургијине ноћи). Али избор осмог марта није објашњен ни на који начин. Ни званична историографија, ни народна предања, нису сачували ништа о било каквом догађају који се збио осмог марта, и који је био тако значајан и достојан памћења ватрених револуционара да су они заувек решили да чувају спомен на тај догађај.

Али ако људи празнују дан о чијим мотивима празновања њима самима ништа није познато – зар то није чудно? Не чини ли то могућом ситуацију у којој извесни људи (статисти, позвани на пра празник обележавају једно, го? Можда су организатори решили да не објављују тајну своје радости? Тобож, радост наша је велика, и нисмо против тога да нам цео свет честита тај дан. Али ми имамо свој, лични и не сасвим схвативи повод за празновање, а желимо празник светског нивоа, и ради тога да би се сав свет искрено веселио и да би нам искрено честитао – даћемо му друго профано-егзотерично тумачење празника.

Може ли се онда реконструисати тајни, езотерички садржај тог празника?

Да ли је истина да је осми март – Дан жена? Свима је већ познато да је осми март – "МЕЂУНАРОДНИ Дан жена". Такође, свима је познато да жене живе у свим земљама. Уз ово, скоро свима је последњих година постало јасно да је осми март обележаван само у СССР-у (и земљама у којима је победио комунизам, нап.прев.) Зашто га жене осталих земаља нису обележавале? Значи, то није био дан жене као жене. Тог дана је требало славити жене са одређеним особинама. И те особине се због неких разлога нису нарочито уважавале у другим земљама.

Узрок те необичности је очит: осми март није дан жене, него жене – револуционарке (у освит револуције "Правда" га је називала "Даном женске радничке Интернационали", и клицала: "Слава жени! Слава Интернационали!" (Велики дан.//Правда, 7. март 1917. године) и зато у земљама у којима је револуционарни талас с почетка XX века спласнуо, празновање Револуционарке није почело да живи.

Јасна је потреба револуционарног покрета да има своје празнике уместо традиционално – народних, црквених и државних. Јасна је жеља да се сопствени другови и саборци ободре и почаствују, и да се нађе повод за то. Веома је умна и ефикасна била идеја да у револуционарну борбу увући не само мушкарце – раднике, него и жене, дајући им њихов покрет, њихове пароле и њихов празник.

Али зашто је дан, када су револуционарке морале да излазе на улицу и декларишу се о угрожености својих права, као и својој неуништивој уверености о будућој еманципацији, морао да буде баш осми март? Кога су отпустили са посла тог дана? Кога су стрпали у затвор? Ко се од вођа демократског покрета родио тог дана? Одговора нема.

Значи, мотиви за такву одлуку нису били социјални, историјско-јавни. Творци тог празника су са њим у вези асоцирали нешто лично, али – шта? Зашто је тај дан био драг вођама европског револуционарног покрета на размеђи столећа?

Ако су мотиви били лични, треба погледати личности. А тај низ портрета нам је познат од младости. Тек недавно смо себи дозволили да приметимо да ове корифеје и хероје није зближавала само припадност партији револуције и преданост идејама Интернационале. Они су били и етнички сродни. Испоставило се да је Интернационала била невероватно једнонационална. Шта је – ту је, сада је то чињеница без које је немогућ озбиљан разговор о историји револуционарног покрета у Европи краја XIX и почетка XX века. Управо су припадници јеврејског народа подигли свет у борбу против "света насиља" и позвали га на рушење истог до темеља.

Сетивши се ове околности, покушајмо да се уживамо у свет тих људи. Замислите себе на месту, рецимо, Кларе Цеткин. Пала вам је на памет сјајна идеја да створите женски револуционарни обред, користећи женску енергију за борбу са " експлоататорима". И ради консолидације и пропаганде неопходан вам је символички дан, који би био дан Жене – Револуционарке. Каквом дану дати то значење?

Револуција, како је познато, живи на основу религиозног pathos-a, она сама јесте мит, а за мит је карактеристично мишљење на основу преседана. Садашње деловање треба да понавља некакав образац, архетип, који се први пут показао свету у митолошки заси-ћено "време оно". Треба подражавати образац. И митотворачки нагон револуције захтева да се питање постави овако: Да ли је у историји било жена које су подизале народ у борбу и постизале успех?

Немац, Француз, Енглез би се, при тако постављеном питању, одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара Цеткин је – Јеврејка. И за њу је сасвим природно да асоцира нешто из историје свог народа. И у тој историји је била таква фигура Јестира.

Пре много столећа она је свој народ спасила од тиранина. Сећање на тај догађај чувало се вековима. И не само на страницама Библије. Јестири је посвећен свакогодишњи и највеселији празник јеврејског народа –Пурим. Он се празнује управо у доба преласка зиме у пролеће (код Јудеја је сачуван месечев календар, па зато време празника Пурим помера у односу на наш сунчани календар скоро исто тако како се у односу на сунчев календар помера време рачунања православне Пасхе.) Можда је те године кад је усвојено да се слави осми март као "Међународни дан жена" празник Пурим пао 8. марта.

Мењати сваке године датум празновања Жене – Револуционарке било би и незгодно, и превише отворено; превише би се уочавало да се ту слави сам Пурим. И зато је одлучено да се празновање Жене – рушитељке одвоји од празника Пурима, да се фиксира на осми март сваке године, без обзира на лунарни циклус, и да се тада сви народи света позову да прославе Жену – Борца. Да прославе Јестиру. То јест – да честитају Пурим (без обзира на то јесу ли свесни овога.)

Та замисао би била само оштроумна кад би празник Пурим био само обичан празник типа Дана Жетве или Нове године. Али Пурим је превише уникалан. Ниједан савремени народ нема празник посвећен сличном догађају.

То није религиозни празник. Тако о њему говори "Јеврејска енциклопедија", подвлачећи да овај празник " није повезан ни са храмом, ни са било каквим религиозним догађајем" (Јеврејска енциклопедија. Зборник знања о јеврејству и његовој култури у прошлости и садашњости, т. 13, Москва, Тера, 1991, одељак 123).

Завршило се вавилонско ропство Јевреја. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је оних који желе да се врате много мање него што се могло замислити по кукњави и захтевима који су претходили ослобођењу (из проклињане "тамнице народа" – Русије – чим су отворене њене границе отишло је такође много мање Јевреја него што би хтели лидери ционистичког покрета.) Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја није желело да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то уопште не у ропском положају.

Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Гледајући око себе, они су размишљали: ко је кога покорио? Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Као и обично, у сличним ситуацијама, последња установа власти која појми претњу националним интересима и покуша да их одбрани јесу такозвани "органи силе и принуде". И, гле, слично Крјучкову, који је Горбачову подносио извештаје о "агентима и њиховом утицају", персијски министар одбране генерал Аман, одлази персијском цару Ксерксу (догађаји су из 480. године пре Христовог рођења) и прича му о својим жалосним открићима.

Као што већ рекосмо, времена су још била далеко од еванђелских, па према томе ни обичаји нису били – хришћански. Реакција Ксеркса била је одлучно-паганска:истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира. Цар не зна које је она националности. И у тренуцима заноса и обећања, Јестира од цара извлачи следећа признања и обећања: ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи, ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!" И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао "да" на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље њему мрских Јевреја...

Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези са погромима. Сви су се припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. Показало се да је цар дозволио Јестири и њеном сроднику и васпитачу Мардохеју да саставе указ о предстојећим погромима: "Напишите и ви о Јудејима шта желите, у име царево, и запечатите царским прстеном... И беху позвани царски писци и би све тако написано како је заповедио Мардохеј управитељима сто двадесет седам области у име царево – о томе да цар дозвољава Јудејима који се налазе у сваком граду да се сакупе и да бране живот свој, да истребе, убију, погубе све силне у народу и у области, који су у непријатељству са њима, децу и жене њихове, и имање да им разграбе" (Јестира 8, 8-11).

И у току два дана "сви кнежеви у областима, и сатрапи, и извршиоци царских послова подржаваху Јудеје. И убијаху Јудеји све непријатеље своје, и истребљиваху их, и поступаху са непријатељима по својој вољи" (Јестира 9, 3-5). Аман је, са десетином своје деце, био обешен(У талмудским књигама се налази такав детаљ: Господ је питао дрвеће – које од њих жели да се удостоји части да на њему буде обешен непријатељ Јевреја. Боље од свих је одговорио трновити жбун: "Ја сам најнезгодније дрво, јер причињавам бол онима који ме додирују. Тај човек је људима такође нанео много бола; зато сам ја погоднији од свију осталих за њега." (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124.) Када би та повест настала у временима пре Христа, она би била само љупка бајка. Али после Еванђеља било какво помињање трња у религиозном контексту више није могло а да се не асоцира са трновим венцем Спаситеља. Та повест је очито усмерена на изазивање асоцијативног низа: обешени Аман – обешени Назарећанин; трње, које је кажњавало Амана је – трње, које је мучило Назарећанина. Прво се десило по вољи Бога, који кажњава грешника, – значи, и други догађај треба исто тако појмити...) У погрому који су спровели Јевреји било је уништено око 75000 Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Судбина Персијског царства већ је била предодређена.

Ја сада не пишем богословско истраживање, не бавим се тумачењем и апологијом Старога Завета. Нећу рећи ни реч осуде на рачун ликова Свештене Историје. Само ћу приметити да се у јеврејском тексту "Књиге о Јестири" ниједном не помиње реч "Бог". То је историјска повест, а на откривење Божје.

Моја недоумица је повезана са нечим другим: како се може, после више од два миленијума, празновати догађај тог дана? Постоји ли други народ на земљи који са весељем празнује дан очито некажњених масовних убистава? Ја схватам празник у част војне победе. То је био отворени, ризични сукоб, и дан победе – мушки је и частан празник. Али како празновати дан погрома? Како празновати дан убиства на хиљаде деце? И како се може писати о "ВЕСЕЛОМ празнику Пурим"?

А то је веома весео празник. То је једини дан у који трезвени и педантни Талмуд препоручује опијање: "После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: "Нека је проклет Аман!" и "Нека је благословен Мордехај!" (Сидур. Врата молитве. За радне дане, Суботу и празнике, Превод, коментари и објашњења за поредак молитве под редактуром Пинхаса Полонског. Јерусалим – Москва, 1993. страна 664). Празнична трпеза у себе укључује пирошке са поетичним називом Аманове_уши. ("Јеврејска енциклопедија, том 13, стубац 126). Кажу – то су свима нама познате пирошке од лиснатог теста са месом унутра. Каква ганутљива породична слика: родитељ, који "под гасом", више не разликује име Амана од имена Мардохеја, нуди синчића: "Мило моје, хоћеш ли да узмеш још мало меса нашег непријатеља?"

И тај празник се сматра највећим од свих. Међу талмудским мудрацима " чак постоји мишљење да, кад све књиге пророка и хагиографа буду заборављене, књига о Јестири се неће нипошто заборавити, а празник Пурим ће се и даље држати" (тамо, стубац 124).

Према томе, није ли заснована претпоставка да се у свести јеврејских вођа Интернационале женски револуционарни покрет асоцирао са именом Јестире, а осми март су одабрали по навици празновања породичног празника Пурим који пада управо тих дана?

Интернационала је и циљеве имала интернационалне, планетарне. Они су имали да нешто поруче свим народима. Пурим је – празник истребљења непријатеља. А ко су непријатељи Јудејима? Да ли само саплеменици несрећног Амана? У средњовековном "Разговору Нахманида" Јудеји тумаче речи псалма "Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим". Јудеји се слажу да је ту реч о Месији. И објашњавају:" Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију" ("Расправа Нахманида", Јерусалим-Москва, 1992.) Према томе, у историји јеврејске мисли постоји један ток који предпоставља да су сви народи-непријатељи Јевреја. Догађаји Пурима подсећају како треба поступати са непријатељима. У томе се и састоји чудовишност тог "веселог празника": из поколења у поколење он обнавља модел поступања са оним кога Јевреји једном прогласе својим непријатељем. Нема историје, нема прогреса. Нема пораста духовне свести и моралности. Старозаветна крвожедност није пребражена. Те норме су све досад живе. Архетип није укинут. Он се и даље сматра обрасцем достојним понављања, каткад обредносимволичког, каткад -реалног (не налази ли се у вези са традицијом Пурима та околност што нацистички ратни злочинци (заиста злочинци, и заиста више него заслужили казну) нису били стрељани, него управо обешени -као Аман и његови синови?)

Сад нам је остало само да се подсетимо да је долазак Интернационале на власт у Русији био повезан са променом календара, и да се упитамо: а када се празновао дан који се сада назива " осми март" у револуционарним круговима предреволуционарне Русије? Испоставља се да је осми март по новом календару – 23. фебруар по старом. Ето одгонетке – зашто су "мушки" и "женски" дан тако близу један другом. Када су европска браћа по Интернационали празновала "осми март", у Русији је тај дан називан "23. фебруар". Зато су у предреволуционарне године партијци и њихови симпатизери навикли да празником сматрају 23. фебруар. Затим је календар промењен, али је остао рефлекс да се нешто револуционарно празнује 23. фебруара. Датум је био ту. У начелу (рачунајући на то да је Пурим покретни празник), тај датум није ни по чему ни бољи ни гори од 8. марта. Али је и тај датум требало маскирати. После неколико година створили су одговарајући мит: "Тај датум ће бити Дан Црвене Армије". Спомен на први бој и прву победу. (Слично је било и код нас – 22. децембар, Дан Југословенске народне армије, био је дан кад је формирана Прва пролетерска бригада – Стаљинов рођендан. Касније је Стаљин "заборављен", а остао је 22. децембар, нап. прев.).

Али то је – мит. 23. фебруара 1918. још није било ни Црвене Армије, нити је било њених победа. Новине с краја фебруара 1918. немају никаквих победничких извештаја. И фебруарска новине 1919. не ликују због прве годишњице неке "велике победе". Тек 1922. проглашен је 23. фебруар "Даном Црвене Армије". "Правда" пише о томе да је 23. фебруар празнични дан: "Много пре рата пролетерска Интернационала је одредила 23. фебруар као дан међународног женског празника" (Велики дан // "Правда", 7, марта 1917.; више о томе у тексту М. Сидлина: "Црвени поклон за Међународни дан жена 23. фебруара” Независне новине, 22. фебруар 1997.)

Међутим, измислити маску за празновање 23. фебруара требало је још и због тога што је управо 23. фебруара почела тзв. "Фебруарска револуција". Пошто бољшевици у њој нису имали водећу улогу, али су је ипак примили, поздравили и унели у своје празнике, требало је дан "обарања царизма" (сачувавши му празничност) преименовати. Он је постао "Дан Црвене Армије".

Тако је традиција празновања Пурима довела до успостављања дана жена 8. марта. Уз женски револуционарни дан временски су наштеловане демонстрације тобож гладних становница Петрограда 1917. године. Пад Руске Царевине се подударио са уништењем Персијске царевине. Од Пурима 1917. замирисао је погром руске културе... Совјетско честитање осмог марта (као и честитање 23. фебруара) – то је честитање "избављења од царизма". Да православни један другом честитају тај празник – то више није смирење, него мазохизам.

И још: једини војни догађај који се десио 23. фебруара 1918. – то је одлука Централног извршног комитета Совјета народних комесара о примању услова "Брест-Литовског мира". То је – дан капитулације Русије у Првом светском рату. Капитулације по вољи Интернационале која је "империјалистички рат (тачније – отаџбински) претворила у грађански рат". Тешко је наћи срамнији дан у руској војној историји (између осталог, и у војној историји совјетске Русије). И то што сад тај дан називају " Даном бранитеља Отаџбине" – још је једна ругалица.

Веома је занимљиво слушати алузије које "посвећеници" у тајну Пурима изговарају у присуству људи које сматрају непосвећенима. На пример, 1994. у Москви је отворена продавница кошерне хране (ритуално чисте, по јудејском обичају, нап. прев.). Главни московски "антифашиста", делегат Московске градске думе Евгениј Прошечкин, говорећи приликом церемоније отварања продавничице, "дигао је здравицу за повећање улоге трговачких подухвата у развоју национално – политичких односа. Узгред, у своје време нарочиту и веома достојну улогу у тим односима одиграла су уља којима је трљано тело библијске хероине Јестире, жене персијског цара Артаксеркса" (П. Ерлих, "Москвакошерна"//"Севодња",30. јун 1994.) Какав суптилан хумор! Испада да је покољ 75 хиљада људи нешто што – има достојну улогу у "развоју међунационалних односа"! Подржавајући елегантну шалу делегата, новинар наставља:" Кажу да је цар нешто мало оставио за фирму " Осем" и за вас и мене". Шта то значи – да газда и посетиоци продавнице кошерне хране намеравају да у Русији понове сиже књиге о Јестири? Узгред, по саопштењу тог истог новинара, у јеловник презентације улазило је јело под називом "Аманове уши"...

Знам да је на горе наведена размишљања најлакше одмахнути руком, и ставити на њих етикету "антисемитизам". Али то ће бити неистина. Ја нисам антисемита. И даље се не одричем свог чланка "Антисемитизам – то је грех" ("Јеврејске новине", број 1. 1992.) Грешна је било каква мржња па и национална. Али ако Јеврејски национални конгрес и Независна телевизија (чији је власник руски Јеврејин Гусински, нап. прев.) допуштају себи да недобронамерно посматрају наше Еванђеље (заиста – избави нас од "злих очију"), и ја сам сматрао да је допустиво да размотрим историју Пурима погледом који не умекшава оштре црте. Тако да је овај мој чланак могуће сматрати одговором на "последње искушење" Независне телевизије (која је, упркос противљењу Руске Цркве, приказала богохулни филм Мартина Скорсезеа "Последње Христово искушење", нап.прев.) То је просто опомена: не бацајте камење, живећи у куђи од стакла. Али то је само – ПОВОД.

А РАЗЛОГ моје нетрпељивости према осмом марту је много прозаичнији: просто од детињства не подносим осми март. А кад сам постао православни човек – заволео сам православни " дан жена" – "недељу жена – мироносица", која се слави у трећу недељу по Васкрсу (Срби још имају и "материце", другу недељу уочи Божића, нап. прев.) Према томе, нисам написао овај чланак да би се неко односио лошије према Клари Цеткин и њеном народу, него да би се обновило поштовање наших, православних традиција. Због тога, да би у нашем, руском дому, био празник.

Ђакон Андреј Курајев

О јеретицима

... ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу.

Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.

Свети Максим Исповедник

На суду између Христа и Европе

Христос говори Европи да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Еванђељу.

На то оптужена Европа одговара:

- Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ниједне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама.

На то Христос с тугом упита:

- Како можете ви људи живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком.

На то Европа одговара:

- Ти си застарео. Место твога Еванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци не твоји и твога Оца небескога, него орагунтана и горила, мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер ми не признајемо других богова осим нас.

На то Христос говори:

- Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као биво у блато. Ја сам крв за вас дао. Ја сам показао љубав своју према вама када су сви Анђели окретали главу у страну од вас, немогући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви дакле били мрак и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветим и очистим. Не будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај неподношљиви мрак и смрад.

На то Европа са подсмехом кличе:

- Иди од нас. Ми те не познајемо. Ми се држимо јелинске философије и римске културе. Ми хоћемо слободу. Ми имамо универзитете. Наука је наша звезда водиља. Наше је гесло: слобода, братство, једнакост. Наш разум је бог богова. Ти си Азијат.

Ми те одричемо. Ти си само једна стара легенда наших баба и ђедова.

На то ће Христос са сузама у очима:

- Ја ћу ево отићи, али ви ћете видети. Сишли сте са пута Божјег и отишли сте путем сатанским. Благослов и срећа узети су од вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт, јер сам се дао распети за вас. Ипак нећу вас ја каштиговати, но греси ваши и ваш отпад од мене, Спаситеља вашега. Ја сам показао љубав Очеву према свима људима и хтео сам љубављу да вас све спасем.

На то ће Европа:

- Каква љубав? Здрава и мушка мржња према свима који се не слажу са нама, то је наш програм. Твоја љубав је само једна басна. Место те басне ми смо истакли: национализам и интернационализам и етатизам и прогресизам и еволуционизам и оциентизам и културизам. У томе је наше спасење, а ти иди од нас.

Браћо моја, препирка се у наше време завршила. Христос се удаљио из Европе као некад из Гадаре на захтев Гадаринаца. Но, чим се Он удаљио, дошао је рат, бес, ужас, рушење, уништавање. Повратио се у Европу прехришћански варваризам, аварски, хунски, лонгобардски, африкански, само у стоструком ужасу своме.

Свој крст и благослов, узео је Христос и удаљио се. Остао је мрак и смрад.

А ви сад решавајте с ким ћете: са мрачном и смрадном Европом или за Христом.

Ава Јустин Поповић

Ава Јустин о Владици Николају

Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби — ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике... Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао — небеско је благо. Све што је написао — непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, Цариградског Свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих. Како је он неисказано велики. О Срби, бедни, несрећни Срби! Видесте ли свог Владику у Академији наука Српских? Не, не, не!

Срби, мутави народ, муцави народ... Да није овог славног Златоуста Српског, зар би Србиново песништво и свег Српства постојало? Ево Србског Светог Дамаскина. Ево у истину највећег песника Српског. Већег од свих славних великих песника. Само да је оставио Духовну Лиру, био би раван Светом Дамаскину. А он? Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова — Господу Христу.

Данас, то је мит, легенда. Легенда за кога? За кога?! Творац свега највећег у Српској историји, свега највећег у историји рода људског и ове губаве звезде што се земља зове — Господ Христос, за многе и многе Србе после Светога Саве. Господе, опрости Србима!

Шта Србин зна о Српској науци? О Србској Црквеној науци? О науци уопште? Ево Српског Светог Василија Великог. Шта је био Свети Василије? У IV веку био је највећи и најученији човек свога доба и Светитељ Божији. Али је он знао да учење ништа не значи без Светитељства Божијег. Данас, ми Срби имамо њега — Српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади Јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила Српска душа, проговорила Светосавски сјајно, Херувимски, громовски проговорила оглувелој Српској души. Оглувелој од политике, од странаштва... Оглувелој за све што је вечно, за све што је Христово за све што је Светосавско. И он, он прост Јеромонах исмевани Калуђер Србски, Београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају Њега. А, он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у Српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади Јеромонах Николај. Почео као млади Јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је Црквена философија, Црквена мудрост! А Српска философија, философија наших универзитета? Авај!

А он? У философији Српској у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов — Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ Српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Али, комарац има још да зуји! Еванђелист међу Светим Еванђелистима. Ево Српског Светог Еванђелиста. Замислите, свака реч његова је блага вест. Свака реч његова — мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз Његова читања и осећаш колико небеског мириса Арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које Анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за Анђеле.

Међу Светим Апостолима, ево њега Српског Светог Апостола! О, ко је тако Српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол — Епископ. Апостол и Епископ — Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег Мученика Српског после Светога Саве. Шта кажем, после Светога Саве? Јер Мученик Свети Сава, није дао мира непријатељима Крста Христова. Непријатељима истинитога Бога није дао мира док му нису спалили тело на Врачару у Београду. Мученик и после смрти, Свети Сава Мученик и сада, гледајући Српски род и у њему хиљаде издајица Светосавског аманета. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си Српски род. Гле, Он који је у Светој Љубостињи оплакао тужну Српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље Српскога рода, постао је заточеник Манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над Мученицима — то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда — Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи Иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у Српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај.

Међу Светим Исповедницима, ево Српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим Светим Исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедао и исповедао Истину Господа Христа, Истину твоју Србине несрећни! Истину целе Српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у Српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа Српска уста он је немачким тиранима говорио: "Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих". Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста Српски Свети човек.

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара — Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.

А међу Светим задужбинарима — ко је он? Нови Српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао Манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство Светих Немањића.

Тако је то — зује комарци по земљи Србији. Међу тим комарцима најгори Архимандрит Јустин. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? Где су његове Свете Мошти? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње Српске владаре, за ондашње Српске земље, за ондашњи Српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично браћо моја драга и предрага. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће Светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Злочин до злочина!

Десет година званична Српска Црква није издала парастос највећем Српском Владици. Шта је то? Каква то мрачна и страшна легенда хода Србском земљом? Ми се и даље мучимо. Ми се са земље непрекидно мучимо. Ми, који смо то мученици Господе, када своје издајемо?

Данас Небеска Србија, данас, о не само Небеска Србија, него Православна Црква Небеска, слави Највећег Мученика у роду Српском после Светога Саве, Светог Равноапостолног Србског Николаја. Данас њега славе Серафими и Херувими, јер им је раван по благовестима које је ширио земљама, свима земљама Европе, Америке и Азије као Херувим! Њега данас сигурно грли — ко? Свети Сава грли свог Најмилијег Сина у Српскоме роду. А са њим, око њега, и многобројни Србски Светитељи са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и осталим Српским Светитељима. Данас на небу, Небеска Србија слави највећег Српског Светитеља. Данас Сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају Новог Српског Мученика, Највећег Српског Новог Еванђелиста, Највећег Новог Српског Апостола—Светог Владику Николаја.

Данас, сви они што гинуше за Крст Часни и Слободу Златну, сви они протерани од НДХ-а, свих оних стотине хиљада Срба што за Православну веру изгубише животе, сви они стоје на ногама и на молитви и прослављају највећег Србина, Светог Владику Николаја. И причаће се Београдом, причаће се у Скопљу, у Загребу, у Москви, у Вашингтону, причаће се свом земљом! Лелић, Лелић је дао Српскоме роду Највећег Светитеља, Највећег Човека после Светога Саве.

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша — најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско! За све што видиш очима, за биоскопе, за позоришта и за телесна уживања!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у Своју Небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент Светосавски, Косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над Српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш — то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би благи Господ пробудио Српске душе за све што је вечно, за све што је Свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их Васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са Српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са Свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола те највеће куге — куге данашње којом се заразио Српски народ.

Опрости Свети Исповедниче Равноапостолни, ето ја, комарац Српске земље, одмуцах Теби или мени. Амин!

Беседа Оца Архимандрита Јустина на 10-годишњем парастосу Светог Владике Николаја у Лелићској цркви у недељу Митара и Фарисеја 1966. године

О папизму

"... Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку - Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.

У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом..."

Архимандрит Јустин Поповић Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117.

"... Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: "свејерес"...

о. Јустин Поповић, (преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.)

"... На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није заувек замењен пролазним "непогрешивим" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.

Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и "светом" инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса!

Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила..."

Архим. др Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота, Ваљево, 1993., стр. 83-85.)

О празновању дана Воскреснога - Недеље

Одговор братству Часнога Крста Господњега у Ваљеву на питање о празновању недеље а не суботе /против суботаша/

Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја

/Исаија 1, 13-14/

Ко вам то каже, браћо, да треба празновати јеврејску суботу? Ако треба да празнујемо суботу, онда треба да се и обрезујемо! O браћо, чувајте се злонамерних заводача, јер су и сами јадници заведени, па заводе друге. Ако ћемо празновати суботу,онда да се обрезујемо; онда и да уклонимо Свето Причешће из олтара, па да наложимо ватру у олтару и сагоревамо јањце и волове на жртву Богу како су Јевреји чинили! Но где би онда била пречиста жртва Христова? Зар Он забадава принесе Себе на жртву крсну? O браћо, чувајте се замки духа лукавога. Наши Оци посветише се празнујући Недељу. Питајте нове учитеље: ко се од њих посветио? Ко се од суботаша посвети од почетка тога новога учења? Где су његови светитељи? А ви сте браћо чули, и можете се на лицу места уверити, колика чудеса пројави Бог поред мртва тела наших светитеља, који празноваше недељу. Чули сте, колико се чудеса догодише, и дан данас догађају кроз тела: св. Климента и Наума у Охриду, св. Симеона и св. Краља Првовенчаног у Студеници, св. Василија у Острогу, св. Петра на Цетињу, св. Прохора код Ристовца, св. Стевана у Дечанима, св. Григорија у Горњаку, св. Кнеза Лазара у Раваници, св. мајке Ангелине у Крушедолу, св. Јанићија у Девичу на Косову, и тако даље. Сви они празноваше Недељу и Богу угодише. И Бог њих прослави. Чак и мртва тела њихова прослави. Јер да они не беху Богу угодни, зар би Бог чинио чудеса чак и преко њихових мртвих тела и то после стотине и стотине година од смрти њихове телесне? Ниједан од њих не имаде помисли: да свету Недељу треба замењивати јеврејском суботом. Зашто неки Срби отпадају од својих прослављених светитеља и падају на јеврејску суботу ? Зар ће их субота спасти и посветити? Заиста вам кажем, до сад се не зна да се ико посветио празновањем суботе, а број светитеља, који Богу угодише празновањем Недеље јесте као број звезда на небу. Нека сваки Србин добро промисли, да ли му је боље поћи путем, којим су ходили светитељи народни, најбољи од најбољих најмудрији од најмудријих, или пак новим путем, клизавим и опасним, којим ходе суботаши, незрели и неискусни.

Сад чујте друго нешто, браћо драга. На јеврејском језику субота значи мир, покој. Може ли душа наша имати мир у дан суботни, у који је Спаситељ и Господ наш лежао мртав у гробу, у крви и са ранама, које су му Јевреји задали? Душа апостола била је тога дана у највећем немиру и беспокојеству и страху. Како наша душа тога дана да мирује? Зар да ми хришћани празнујемо дан апостолског немира и беспокојства и страха? Апостоли би на небесима проплакали, када би нас видели како празнујемо дан, у који је Господ мртав лежао у гробу и у који су се они крили у немиру, и беспокојству и страху. Душе њихове умириле су се тек у дан Недељни, када васкрсли Господ стаде међу њих жив и рече им: Мир вам! /Јован 20, 19/. Тога дана, дакле, донесе Господ мир Својим апостолима, а не у суботу. Тога дана дође радост у душе апостола а не у суботу, јер се каже: Онда се ученици обрадоваше видевши Господа /Јован 20, 20/. Мир и радост, дакле, дошао је апостолима, а преко апостола и нама, у Недељу, од Васкрслог Господа, а не у суботу од Мртвог Господа. Тиме је субота уништена као дан мира и покоја и радости, и Недеља је од тога за увек и за све христоверне постала дан мира, дан покоја, дан радости, дан светлости. То знадоше добро оци наши и светитељи наши зато Богу угодише и посветише се празнујући недељу. Ко то сад збуњује нас са новим учењем, са јеврејском мртвачком суботом? Какви то нови “апостоли" намећу нам на врат празновање дана смрти место дана живота, дан апостолског немира и страха место дана апостолског мира и радости? О браћо мила, чувајте се замки духа лукавога!

А сада чујте браћо даље.

У години 52 пута хришћани празнују Васкрсење Христа Господа. Зашто остале велике догађаје из живота Спаситеља празнују само по један дан, или по два и три дана у години, а васкрсење 52 пута? Зато што је васкрсењем Христовим положен темељ Цркви, јер је тиме доказан будући живот Његов и наш. И велики апостол говори: Ако Христос не устаде (не васкрсе) узалуд вјера ваша /I Кор. 15, 14, 17/ .Васкрсење је отварање неба, утврђење нашег надања, светлости душе наше. У први дан створи Бог светлост за очи наше, у први дан Господ и васкрсе, и отвори светлост у душе наше. А да Господ, Сунце Правде, васкрсе у први дан види код Матеја 28, 1.

2. Сам Господ је радио свој посао у јеврејску суботу, због чега је толико пута био оптуживан од Јевреја, што је јасно из многих места Јеванђеља. А после много рада једне суботе, у јутру /т. ј. сутра дан по суботи/, врло рано уставши, изиђе, и отиде насамо и ондје се мољаше Богу /в. Марко 1, 35/. То јест у суботу је радио свој посао, а у недељу /а то је први дан/ ишао на молитву. Пошто је свршио свој посао у суботу, у недељу је ишао на молитву. Ако ко каже: па он је често одлазио у синагогу суботом, треба му одговорити: одлазио је у синагогу суботом да ради а не да празнује. Његов је рад био у учењу и исцељивању а синагога је била само суботом отворена, и Он је ишао тамо где се народ увек скупљао. Јасно је, дакле, да он суботу није држао него је радио.

3. И апостоли су празновали дан васкрсни /недељу/ а не суботу. Читај у делима апостолским: А у први дан недеље /т. ј. седмице/, када се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер шћаше сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи /Дела, 20, 7/.

Из овога је јасно као дан, да су апостоли недељом ломили
хлеб, т. ј. причешћивали се. Тек сутрадан апостол Павле је отпутовао да-
ље са својим пратиоцима, т. ј. у понедељак.

Апостоли и први хришћани сви, дакле, недељом су се причешћивали. Но још су недељом мировали, нису радили, и скупљали су прилоге за сиромашне цркве, што се види из ових речи апостола Павла: Сваки први дан недјеље /т. ј. седнице/ нека сваки од вас оставља код себе и скупља колико може /1. Кор. 16,2/.

Апостоли су празновали недељу за то што је Господ васкрсао у тај дан, и што се њима јавио у два маха у недељни дан када бејаху сабрани /в. Јован: 20; и 20, 26/. У недељни дан сишао је и Дух свети на њих. У недељни дан отворило се св. Јовану Јеванђелисту небо на острву Патмосу, те је видео сва она чудеса, која су описана у књизи Откровења. Бијах у духу у дан недељни /т. ј. васкресни, како стоји у словенском и грчком Новом Завету Откр. 1, 10/.

4. Ако се неко позива на речи Господње: докле небо и земља стоји, неће нестати ни најмањег словца или једне титле из закона док се све не изврши /Мат. 5, 18/, треба му одговорити: И ми сви то признајемо и слушамо Господа. Не изврши - на словенском и грчком стоји: не буду, то јест: докле све не буде, или докле се све не збуде. У енглеском преводу стоји: док се све не испуни. Док се, дакле, све не испуни и не збуде што је у Старом Завету речено и пророковано, дотле неће нестати Старог Завета. Јер Стари Завет је као пророчанство Новог Завета. Много се што шта већ збило што је пророковано, али још није све, као на пример: страшни суд, који ће тек доћи, а који је пророкован од пророка. Ако би ми сматрали да треба да држимо све оно што су Јевреји држали ми би били Јевреји а не Хришћани, онда би ми требали да се обрезујемо и да приносимо жртве паљенице као и Јевреји; требали би да поступамо по оној речи: живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу /Пета Мојсијева 19, 21/; требали би да дајемо својима новац без интереса а странцима с' интересом /тамо: 23, 20/; требало би да заспемо камењем девојку која падне/тамо 1, 15/;требали би да у освојеном непријатељском граду побијемо све живо /тамо: 20, 16/, и све остало што је заповеђено Јеврејима да чине. Но то је заповеђено Јеврејима, и они су то чинили, и тиме је тај део закона испуњен и свршен; а он се не сме поновити од Хришћана. То је имало свога смисла припремног, јер тиме је Бог припремао један народ за Христов закон љубави, као што се основном школом човек припрема за велику школу. Исто је то и са свима празницима јеврејским. Они су испуњени, и њих су заменили празници Хришћански: суботу је заменила недеља, а празник шатора или сједница заменила је наша Педесетница, Духови.

5. Ако неко каже, пророк пише: проклет онај ко не држи суботу, треба му одговорити: прочитај у петој књизи Мојсијевој глава 28, ст. 35 и даље до краја, па ћеш сам в и д е т и , како Мојсеј баца проклетство на свакога Јеврејина, који не држи све заповести и наредбе његове, дакле, и ко се не обрезује, и ко не приноси јагањце на жртву Богу, и ко не заспе палу девојку камењем, и ко не узме интерес од туђинца, и ко не побије све живо у освојеном граду. То је проклетство изречено над Јеврејима, јер су њима дате све те заповести, а не над хришћанима чак не и над незнабожцима. Не треба се ни мало бојати те клетве. Све је то испуњено и свршено. Кад је Господ на крсту издахнуо нас ради, завеса се на храму јеврејском раздрала од горе до доле. О браћо, шта ово значи? Зашто се ниједна друга завеса у Јерусалиму не раздре него само она у храму, она најтврђа, највећа и најтежа, за што? То означава да је новом божанском жртвом упражњена и свршена стара жртва, крвава и животињска , и упражњен храм јеврејски са свима његовим обредима и празницима. Старо је прошло а ново је дошло.

6. Ако би били проклети сви они који држе недељу а не суботу, значи, онда да су проклети сви светитељи Хришћански кроз свих прошлих 19 векова. Значи, да је проклет и Св. Василије, и Златоуст, и Св. Никола, и Св. Димитрије, и св. Ђорђе, Св. Сава, Св. Василије Острошки, Св. Наум, и Св. Петка и сви редом, јер сви они држаше и празноваше васкрсни дан, недељу, а не суботу. Дај Боже и мени грешном такво проклетство !

7. Треба питати суботаше: откад постоји њихов покрет за празновање суботе, и ко плаћа њихов покрет? Ако они не знају, ја ћу им рећи: њихов покрет почео је од пре 100 година, и новчано га помажу неки Јевреји, несумљиво душмани Хришћанства. Зашто га помажу Јевреји? Зато што су Јевреји трговци, па им није у рачуну да не раде два дана у недељи, у суботу као свој верски празник и у недељу као Хришћански празник у свим Хришћанским државама. Због тога напрежу све силе, да збуне Хришћане и да их наведу на празновање своје суботе. Јер њима се недеља не празнује а суботу неће да оставе. Зато многе паре просипају помажући суботарски покрет. Отуда суботари могу да бесплатно раздају своје књиге на све стране. Но благо ономе браћо ко не прода душу своју за злато Јудино .

Амин.

Свети Владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички, Сабрана дела, књига десета, страна 530

О православном поштовању Пресвете Богородице

1) Од Апостолских времена па до наших дана, сви они који истински воле Христа, чествују и воле ону која га је родила, васпитавала и бринула се о њему док је био дијете. Ако је њу изабрао Бог Отац, сишао на њу Бог Дух Свети, Бог Син се уселио и оваплотио од ње, није ли онда Богородицу дужан да велича свако ко исповиједа Свету Тројицу. Још у току њеног живота на земљи Христови Апостоли указивали су јој велику пажњу, а нарочито еванђелист Јован Богослов који се бринуо о њој као о мајци, од времена када му је Господ рекао са крста:" "Ево ти мајке"! Тиме је Господ указао и на пут свима који хоће да уђу Царство Небеско. Еванђелист Лука је насликао неколико њених икона, неке заједно са Предвјечним младенцем, а неке без Њега. Када их је он донео Пресветој Дјеви, она их је одобрила и рекла: "Благодат Сина мога нека буде са њима", и поновила песму коју је изрекла у дому Јелисаветином: "Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу моме..." Дјева Марија се уклањала од славе која јој је, као мајци Господа припадала. Више је волела да проводи врееме у тишини и молитви припремајући се за одлазак у вечни живот. До последњег дана свог земаљског живота она се старала да се покаже достојном Царства свога Сина, и на самрти се молила да Он избави душу њену од злобних духова (демона) који пресрећу људске душе на путу ка небу, покушавајући да их шчепају и одвуку са собом у ад. Господ је услишио молитву Своје Мајке, и у часу њене кончине Сам Он је сишао са неба са мноштвом анђела да прими њену душу. Пошто се Мајка Божја молила и за то да се може опростити са Апостолима, Господ је око њене самртничке постеље окупио и све Апостоле осим Томе. Уз свечане погребне песме сахранише Апостоли њено пречисто тело. После три дана они отворише гроб да се још једном поклоне телу Мајке Божје, заједно са Апостолом Томом који је тада стигао у Јерусалим; али не нађоше тело у гробу. Касније за време обеда, блистајући небеском светлошћу, јави им се у ваздуху сама Богородица и рече им да је Син њен прославио и тело њено и да она, васкрснута, стоји пред Његовим Престолом. И још им обећа да ће увек бити са њима. Апостоли са великом радошћу поздравише Богородицу и стадоше је поштовати, не само као Мајку њиховог вољеног Учитеља и Господа, већ и као своју небеску помоћницу, покровитељку хришћана и заступницу целог рода људског пред Праведним Судијом. И свуда где се проповедало Еванђеље Христово, стаде се прослављати и Његова Пречиста Мати.

У утроби Маријиној сјединили су се Бог и човек. Она је била та која је послужила као лествица Сину Божјем, који је сишао са небеса. Она је и мост који преводи са земље на небо, она је, по благодати,у Духу Светом, мајка свих који се, духовно, рађају за живот у Царству Небеском.

Нанети ударац поштовању Богородице значи ударити на корен хришћанства, уништити хришћанство у самој његовој основи. Зато је, непријатељ Божји и целог рода људског, ђаво, измислио многе клевете, од којих ћемо неке, ради утврђивања у истини, овде разобличити.

2) Јеврејски клеветници трудили су се да докажу да Марија није била девица у тренутку када је зачела Христа. Јеврејски преводиоци у својим новим (лажним) преводима Старог Завјета на грчки језик, познато пророчанство Исаије преводе "И ево млада жена ће зачети". Они тврде да јеврејска ријеч "ха алма" означава младу жену, а не дјевицу, како је стајало у свештеном (истинитом) преводу Седамдесеторице, гдје је то место преведено са "Ево, дјева ће затруднети". Међутим, злонамерност нових преводилаца била је очигледна, јер се упоређивањем разних места из Библије јасно показује да реч "ха алма" значи управо "дјевица". Процветали Аронов жезал, камен који се сам одвалио од горе, како је у сну видио Данило, и још много тога из Старог Завјета било је праобраз рођења од дјеве. Безсемено зачеће Христа могли су да поричу само они који поричу Еванђеље, док је Црква Христова одувек исповедала да се Христос "оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве".

3) Маријин чисти живот представља прекор људима са нечистим мислима. Неки од њих су почели тврдити како је Марија остала дјева само док роди сина свога првенца Исуса, позивајући се на Јеванђење по Матеју, и како је она касније имала деце са Јосифом. Али реч "док" и њој сличне речи често означавају вечност, многе реченице у Светом Писму то потврђују. На пример говори се за Христа "засијаће у дане Његове правда и свуда мир, док тече месеца", али то не значи да ће када нестане месечеве светлости при крају света, нестати и правде Божје. Еванђеље јасно говори и о томе да су друга деца Јосифова, Апостол Јаков (назван брат Господњи) и остала, била деца Јосифова из брака са првом женом (која је била умрла кад се Јосиф обручио са Маријом). Да Дјева Марија није имала деце види се и из тога што је са Крста Господ своју Мајку предао на старање свом вољеном ученику Јовану. Зашто би Он то учинио да је она имала још деце, осим Њега? Они би се сами бринули о њој. Пажљиво проучавање Светог Писма и Предања Цркве потпуно јасно показује неубедљивост приговора против приснодевствености (или увијекдевствености) Марије и посрамљује оне који уче другачије.

4) У петом веку Цариградски Архиепископ Несторије почео је проповедати да је Марија родила само човека Исуса, у кога се уселило Божанство и обитавало у Њему као у храму. Он је отворено почео проповедати у Цркви како Марију не треба називати Богородицом већ Христородицом, пошто она није родила Богочовека. Како су овакве лажи и хуле узнемиравале Цркву решено је да се сазове Васељенски Сабор против Несторија. Сабор, трећи по реду, одржан је 431. год. у цркви Дјеве Марије у граду Ефесу, у коме је некада и боравила Пресвета Дјева Марија са Апостолом Јованом Богословом. Председавајући је био Свети Кирил Архиепископ Александријски заједно са Ефеским Епископом Мемноном. Сабор је устима својих чланова прогласио Несторијево учење за нечастиво и осудио га. Тако је, у ствари, одлука Сабора била глас Васељенске Цркве која је јасно изразила своју веру у то да је Христос, који је рођен од Дјеве истински Бог који је постао човек, и пошто је Марија родила савршеног човека који је у исто време био и савршени Бог, она се зато с правом има поштовати као Богородица.

5) Злоба "кнеза овога света" = ђавола, наоружала је "синове погибли" да још једном покрену рат против Емануила и Његове Мајке. Они су сад похулили на Свете Иконе и забранили поштовање Икона Христа, Богородице и његових Светих угодника, као и њихових Светих Моштију. Богородица је и тада снажила ревнитеље побожног поштовања Икона у њиховој борби, чинећи многа чуда и знамења преко својих Икона, исцеливши и одсечену руку Јована Дамаскина, који је писао у заштиту Икона. Гоњење поштоватеља Светих Моштију и Икона опет се завршило славном победом Православља на Седмом сабору у Никеји. Свети Оци су објавили већ познату истину да се поштовање које се указује иконама преноси на Светитеље на њима изображене. Много је Чудотворних Икона Пресвете Богородице од којих да посебно поменемо Свету Икону Тројеручицу (која се данас налази у манастиру Хиландару) и Иверску Икону Мајке Божије.

6) Када су били разобличени они који су порицали непорочни живот Пресвете Дјеве, затим они који је нису признавали за Мајку Божију, и најзад они који су се гнушали Њених Икона, када је слава Богородице обасјала цео свет, појавило се учење које је, тобож, веома преузвишавало Дјеву Марију, а у ствари је одрицало све њене врлине. То учење назива се учењем о непорочном зачећу Дјеве Марије, и дошло је од "најлукавијих" од присталица римског папског престола пошто су они отпали од Саборне или Апостолске Цркве а тиме се лишили и благодати Светог Духа. Оно проповеда да је "Преблагословена Дјева Марија у првом трену свога зачећа, била сачувана слободном од сваке нечистоте првородног греха". Другим речима, Мајка Божја када је Била зачета у утроби своје мајке Ане била је сачувана од првородног греха, а такође није могла имати ни личне грехе. Али то није све, говорећи о мукама које је Богородица претрпела стојећи под Крстом Свог Вољеног Сина они све то сматрају допуном Христових страдања, а Марију нашом саискупитељком. Тако римска црква, у својој тежњи да узвиси Пресвету Богородицу, њу већ назива допуном Свете Тројице. Одбацујући овакву ревност не по разуму ми, заједно са Светим Епифанијем Кипарским, можемо рећи "подједнаку штету наносе и јереси које унижавају Дјеву, као и оне које је прослављају више него што треба". А Свети Игњатије Брјанчанинов каже: Истини је страно свако преувеличавање или умањивање она свему даје праву меру и право мјесто. Прослављајући непорочност Дјеве Марије и њено одважно и срчано подношење невоља током живота на земљи, Црквени Оци у исто време исповедају да је једини искупитељ људског рода Господ и да Христу у његовом страдању није била потребна помоћ од других људи. Још пророк Исаија каже за Христа: погледах и никога не бјеше да помогне, и зачудих се што никога нема да ме подржи, али ме избави десница Моја. Свети Оци уче даље да су сви људи, па и Дјева Марија, потчињени првородном греху, а да је једини изузетак Христос зато што је рођен од Дјеве. Када је Христос дошао кроз чисту девствену Мајку и родио се од Ње, Он је очистио њену женску природу. Али ни тада, како о овоме говоре Свети Василије Велики, Свети Јован Златоусти и Свети Григорије Богослов, Дјева Марија није стављена у немогућност да згреши, него је наставила да се труди на свом спасењу, и побиједила је сва искушења. Јер ако је Дјева Марија постављена у немогућност да згреши и није згрешила, у чему је онда њена похвала? У томе се и пројавила праведност и светост Дјеве Марије, што је она будући човјек подобострасан нама тако заволела Бога и предала му се, да је Својом чистотом далеко надмашила све људе. Због тога се Она и удостојила да буде очишћена сишавшим на Њу Духом Светим и да од Њега зачне Самог Спаситеља света. По Светом Апостолу Павлу у Христу Исусу нема разлике између мушког и женског, Христос је искупио сав род људски, тако да је у Његовом Васкресењу подједнако ликовао Адам и радовала се Ева, док је својим Вазнесењем Господ узвисио целокупну људску природу.

7) Православна Црква се држи онога што је у Светом Писму и у Светом Предању речено о Пресветој Богородици и свакодневно је прославља у својим Храмовима као Мајку Божју и Царицу Небеску иштући од Ње помоћ и заштиту. Молитве Пресвете Богородице су свесилне, јер много може материнско Заступање. Пресвета Богородица је брза Заступница свих који јој Се са вером обраћају. Преукрашена Божанском славом Она стоји и стајаће и на дан Страшног Суда са десне стране престола Њеног Сина царујући са Њим.

Свих паћеника радост, увређених заступница, гладних хранитељка, путника утеха, бродоломника пристаниште, болнима посета, немоћних заштита и заступница, ослонац старости, Мајка Бога Вишњега, ти јеси, Пречиста (стихира Одигитрији).

Нада и заштита и прибјежиште хришћанима у молитвама неуморна Богородица, која спасава свет непрестаном молитвом својом, дан и ноћ се моли за нас и жезла царства Њеним се молитвама утврђују (из пјесама Богородици).

Нема ума ни речи који би изразили величанственост Оне која се родила у грешном роду људском и постала часнија од Херувима и Славнија од Серафима.

Гледајући неисказане Божанске и Божанствене тајне у Дјеви благодат пројављену и испуњену очигледно, радујем се и тешко ми је да схватим на који је начин изабрана чиста, она која је једина изнад свих створења, видљивих и појмивих. Зато желећи да је похвалим, ум се мој веома ужасава и реч ми застаје; па ипак се усуђујем да је величам и казујем да је она обитавалиште небеско (икос Ваведења).

Снебива се сваки језик како да те добро похвали по заслузи, и збуњен је сваки ум, па и надсветски, како да те опева Богородице; ипак Блага, праву Веру прими, јер знаш божанствену Љубав нашу; тебе, заступницу хришћана, ми величамо! (ирмос девети песме Богојављања).

Пресвета Богородице спаси нас!

Свети Јован Шангајски

Успеније Пресвете Богородице

По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом на небо, Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, Посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим Хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер Хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена,[2] Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из Пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи. Живећи у дому Светог Јована Богослова,[3] који се налазио на Сиону,[4] Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде Свети Архангел Гаврил,[5] који јој од детињства беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и Благовесник оваплоћења Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. "Син твој и Бог наш, говораше Архангео, чека са Архангелима и Ангелима, са Херувимима и Серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у Небеско Царство, да би Ти живела и Царовала с Њим у бесконачне векове".

У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, то јест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, – у знак дакле тога Архангео Благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.

При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види Свете Апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са Светим Анђелима Својим и прими душу Њену у Свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.

По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к Светом Јакову, Брату Господњем, Првом Епископу Јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све Хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са Светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.

Слушајући из Пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни Хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.

Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница Светих Праведних родитеља Њених Јоакима и Ане, и Светог Праведног Јосифа, Заручника Њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.

Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом Светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху:

Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? – К њима изиђе Свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! – Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? – Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.

Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. – А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.

Говорећи ово Свети Апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.

Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, Божанствени Апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.

Са Светим Апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит, Јеротеј и Тимотеј. Беху присутни и остали Апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од Светих Апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.

Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; Свети Апостоли узношаху славословље Богу; Свебеспрекорна Дјева лежаше на украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана свстлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј Архангела и Ангела, и са свима Небеским Силама, са Светим Праоцима и Пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са Свима Праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи Своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46—47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.

Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. – А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107,2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сипа свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање Анђела, у коме се чујаху често понављане од Анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).

И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена Пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и Свети Апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице Њено сијаше као Сунце, а од Пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.

Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод Свечесног тела Њеног: Свети Петар заједно са Светим Павлом, и са Светим Јаковом Братом Божијим, и са осталим главним Светим Апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а Свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: Свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира... (Пс. 113, 1...), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне Молитве и Псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са Анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике Његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи Свете Апостоле и остале Хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А Свети Анђели који невидљиво лећаху над Пречистим телом Богоматере и Хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.

У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши Свете Апостоле, – облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере — и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: "Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!" И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу Пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви Анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: "Тешко мени!" И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити Светим Апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!

Свети Апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. – Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; међутим Он силом Божанства Свог Васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо Васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.

Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, Свети Апостоли и сви верни радоваху се радошћу Анђела за грешника који се каје. И нареди Свети Апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Атоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се Светим Апостолима, Атоније са осталим Хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер Милосрдна Мати Свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.

Када Свети Апостоли са свим мноштвом Хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са Пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу Хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.

Но по особитом промислу Божјем један од Апостола, Свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети Апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали Свети Апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде Божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време Успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети Апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би Свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када Свети Апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети Апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са Пречистим телом Пресвете Богородице.

Предвече Свети Апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи Велико Име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: "Господе Исусе Христе, помажи нам!" И онда јеђаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху Свети Апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше Анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом Анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: "Радујте се, јер сам с вама у све дане". А Свети Апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног "Господе Исусе Христе, помажи нам", ускликнуше: "Пресвета Богородице, помажи нам!"

Од тога времена Свети Апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у Трећи дан после погребења Васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.

Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје;

Он дакле указа поштовање Свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно Васкрсе у Трећи дан и узнесе са Пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју Васкрсе са славом у Трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и Свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове Пророчке речи Његове збише се при Васкрсењу Господа и при Васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.

По нарочитом промислу Свом Господ учини да Свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у Васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога Апостола уверила у Васкрсење Христово (Јн. 20, 24—31). – Тако се изврши Успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење Свебеспрекорног Тела Њеног, Преславно Васкрсење Њено и величанствено посведочење о узећу Њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, Свети Апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.

Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу Својом; из уста Њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела Њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед Њен беше одраз унутрашњег савршенства Њеног, благости и незлобивости.

Тако каже Свети Амвросије. А код Светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбуђујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смеђа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача Пресвете главе Њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему Њеном беше присутна огромна Благодат Божија.

Тако говоре Свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране Престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о Њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.

О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном Успенију Њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.

Свети Еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по одласку Господа Исуса на небо Ученици Његови вратише са Горе Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера Христова, и ту "сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом" (Д. А. 1, 11—14), која им по Вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од радосне благовести Светог Архангела Гаврила о бесеменом зачећу и нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству Његовом, и о животу Његовом све до Крштења од Јована, – све то Она откри љубљеним ученицима Свога Сина. Пошто је имала изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету, Мати Божија утврђиваше веру Светих Апостола, подробно им причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по Вазнесењу Господњем, Светога Духа на Апостоле у виду огњених језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви, која и до тада бејаше Његов Најсвечеснији и Најдостојнији храм, у коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена Дјева Светога Духа више од свих Апостола, јер уколико је сасуд већи утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева бејаше сасуд Светога Духа већи од свих Апостола, Пророка и осталих Светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: "Ваистину си Ти, Дјево чиста, виша од свих", зато Она и дарове Светога Духа смести у себи више од свих.

Мати Божија живљаше у дому Светог Јована Богослова на највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када Господ рече са Крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика: "Жено, ето ти сина!" и ученику: "Ето ти матере!" Јован узе Пресвету Дјеву к себи и служаше јој као Својој матери.

Свети Јустин Ћелијски

Да ли имамо истог Бога са папистима

Данас многи настоје да убеде православне како нема битних разлика у вери између правих, светоапостолских и светоотачких Хришћана, удова Тела Господњег Источне цркве, и следбеника намесника Христовог на земљи. Међутим, није и не може бити тако. Сама представа о Богу код паписта суштински се разликује од православног знања о Богу и искуства Бога, мада спољашњих сличности има. Пођимо редом.

Еванђеље јасно сведочи да Дух Свети исходи само од Оца Небеског (Јн. 15, 26), а да се Сином Божјим шаље у свет. То је била вера Истока и Запада првих десет векова, а Свети Оци су анатемисали сваког ко би се усудио да измени Никео - Цариградски Символ у коме јасно стоји: "Верујем... и у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи..." Паписти су, међутим, у "Символ" додали тврдњу да Дух Свети исходи "и од Сина" ("Filioque"), што је задало један од одлучних удараца јединству Истока и Запада. Тиме је Дух Свети, Једносуштан и Једнобитан Оцу и Сину, стављен у подређен положај у односу на Оца и Сина. Одмах након овога, појавио се и низ других новотарија у учењу о Богу, које су само продубиле јаз.

Такође, папски богослови ни некад, а ни данас не знају да је Бог, Један по Суштини, Тројичан по Лицима, створеним бићима доступан кроз безброј нестворених благодатних енергија, без којих нема стварног Богоопштења. Суштина Божја неспознатљива је и неприступна сваком створењу, и ангелима и људима; али енергије Божје, Које су такође Бог, јесу благодат која се излива на створења Господња и чине их усвојеним чедима Небеског Оца. Ова благодат Свете Тројице обожује човека, сарађујући са њим у подвигу слободне људске воље. Христовим Ваплоћењем, Распећем и Васкрсењем могућност обожења постала је реална, и светитељи су, напојени благодаћу Божјом, обасјани и умивени њоме, постајали како кажу Оци, "богови по благодати". Ово учење Светог Православља, од Христа остављено Цркви као опит и живот, папистима је изгледало толико неразумљиво да су двојица латиномислећих монаха Верлаам и Акиндин у четрнаестом веку свим силама нападали светогорске подвижнике - тиховатеље (исихасте), предвођене Светим Григоријем Паламом, који су из молитвеног искуства знали да се човек - створење са својим Свемоћним и Свељубавним Творцем може сјединити кроз благодатне енергије, пројављене као светлост у Христовом Преображају на гори Тавору. Паписти су тврдили да је благодат од овог света - а да се човек спасава својим силама и "добрим делима". То учење је од православних било одлучно одбачено, а на Западу је и дан-данас присутно. Бог паписта је, очито бог философа и мудраца овога века, а не Живи и Истинити Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог Човекољубац, који благодаћу Својом кроз Цркву освештава сву твар. Зато је у праву грчки теолог Галитис када каже: "Вера у једног таквог Бога (у каквог верују паписти, нап. прир.) не разликује се од БЕЗБОЖЈА (...) Само створеним благодатима и створеним средствима не можемо да досегнемо до Бога, јер смо вечни заробљеници твари и не можемо да пребродимо баријеру тварности. Један такав Бог не постији, није нам потребан. "Папски Бог је идол истинитог Бога, вели Галитис; а идолима је, дакако, забрањено да се клањамо. Понор између Творца и творевине, непремостив силама творевине саме, премошћен је Богочовеком Христом и вечним енергијама Тројице, којима се верни на свакој Литургији причешћују.

Папски теолози су Бога Љубав наставили да клевећу и на многе друге начине. Пре свега, тврдили су да је Бог смрћу казнио Адама и Еву, а изворно учење Цркве је да су Адам и Ева сами себе казнили смрћу, послушавши наговор ђавола и определивши се да једу плод познања са Дрвета добра и зла који им је "заменио" Бога Који је Живот. Анселм Кантерберијски је измислио теологоју "Божје освете" по којој је Бог толико био "увређен" грехом Адамовим да је Његов Син морао да постане Човек да би се, кроз Крст Христов, Небески Отац "осветио" људском роду: тек тако је задовољена адвокатска "правичност" папистичког "Бога" - тиранина. Западни човек је слушао да је Бог Љубав, али није знао по чему је Он - љубав, ако се стално гневи и свети, и ако је створио пакао да би у њему мучио грешнике. Православно учење је, наравно, сасвим друкчије. Бог ЈЕСТЕ љубав, и то Љубав која је Огањ (Јеврејима, 12. 29). Он своју Љубав излива на словесна створења, ангеле и људе, свагда и стално, и очекује да му они љубављу слободно узврате. Међутим, гордошћу заслепљени и у таму потонули бивши ангели, отровани мржном према Богу, постали су ђаволи, а непокајани грешници, одричући се Бога и љубави Његове, ђаволима су се у гордости и у бунту придружили. Бог их вечно воли, изливајући на њих Огањ Љубави. Они га вечно мрзе, узвраћајући Му тамом својих умова и срдаца. Александар Каломирос вели: "Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је огањ. А Огањ сажиже све оне који сами нису огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајнији и блиставији (Посланица Јеврејима, 12, 29) (...) Сви су у истом огњу Љубави. Али једни блистају док су други тамни". Према томе, пакао је вечан зато што је вечна мржња ђавола и непокајаних грешника према Богу Који их вечно воли. Они су изнутра ледени, смрзнути, јер су мрзели и мрзе, а споља их жеже Љубав и Светлост коју они не могу поднети. Пакао је, дакле, "бити окружен љубављу, а мрзети све унаоколо" (Каломирос). Не знајући за то, и мислећи да је Бог - вечити садиста, Запад се побунио против таквог Бога и настао је атеизам, безбожје које је увек и антитеизам, противбожје. Јер се "творац пакла" не може волети: њега се или боје или га мрзе. Атеизам се, то треба запамтити једном заувек, није јавио на православном Истоку, него на кривославном, инквизиторском, теологијом уплашеном Западу. Исток је знао за Христа Човекољупца и васкршњу радост, а Запад је дрхтао и скривао се у мишије рупе филозофије и науке, не могући да поднесе монструозну измишљотину коју су им папе проповедале уместо Христа. Верујући да је у паклу створена ватра овог света, инквизитори су "кривце" спаљивали на ломачама, а неки од њих су тврдили како је једно од задовољстава ових у рају да гледају како се грешници у паклу муче.

Још много нас суштински одваја од папске религиозности. Учење о чистилушту, по којем се делимично покајане душе с оне стране гроба привремено муче у пламену, да би биле спасене; учење о томе да свеци имају "вишак добрих дела" који улази у папину ризницу и због чега он за новце може да дели "опроштај грехова" садашњих и будућих, обоготворавање Богородице за коју паписти тврде да је "безгрешно зачета", иако је она, без икаквог личног греха, била подложна прародитељском греху...

Из свега овога је јасно: Православље и папизам се суштински разликују, а једини пут ка миру и љубави између Истока и Запада је покајање паписта и повратак њихов вери Светих Отаца и Сабора.

Према томе, православни треба да на сваки начин избегавају утицај папске духовности: било преко назови-побожних слика које нам неки намећу као "иконе", било преко њихових књига и брошура, било преко проповеди папских свештеника. Православац не сме ни по коју цену да се моли са кривославнима, а паписти су, као што смо видели, кривославни. Виђења која каткад имају неки од папиних следбеника такође су прелести (духовне обмане), и не треба им веровати. Довољно је само поменути да је тзв. "Госпа" која се јавила у португалском месту Фатими и тобоже прорекла много шта о нашим времениа "тражила" од папе да Русију, земљу православних, посвети "култу њеног срца", то јест да се поунијати. Тзв. "Госпа из Међугорја", с којом се ни многи римокатолици нису "слагали", говорила је о скором "уједињењу свих религија", и слично...

Знајући све ово, међутим, ми смо дужни да се држимо основног начела наше вере. А то је: волети грешнике, одбацујући њихов грех; волети оне који су у заблуди, а презирати њихову заблуду; молити се за оне које је ђаво преварио и окренуо лажној духовности. Љубав нам је неопходна нарочито данас, кад таласи зла и мржње преплављују свет; нарочито данас, кад се Ватикан поново диже против православне Србије, Русије, Грчке и Бугарске, служећи се, као и некада, час насиљем, а час лукавством, да би, по речи Господњој, ако буде могуће саблазнио и изабране. Љубав је сила која спасава и преображава, крепи и побеђује; њоме смо слуге Распете и Васкрсле Љубави, Христа Бога нашег. Зато је Свети Александар Невски, који је папине крижаре победио на Ладошком језеру, изјавио: "Бог није у сили, него у правди".

А правда је у Православљу, правом слављењу Бога у Тројици.