tag:blogger.com,1999:blog-74945697377641406652024-03-14T06:39:48.271+01:00Православни текстовиРекох и спасих душу своју...Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.comBlogger37125tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-91910892382929795612008-11-21T13:25:00.003+01:002008-11-21T13:44:34.506+01:00У СУСРЕТ ВЕЛИКОМ БРАТУ – 9 прећутаних истина o новим личним картама<p>Драга браћо и сестре.</p><br /><p>Са великом забринутошћу вас обавештавамо да је без икаквих појашњења и информисања јавности од надлежних органа почело издавање нових личних карти са биометријским чипом у коме су смештени наши инитмни подаци. Молимо вас да пре избора старе или нове (чиповане) личне карте обавезно прочитате следеће чињенице о којима нико одговоран није сматрао за сходмо да вас обавести а које смо добили од стручних лица из области електронике, социологије и права:</p><br /><br /><p><b>1. Већина европских земаља нема биометријске личне карте</b></p><br /><p>Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема личне карте са биометријским чиповима, а чак и оне које их имају већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност сопствених грађана.</p><br /><p><b>2. У целом свету постоји велики отпор ка увођењу биометријских личних карти</b></p><br /><p>У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан. У Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.</p><br /><p><b>3. Личне карте са биометријским чипом нису наша међународна обавеза нити су услов за улазак у Европу</b></p><br /><p>Не постоји међународно тело које прописује "обавезе" за лична документа. Такође, она нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне, са вишим нивоом заштите, али без биометријских чипова и без централизоване базе података.</p><br /><p><b>4. За разлику од цивилизованог света, у Србији је ова технологија стигла кришом, на мала врата тј. без икакве јавне полемике</b></p><br /><p>Оно што је Канађанима скупо, неоправдано и опасно, за наше власти је био одличан посао. Наиме, у Србији је 2003. године, готово тајно (без икаквог тендера и ван скупштине) купљена папрено скупа опрема у вредности од 100 милиона евра (наравно, од новца пореских обвезника) и то пре доношења закона коме нису претходиле никакве дебате стручне јавности нити показана икаква брига за основна људска права грађана!? Тек, после велике борбе и инсистирања јавности, а пре свих нашег патријарха Павла, омогућено је да нове личне карте не буду обавезне, већ изборне.</p><br /><p><b>5. Систем нових личних карти није безбедан</b></p><br /><p>Потврђено је да ова технологија није безбедна и да је подложна "хакерисању". Такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно "хаковани", као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана "украдено". Чак је и један високи енглески функционер, главни контролог енглеске МИ-6 изјавио: "Биометријска лична карта чипом везана за централну базу података је поклон за терористе, за организовани криминал, поклон за обавештајне службе непијатељских земаља."</p><br /><p><b>6. Подаци могу бити доступни разним опасним организацијама</b></p><br /><p>Од самих личних карти вероватно је опаснија само централна база података. Нове личне карте у се садрже чипове са биометријским подацима, тј, меморијским записима отисака прстију, потписа и дигиталне фотографије сваког становника Србије. За почетак. Нико не зна који ће се све лични подаци касније додавати попут генетских записа, интимних животних детаља, полицијских досијеа и слично. Замислите само какве стравичне последице могу да се догоде ако централна база података на неки начин (корупцијом,хаковањем...) дође у руке трговаца људским органима или крвљу, или некој секти...</p><br /><p><b>7. Ова технологија је, вероватно, доступна њеном произвођачу</b></p><br /><p>Скупа опрема коју је наша држава купила је произведена углавном у Америци, софтвер је такође амерички. Главна компанија која израђује ову технологију је компанија Моторола, која годинама ради најосетљивије пројекте за америчку војску, Пентагон. ЦИА-у... и нико не може да гарантује да ова технологија није под туђом контралом.</p><br /><p><b>8. Нове личне карте се могу користити за праћење а, вероватно, и за ометање људи</b></p><br /><p>Сваки пут када будете легитимисани за било крју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи "мапу" ваших кретања, куповине, продаје. навика, итд. Није могуће отклонити сумње у погледу тога да чип у личној карти може бити (зло)употребљаван за лоцирање или праћење. Такође, нико не може да гарантује да се слањем јаких сигнала из неког дигиталног центра у биметријски чип не може вршити ометање људи, тј. изазивање главобоље, повишеног притиска, депресије...</p><br /><p><b>9. Увођење нових личних карти је припрема и велики корак ка увођењу тоталитарног система </b></p><br /><p><i>И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков и број њезин је шест стотина шездесет и шест.</i> (Откровење Јованово 13,16-18)</p><br /><p>Следећа генерација спорне технологије су РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, преко којих би сваки наш покрет бити видљив у реалном времену. Ови чипови би у почетку заменили у личним картама ове постојеће које нам сада уводе, а касније би "ради наше веће безбедности и заштите" били убризгавани у руке или на чело (где чип, због топлотног баланса, једино може да ради). Ко неверује, нека зна да је убризгавање ових чипова почело, наиме, амерички богаташи га добровољно убризгавају у себе и у своји децу штитећи се тако од "отмица". И најневернији од свих неверних Тома, не могу а да не повежу ову технологију са горе наведеним цитатом из Светог Писма! Познато је да је у Брисепу за овај последњи чип припремљен изузетно моћан компјутерски систем под назовим "Beast" (што значи "звер") који би објединио базе дигитапних података свих држава и свих грађана саета. Када су Европљани још увек опрезни и када још увек брижно чувају своју слободу далеко од ове звери, зар ћемо ми Православни и Христоносни Срби сумњамо у Свето Писмо и први да похрлимо у сусрет Великом брату и вечном губитку душе!?</p><br /><p>Молимо грађане да добро размисле пре него пристану на ово дигитално ропство. Свака власт је тоталитарна и идеал јој је поробљена и контролисана гласачка маса, из горе наведених чињеница можемо да приметимо да наша власт (или, можда, неко моћнији који врши притиске на њу) предњачи у жељи за остварењем тог идеала и да се крајње понижавајуће односи гтрема грађанима Србије не сматрајући ни за сходно да пре избора информишу народ о манама и опасностима новог идентификационог система и не поштујући оно највредније - људску душу и Богом нам дану слободу. Живимо у времену велике духовне и моралне посрнулости и отпадије и нема места безбрижности и успаваности, зато, бдите и расуђујте!</p><br /><p style="font-family: arial;"><span style="font-size:85%;"><font="arial"><i>Редакција ЗНАМЕЊА, мисионарско-издавачке установе Дивљанског манастира ЕПАРХИЈА НИШКА</i></font="arial"></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-44412837028569722942007-09-24T12:47:00.000+02:002007-09-24T12:48:20.895+02:00Уместо воштанице др Слободану Милеуснићу<p class="MsoNormal">Хришћанство, једина религија која је стварно никла у Јерусалиму, ускоро ће – како изгледа – бити сасвим протерана из Израела. <p class="MsoNormal">Многи Израелци толико мрзе хришћане да је то готово болесно. Код обичног народа мржња је отворена. Политичари су подмукли, раде скривено. Знају: хришћанске земље дале су им државу.</p> <p class="MsoNormal">У Израелу можете бити избачени из радње или истучени на улици ако примете да носите крст на ланчету око врата. Тамо су врло ретки они који ће вас бранити од подивљалих противника крста и Исуса Христа, јер је за Јевреје Исус Христос – онај чије ће име увек бити проклето.</p> <p class="MsoNormal">У математичким књигама, на ТВ у школском програму, свугде је знак ПЛУС забрањен! Пишу само ¬. или ґ јер оригинални знак представља крст!</p> <p class="MsoNormal">Сви урбанисти Израела често имају огромне муке: ни једно раскршће не сме се направити тако да личи на крст! Погледајте само планове градова! Ретки, само јако ретки, Јевреји то признају са огорчењем и подсмехом.</p> <p class="MsoNormal">Недељник "Џерузалем рипорт" је објавио нотицу да многи хришћани и хришћански великодостојници упућују мноштво притужби да их на аеродрому Бен Гурион ужасно малтретирају. "Рипорт" каже да је израелска Влада прошлог лета организовала СЕМИНАР (!) на коме су учили те младе агресивне, арогантне, непристојне младиће и девојке КАКО ДА СЕ ПОНАШАЈУ ПРЕМА ХРИШЋАНИМА.</p> <p class="MsoNormal">Обесни Јевреји пљују и вичу на све који носе крст око врата. Једна калуђерица је казала новинару "Рипорта" да је "срећна, јер њој само пљују у лице"... Остале туку. У старом граду јеврејска деца калуђерима и свештеницима камењем скидају камилавке и вичу за њима: "Сатан, Сатан!"</p> <p class="MsoNormal">Недавно оскрнављење једне византијске гробнице само је један у низу примера антихришћанског понашања у Израелу. Византијску гробницу коју су половином децембра 1991. године открили археолози у Јерусалиму—налази се у близини четврти Меа Шеарим где живе најортодокснији Јевреји – ноћу између 22. и 23. децембра, оштетили су вандали тако што су је напунили камењем.</p> <p class="MsoNormal">Овај археолошки налаз данима је био поприште физичких обрачуна између полиције, која је штитила гробницу и ултраортодоксних "харедим" Јевреја, који не желе никакве хришћанске светиње у својој близини.</p> <p class="MsoNormal">Јевреји овог јерусалимског краја не дозвољавају никаква ископавања на целом јерусалимском подручју, јер тврде да се тиме скрнаве јеврејске светиње. Остале религиозне налазе не признају.</p> <p class="MsoNormal">Главни археолог, Ишеон Авни, тврди да је гроб хришћански, и да је био део некадашњег византијског манастира, подигнутог између V и VII века.</p> <p class="MsoNormal">Манастир су, као и све остале хришћанске светиње, у VII веку спалили, сравнили са земљом Персијанци. Тако су оштећени и Црква Светог Гроба и Црква Христовог Рођења.</p> <p class="MsoNormal">Јевреји су, у својој борби против хришћанства, помогли Персијанцима да лакше освоје Јерусалим.</p> <p class="MsoNormal">Иако су само кратко време,од 614. до 629.године, господарили Јерусалимом, Персијанци су успели да хришћански Јерусалим униште до темеља. Византија је много тога касније поправила, или поново подигла.</p> <p class="MsoNormal">Становници Меа Шеарима искузују далеко већу нетрпељивост према хришћанској вери, него према муслиманској. Та неразумна нетрпељивост, произилази из чињенице да Исуса Христа сматрају највећим непријатељем јеврејске вере. Његово Име, по њима, ни један Јеврејин не би никада смео да изговори гласно.</p> <p style="font-family: arial;" class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-style: italic;">Православље</span>, 15. јануар 1992. год. број 596</span></p> <p class="MsoNormal">После објављивања овог текста у листу ПРАВОСЛАВЉЕ, на инсистирање Јеврејске заједнице у Београду, смењен је са места главног и одговорног уредника.</p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-38578220338177950202007-09-24T12:44:00.000+02:002007-09-24T12:45:32.195+02:00Прозелитизам Ватикана<p class="MsoNormal">Православни Исток се после распада једног тоталитарног система нашао крајем деведесетих година 20. века на жестоком удару оживљеног прозелитизма западних цркава, посебно римокатоличке цркве. Посао унијаћења, милом или силом, сходно датим историјским околностима и привођења у "једно јединство" sub Petro (под власт римског епископа који је отпао од Васељенске Цркве још средином 11. века) траје вековима. Најновији потези римокатоличке Цркве на просторима бивше Русије у данашњој Украјини то најбоље илуструју. Наиме, у мају месецу 2003. године кардинал Валтер Каспер, који се налази на челу папског Већа за јединство хришћана, упутио је један Меморандум (Подсетник) Митрополиту Кирилу смоленском, задуженом за спољне односе Московског Патријархата. Поводом овог Меморандума огласио се и Цариградски патријарх Вартоломеј I (што је Ватикан изненадило, како се докуменат нашао у Цариграду) и чак је упутио једно писмо недавно преминулом папи Јовану Павлу II (29. новембар 2003.), а повод је намера да се у Украјини образује патријаршија за такозване гркокатолике, односно унијате, бивше православце који су под притиском прихватили римокатоличанство и папску духовну надлежност . Поступак уваженог кардинала који се бави хришћанским јединством је за православни свет у целини неприхватљив. Брзо су уследиле реакције од стране православних. Још 24. јуна 2005. године појавило се саопштење гркокатолика у Лвову у коме се бране њихови ставови и право да своје седиште из Лвова пренесу у Кијев, седиште Украјинске Православне Цркве, у Кијев, колевку древног руског Хришћанства. Свој поступак и чисто прозелитске намере Ватикан оправдава и канонски, и еклисиолошки, и историјски, при томе позивајући се неоправдано на аргументе који не стоје. "Ове две цркве, каже се у саопштењу, налазе се на истом географском простору, али не канонски, пошто нису у канонском јединству". "Зато упоредо постојање њихових јерархија (свештеноначалстава) нема еклисиолошких (црквенох) или канонских сметњи" . У даљем коментару позивају се на одлуке Другог ватиканског сабора (1962.1965), посебно на Initatis redintegratio, 3, 1, 15, којим се Православне Источне Цркве признају, "иако одељене од нас, поседују истинске Свете тајне. посебно апостолско прејемство, Свештенство и Причешће". Корак даље у том погледу иде Окружница папе Јована Павла II Ut unum sint (да сви буду једно) којом се Православне Цркве називају "сестрама". Позивање на познати документ из Баламанда (1993. год.), који, као што се зна, одбацује унијатство као начин изналажења јединства цркава, али даје за право да оне постоје и старају се о духовним потребама источних католичких цркава. Осим тога, папа има право да успоставља источне католичке патријаршије. </p><p class="MsoNormal">Московска Патријаршија је реаговала на више различитих нивоа. Огласио се сам Патријарх Алексеј II и то 16. августа 2005. године.Поступак Ватикана је "без сумње непријатељски демарш" који још више појачава иначе лоше односе са украјинским унијатима и Ватиканом и даје све мање прилике да папа посети Русију . Овај поступак утолико више изненађује ако се зна да су православци у Украјини прихватили и помогли унијате када су они законом из 1946. године били забрањени. Гркокатолици се, нажалост, овим поступком враћају на своју праксу у 16. и 17. веку када је унија наметнута силом уз помоћ неправославне државне власти. У даљем коментару Одељења спољних послова Московске Патријаршије (5. август 2005. год.) каже се да је овако понашање Ватикана чак и у супротности са одлукама Другог ватиканског сабора, у којима се констатује "братска сарадња међу Црквама и узајамно признавање, и одбацује стварање упоредних (паралелних) јерархијских структура на истој територији". Позната унија у Брест-Литовску 1596. године била је насилна, прихватио ју је митрополит Михаило Рогоза и још неки епископи, али је православни народ остао веран православљу и вери Отаца. Митрополитов поступак је био његов лични чин, тиме је прекинуо црквено општење са Цариградком Патријаршијом, и његов поступак не обавезује целу Православну Цркву. Додуше, Кијевска митрополија је била упражњена од 1596.до 1620. године, а унијатски епископи су били обични духовни узурпатори. Тек је Јерусалески патријарх Теофан 1620. године, рукоположио новог митрополита у Кијеву и тако је поново успостављена нормална црквена структура . Према томе, не постоје оправдани ни историјски, ни канонски ни еклисиолошки разлози који би оравдали овакав поступак Ватикана. Они само доприносе увећавању деловања прозелитских мисионара на предањско православним просторима древне Руске Цркве. Епископ Марко Головков је изјавио да преношење седишта из Лвова у Кијев показује да Света столица не само да није показала знаке кајања за своје историјске грешке према православцима већ и даље наставља да подржава ширење унијатства. Огласио се и Кијевски митрополит Владимир једним писмом које је лично упутио папи Бенедикту XVI, у којем између осталог каже: "У моје лично име, у име епископа наше Цркве, украјинских православних верника који су ми поверени, као и у име верских и грађанских организација Украјине, ја вам се обраћам и молим вас да поништите потписану одлуку. Такав ваш поступак добре воље, наићи ће, уверен сам, на одушевљење православних украјинских верника и допринеће успостављању црквеног мира и јединства у Господу нашем Исусу Христу..." . Упркос протестима, унијати су ипак 21. августа 2005. године преместили седиште из Лвова у Кијев, променили су титулу унијатског поглавара Љубомира Хусара од "врховни архиепископ Лвовски" у "Врховни архиепископ Кијевско-галицки". Тим поводом Љ. Хусар је служио мису под отвореним небом у присуству око три хиљаде верника, и око једне хиљаде православаца који су протестовали. Раздвајао их је кордон полиције. Православци су носили натписе "Јушченко, не издај свој народ, ми смо православци, не унијати на нашој земљи", "унијати напоље одавде", "Хусар, иди кући" , с обзиром да је дошао из Америке у Украјину после пада Совјетског Савеза . Свети Синод Украјинске Православне Цркве обратио се Писмом председнику Украјине Виктору Андрејевичу Јушченку у вез тзв. "Украјинке православне цркве Кијевског патријархата" и њеног лажног заступника Михаила Денисенка (бивши митрополит Филарет, који је одлуком Московске Патријаршије преведен у ред световњака). У Писму се скреће пажња државним властима да Михаило Денисенко "не може бити страна у преговорима, јер је он одлучен од Цркве". Даље се каже: "У вези с тим, обраћамо Вам се, уважени Викторе Андрејевичу, с молбом да забраните представницима државне власти да се мешају у црквене послове", јер се тиме само погоршавају међуверски односи у Украјини, који су ионако веома сложени . Када је о унијатима реч, политика претходног папе Јована Павла II била је добро позната, и није била добра за православни свет. Чини се да политика новог папе Венедикта XVI у том погледу иде, нажалост, у истом правцу. Ово је само доказ више да је верску политику Ватикана према спољном свету уствари креирао (стварао и водио) управо кардинал Рацингер, кога су и у Ватикану пословично називали "папин замрзивач", јер су суштинске и коначне одлуке ипак пролазиле његову ревизију. За православни свет ништа ново, за неке мало изненађење. </p> <p class="MsoNormal">Укратко, један од добрих разлога зашто је недопустиво да папа Бенедикт XVI посети Србију јесте, између осталог, и његово доследно спровођење прозелитизма преко унијата, чак и у држави Србији. Познато је да је први пут у историји Србије постављен (августа 2003. године) унијатски бискуп (о томе Глас, 8. децембар 2003, Политика, 13. септембар 2003) са седиштем у Руском Крстуру (егзарх Ђуро Џуџар, који се школовао у Украјини!). Ово је лично дело папе Јована Павла II и његовог дипломатског предсавника у Србији, биксупа Еугенија Збарбара, који нам управо ових дана објашњава на који начин треба да реализујемо папину посету Србији (за лист Политика изјавио је да српска држава треба само да позове папу, а Српска Православна Црква само да се томе не противи, и биће, по њему, све у реду). Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Бaлкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од своји жртава, Србији. </p> <p class="MsoNormal" style="font-family:arial;"><span style="font-size:85%;">Прoтojeрej Рaдoмир В. Пoпoвић, прес одељење: <a href="mailto:press@eparhija-prizren.com">press@eparhija-prizren.com</a></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-85238607319038902562007-09-24T12:40:00.000+02:002007-09-24T12:41:38.639+02:00Деда Мраз и Божић Бата<p class="MsoNormal">Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу. <p class="MsoNormal">Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама. </p> <p class="MsoNormal">Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". </p> <p class="MsoNormal">Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз? </p> <p class="MsoNormal">На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе. </p> <p class="MsoNormal">Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу. </p> <p class="MsoNormal">Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа. </p> <p class="MsoNormal">Али, откуд божићњи бата? </p> <p class="MsoNormal">Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно". </p> <p style="font-family: arial;" class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;">Владимир Димитријевић, преузето из књиге <span style="font-style: italic;">Црква и време</span>, Београд 2000.</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-83183911724881476692007-09-24T12:35:00.000+02:002007-09-24T12:37:24.746+02:00Уочи најлуђе ноћи<p class="MsoNormal">Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе? </p><p class="MsoNormal">Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.</p> <p class="MsoNormal">У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.</p> <p class="MsoNormal">Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).</p> <ul><li>Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа.</li></ul> <ul><li>Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.</li><li>Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.</li><li>У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.</li><li>У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;</li><li>У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;</li></ul> <p class="MsoNormal">Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.</p> <p class="MsoNormal" style="font-family:arial;"><span style="font-size:85%;">Владимир Димитријевић, крајем 1998, преузето из књиге <span style="font-style: italic;">Црква и време</span>, Београд 2000.</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-56594368862441014572007-09-24T12:31:00.000+02:002007-09-24T12:34:06.227+02:00Не прилагођавати Богочовека Христа духу времена<p class="MsoNormal">Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима и режимима извесних периода историјских, одузима хришћанству ону специфичну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету.<br />У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вечности, Христове боговечности.</p><p class="MsoNormal">Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољуба и братољубља, и осталих еванђелских врлина.</p><p class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-style: italic;font-family:arial;" >Светосавље као философија живота, </span><span style="font-family:arial;">Минхен, 1953.</span></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-47832452753375995612007-09-24T12:25:00.000+02:002007-09-24T12:27:01.244+02:00Треба ли да се Срби поклоне папи?<p class="MsoNormal" span style="font-weight: bold;">О коме је реч?</span> <p class="MsoNormal">Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о "цвећу са босанских планина", о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, "Православље", у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом; реч је о оном владики који је кад је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, нарав-но - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаџбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи, требало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га тако чита, не-ће погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.</p> <p style="font-weight: bold;" class="MsoNormal">А зашто плакати?</p> <p class="MsoNormal">Зато што је владика шабачко-ваљевски, од свог доласка на катедру оног краја у коме почивају два највећа светилника србска, Владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестанстима, све више губио православну ревност и трезвеност, да би данас, на крају 20. века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору србског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.</p> <p class="MsoNormal">Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?</p> <p style="font-weight: bold;" class="MsoNormal">Хронологија несреће</p> <p class="MsoNormal">Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на "молитве за мир", које папа организује у Асизију, не само са представницима разних хришћанских конфесија, него и са представницима ислама и ју-даизма, па чак и многобошцима-индуистима, будистима, индијанским шаманима. А Отац Јустин, велики ћелијски исповедник, наводећи 45. апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву с јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно "јасно и за комарачку савест" ("Православна Црква и екуменизам"). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезнима за себе, па је хитао и хита у Асизи, код "светог" Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју "заветну жељу". Рекао је (а пренела "Јавност" од 24. септембра 1994.) да је "и Бео-град спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу Ц, али не сад, док траје ембарго". У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом Франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Соко-град, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменских сусрета.</p> <p class="MsoNormal">Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентекосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, иа тај начин их заувек отуђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, труди-ли да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентекосталне брошуре "Књига живота", у којој се, по протестантском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио "топло и од срца", а истакао да иста "може идеално да послужи и као уџбеник за ученике веронауке". На питање новинара "Данас"-а (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили и батине од незадовољних грађана, владика је одговорио: "Књигу живота" прочитао сам од А до Ш и у њој нема ничега "неправославног", нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвлачење наше, В. Д.)... Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише". Да ли је баш тако? Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелског штива, него и читав низ убогих новопротестантских молитава типа: "Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ће то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке"; или: "Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан.' Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања". Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо "Царе Небески", "Богородице Дјево", Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког (а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божјим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (Лк. 4,41). Апостол Павле је из жене гатаре истерао погађачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). То не значи, наравно, да су пентекосталци "демони" - они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповеда-ти им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да напуштају Православну Цркву, и тако их одводе са пута спасења.</p> <p class="MsoNormal">Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) на-ставила се. Половином јуна 1998. (пишу о томе "Политика експрес" и "Република" 192-193/1998.), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом "Међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба". Скуп је био затворен за јавност. Поред два представника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту и ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и КРИШНАИСТИ (следбеници секте "Харе Кришна", која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи "нетолерантне" Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентекосталци. Наравно. Они су "Мејд ин Ју-Ес-Еј"). Хајде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јудаистима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? У априлу 2000. године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и СУБОТАРИ (АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза (пише лист београдских римокатолика "Благовест") 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лавентије је "благословио" скуп под насловом "Бог је један", на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као традиционалну протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.</p> <p class="MsoNormal">Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе "свете Ане, заштитнице шабачке жупе", године 2000. учествовао је, пише октобарски број "Благовести", и "шабачко-ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/.../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор "Свети Јован Богослов", који је отпевао "Оче наш", и на крају мисе и "многолетствије", те на латинском складбу "Аве Марија", што је било примљено са великим задовољством". Владика Лаврентије "похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучија" за кога је рекао да је "ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЈЕРНИКА, НЕГО ЈА" (ако је заиста тако, то је страшно!).</p> <p class="MsoNormal">Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклонење римском папи, које је еиископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19. и 20. августа 2000. године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број "Благовести", београдског католичког листа, за 2000. донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у "Благовести" за октобар пише следеће: "Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубилејног сусрета младих са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко-ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време/.../ Док смо чекали у недељу преподне на долазак Папе да би започели св. Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: "Зашто не чинимо једну Цркву?" А један од њих је одговорио: "Зато смо и ту". Осећала се је дубока жеља да будемо јсдно, сватко чувајући своју традицију". На "ходочашћу" је било и младих Срба (вероватно преведених у римокатолицизам!). Један од њих, Мирољуб, у "Благовести" за децембар 2000. каже: "Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, ко-ји су на позив дон Ђиролама били на сусрету са Папом." (А причало се, пре но што су свештеници отишли, да се иде само на "туристичко" путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, и то србски свештеници, да би доказао како његова "благодат и сила намесника Христовог на земљи" и "незаблудивост по питањима вере" привлачи и те упорне Србе, који стално остају у својој "источној шизми".) Свештеници шабачко-ваљевске епархије имали су низ "плодоносних" екуменских сусрета - у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци (тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог "ходочашчћа" видели су и римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: "Ваша светости, ја и свештеници из моје дијецезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В. Д. - дакле, ишло се по ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке Цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог великог Јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском иароду, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указивали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијецези имамо Ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвлачење наше, нап. аут.) што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара који достојно наставља мисију свог претходника монсињора Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу". Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек он-да на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: "Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве из Шабачко-ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.</p> <p class="MsoNormal">Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом на-роду желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Вашој отаџбини Србији желим да успе у савладавању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама". После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.</p> <p class="MsoNormal">Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест - велике и јаке Русије. (А Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда заувек, наду да ће Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама.) Како каже наш познати историчар геноцида, Милан Булајић: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991." Папин претходник Пио XII, примио је у аудијенцију поглавника Ендехазије, др Анту Павелића, 18. маја 1941.; а Иван Павао II је примио врховника Хрватске, др Фрању Туђмана, 25. мај 1991. У јануару 1992. патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, "двоструко одговоран пред Богом и пред историјом". Тада је патријарх Павле папи рекао да је признавањем сецесије "преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља"... У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави "рат рату" (то јест, босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Туђман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојзија Степинца, војног викара усташке војске, за "блаженика" и "мученика вјере", чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао владика Лаврентије, са својим све-штеницима, да тражи благослов. (Касније, 25. јануара 2001. ишао је опет у Рим, на "молитву за мир")</p> <p class="MsoNormal">Дрхтала је од тога Небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, римокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао "богумилима", и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје Законоправило спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијате Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеномонах Рафаило Шишатовачки, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином Јасеновачким, које је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србског; задрхтали су они други, неизбројни, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко-ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу "Ђердан од мерџана" у славу Срба од папиних крижара побијених у II светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју "ревност у злу, добро знану свима, /похвале добили из пакла и Рима"; да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи "Православна Црква и екуменизам" написао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин (проглашавање себе, на И ватиканском концилу, богом - "непогрешивим по питањима вере"). Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.</p> <p style="font-weight: bold;" class="MsoNormal">Шта да се ради?</p> <p class="MsoNormal">Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник (пре свега из шабачко-ваљевске епархије) треба да се моли Христу да владику Лаврентија, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави Која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања "намеснику Христовом на земљи". Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајања пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим "екуменизмом", који није ништа друго до гажење светих канона Цркве Православне. Не значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, молити се с њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима? Осим тога, зар са суботарима и пентекосталцима водити "ди-јалоге" и практично их сматрати духовно равноправнима са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао "цвеће са босанских планина". Надамо се да ће му у томе помоћи и његова сабраћа - архијереји, који ће га такође умолити за тај повратак.</p> <p class="MsoNormal">Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!</p> <p style="font-style: italic;font-family:arial;" class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;">Владимир Димитријевић</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-57263482720095116812007-09-24T11:49:00.000+02:002007-09-24T12:19:20.876+02:00Беседа о оправданости милостиње<p class="MsoNormal">Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити.</p> <p style="font-family: arial;font-family:arial;" class="MsoNormal" ><span style="font-size:85%;">(Приче Сол. 3, 27)</span></p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у сусрет, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ, подај му и не откажи. Сети се, колико ти је година живота, и колико сати у једном дану, и колико минута у једноме сату — свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје, и твоја немилост пећи ће те као жеравица, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем. </p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Не реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи, и сви су просјаци у Господа, и цареви као и надничари, и богаташи као и слуге — сви су просјаци Господа — па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече, заблагодари Богу, што и од тебе неко тражи какво добро, било материјално било духовно! То значи, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом, да би ти се поверило веће. </p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">О Господе Свебогати, омекшај срце наше и просвети разум наш, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти, Свемилостиви, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.</p> <p style="font-family: arial;font-family:arial;" class="MsoNormal" ><span style="font-size:85%;"><span style="font-style: italic;">Охридски пролог</span>, Свети Владика Николај Охридски и Жички</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-19816418668708925012007-09-24T11:27:00.000+02:002007-09-24T12:27:13.015+02:00Наш је Св. Трифун, а не Валентин<p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Читам "Глас" откако је почео да излази, због истине коју износи и због ћирилице којом се штампа. Поштујем Ваше напоре да нас искрено обавештавате о збивањима у нашој земљи и настојањима да се решимо десетогодишњег зла. Саосећам с Вашим тегобама око покушаја да се Лист угуши и слободна реч зароби. Поред свега имам примедбу на чланак новинара К. Влаховић, "Валентин потиснуо Трифуна", од 14. фебруара 2000. године, па мислим да ми не замерите. </p><p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Позната је чињеница да ми Срби лако прихватамо разне западњачке измишљотине, па наравно и оне које су везане за религиозна схватања римокатоличког и протестантског света. Тако је као нови измишљен "Дан заљубљених", приписан неком римокатоличком свецу Валентину, за кога ми православни донедавно нисмо никада ни чули. Зато се побринуо новинар "Гласа" у поменутом, провокативном чланку да објасни читаоцима да се не зна ни ко је био тај Валентин, "али се сматра да је реч о бискупу кога је 14. фебруара 270. године погубио римски император Клаудио Готика". Даље пише да дан његове смрти "католици признају као Дан заљубљених, а то су и православци без размишљања почели да практикују и славе и не знајући да се тога дана прославља свети Трифун, њихов већ постојећи заштитник вина, љубави и песништва".</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">До сада смо имали Дан рада, Дан жена и друге сличне дане, производе прохујалог времена, а сада ето имамо и Дан заљубљених.</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот. Због тога сматрам да није требало за име овог чедног Светитеља везати неистиниту и злонамерну легенду и тиме вређати православне вернике који славе светог Трифуна, као своју крсну славу, виноградаре, па и самог светог Трифуна, који није заслужио да се о њему пишу такве неистине. Шта ће после овог написа у новинама о свом Свецу мислити они који га поштују и који га имају за своју крсну славу?</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Код правих православаца не може "Валентин потиснути Трифуна", како пише у наслову текста. То може само код слабих православаца, који још не познају своју веру и који су донедавно били на "другој" страни и декларисали се као безбожници. Такви сада лутају, још увек немајући снагу да се врате у крило мајке цркве, да се покају, да славе своју крсну славу, да живе по Јеванђелским законима и да долазе у цркву на молитву.</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Браћо Срби, оканите се олаког примања германских светаца за своје заштитнике, јер имате довољно наших православних. Прочитајте мало Житија светих па ћете наћи доста добрих заштитника љубави, мира и душевне среће. Нека Валентина, Алојзија и друге славе Германи, из чије су средине њихови свеци и поникли, а ми ћемо и даље славити светог Трифуна, исцелитеља душевних болесника и оних који су жељни праве хришћанске љубави. Јер "љубав никад не престаје", каже Свети Апостол Павле.</p> <p class="MsoNormal" style="font-family:arial;"><span style="font-size:85%;">Глас јавности, 29.02.2000. Богољуб Поповић, Нови Сад<br />Преузето из књиге Владимира Димитријевића – <span style="font-style: italic;">Црква и време</span>, Београд, 2000. год.</span></p> <p style="font-weight: bold;" class="MsoNormal">ПРЕДСМРТНА МОЛИТВА СВЕТОГ ТРИФУНА</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal"> </p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">"Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти, што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних, који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин."</p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal"> Како Свети Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу, да га пренесу у његово село Кампсаду, где је некад гуске чувао, и тамо сахране.</p> <p class="MsoNormal" style="font-family:arial;"><span style="font-size:85%;">Свети владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички, <span style="font-style: italic;">Охридски пролог</span>, расуђивање 1/14 фебруар</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-56311347999550658692007-07-06T08:59:00.000+02:002007-09-24T09:59:16.176+02:00Руска катакомбна Црква<p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета.прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму<span lang="HR">. </span>Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о бногослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити<span lang="HR">. </span>Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном момаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало<span lang="HR"> </span>што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: "Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како<span lang="HR"> </span>цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из<span lang="HR"> </span>свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: "Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Људи су клекли,<span lang="HR"> </span>изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: "Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?" Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: "Позвони!" Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући "Христос воскресе!"<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Временом, уз благослов општинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: "Ти немаш главу, него ћуп!" Заиста, она није разумелиа много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: "Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?" Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. "Живи ли овде свештеник који прориче судбину?" Одречно му је одговорила. "Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46", рекли су Цигани. "Кажи оцу да су нам украли коња". Јулијаша је отишла код оца Николаја и<span lang="HR"> </span>саопштила: "Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити". "У реду", сложио се отац Николај, "не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије". После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје "Изгубљених потраживања". У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена<span lang="HR">. </span>Двоје деце горко је јецало. "Децо", рекао је отац Николај, "молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве". Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После<span lang="HR"> </span>молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!" "Није ни потребно", одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: "Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!"Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: "Реците нам шта се овде догодило?" Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној "Светој ноћи", како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом "Изгубљених потраживања". То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са "Вањка" или "Детка", потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. "То је мој ујак", говорила им је, "кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком". Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да,<span lang="HR"> </span>кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу<span lang="HR"> </span>Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. "Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас" захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га". Отац Николај бризнуо је у плач: "Ја сам отац Николај". У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива "јеромонах Серафим".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила<span lang="HR"> </span>се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом "Јутро на селу" и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш "Јутро на селу". За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. "Када буду питали ко зна ти подигни руку". И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла "десетогодишњи план" и од чистачице унапређена у болничарку.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на<span lang="HR"> </span>фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз<span lang="HR">. </span>Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица<span lang="HR"> </span>у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. . међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који еј непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span lang="HR">†††<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је<span lang="HR"> </span>стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.<o:p></o:p></p> <p face="georgia" class="MsoNormal">Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.<o:p></o:p></p> <p face="georgia" class="MsoNormal">Цвеће је престало да цвета,<o:p></o:p></p> <p face="georgia" class="MsoNormal">А јесење лишће већ пада на земљу.<o:p></o:p></p> <p face="georgia" class="MsoNormal">Умирућа природа немоћно се осмехује<o:p></o:p></p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">И заједно са њом и свештени песник<o:p></o:p></p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Окончава своје последње овоземаљске дане.<o:p></o:p></p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal">Тако се и догодило.<o:p></o:p></p> <p style="font-family: georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-family: arial;font-size:85%;" >Преузето из књиге <span style="font-style: italic;">Нови светитељи руских катакомби</span> Иван М. Андрејев и јеромонах Серафим Роуз, <span style="font-style: italic;">Отачаство</span>, Краљево, 1996.</span><span lang="HR"><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-37983961443047207132007-07-06T08:56:00.000+02:002007-09-24T09:58:04.741+02:00Житије преподобног оца нашег Давида<p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Свети и преподобни Давид беше најпре разбојник, и живећи у Хермопољској пустињи он чињаше многа зла и многе убијаше, и беше зао и свиреп као нико други. Он имађаше под собом дружину од преко тридесет људи који разбојниковаху с њим. Једном седећи с њима у гори, он се размисли о своме животу, и силно се уплаши Бога због почињених толиких зала, па остави своју дружину и пође у манастир. А када закуца у манастирску капију, изађе вратар и упита га: Шта хоћеш? – Давид одговори:<span lang="HR"> </span>Хоћу да будем црноризац. – Вратар оде и извести о њему игумана. Игуман изађе к њему, па видећи да је стар човек рече му: Не можеш ти овде бити, јер братија много раде и живе у великом уздржању; а ти имаш друге навике и не можеш извршивати манастирске заповести. – Међутим Давид га мољаше говорећи: Све што ми будете наређивали извршиваћу, само ме примите. – Но игуман га одбијаше говорећи: Не можеш ти живети с нама. – Тада Давид рече игуману: Знај, оче, ја сам Давид, вођа разбојникā, а дођох к вама да оплакујем грехе своје; не будеш ли ме примио, кунем ти се, вратићу се досадашњем свом послу, и довешћу са собом своју разбојничку дружину да вас све побијем и манастир разорим.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Чувши то, игуман прими Давида у манастир и постриже га у ангелски образ. И поче се Давид подвизавати уздржањем и обучавати себе смирењу. И за кратко време он превазиђе врлинама остале црнорисце у манастиру, и свима беше од користи својим животом и речју.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Једном када Давид сеђаше у келији, пред њим стаде Архангел Гаврил говорећи: Давиде, Господ ти опрости грехе, и ти ћеш одсада чинити чудеса. – Давид одговори ангелу: Не могу да поверујем да ми је Господ за тако кратко време опростио грехе моје, јер су веома тешки и многобројнији од песка морског. – Архангел му на то рече: Ја сам Архангел Гаврил који и Захарију не поштедех када он не поверова мојим речима, него му завезах језик за казну, да би поверовао ономе што говорим. А тебе ли ћу поштедети? Дакле, од сада бићеш нем! – Давид се поклони и рече ангелу: Када бејах разбојник, и чињах безакона<span lang="HR"> </span>дела, и проливах много крви, ти ми тада не завеза језик који није узносио хвалу Богу. А сада, када хоћу да служим Господу и узносим Му хвалу, ти ми завезујеш језик да не бих говорио. – Тада му анђео рече: Говори само када славиш Бога и молиш Му се у време<span lang="HR"> </span>правила, а у остало време ћути.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Казнивши га на тај начин, Архангел отиде од њега. А Давид узнесе благодарност Богу што му опрости грехе. После тога он благодаћу Божјом сатвори многа чудеса: слепима је вид давао, хроме чинио да ходе, бесомучнике је исцељивао. За време богослужења он певаше у цркви на молитви, но никакве друге речи он не могаше изговарати. Поживевши на такав начин много година свима на поуку, он пређе ка Господу, и сада предстојећи Њему неућутно се моли за нас. Његовим молитвама нека и ми добијемо милост од Господа. Амин.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-family:arial;font-size:85%;">Ово житије преузето из</span><span style="font-style: italic;font-family:arial;font-size:85%;" > Житија Светих </span><span style="font-family:arial;font-size:85%;">Светог Јустина Ћелијског</span><span lang="HR"><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-28219684885147861292007-07-06T08:48:00.000+02:002007-07-06T08:55:39.131+02:00Расуђивање из Охридског Пролога – 6.-15. јул<p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-style: italic; font-weight: bold;"><br />6. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Откуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа, на основу Његових речи, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на<span lang="HR"> </span>основу свога умновања, а ми га признајемо на основу искуства, нарочито искуства светих људи, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје, па рече: „ево авва Антоније дође!” Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!” У том се лице његово још више засија, и он рече: „ево апостоли дођоше!” Потом рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!” Најзад лице му се засија као сунце, и сви беху у страху великом, а старац рече: „ево Господ долази, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд избрани из пустиње!” После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">7. Јули</span><span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Пример св. Недеље, красне девице, и пример св. Астиона, богатог младића, који обадвоје дадоше себе на муке и смрт за Христа Господа, наводе нас на размишљање о ни с чим у историји несравњивој сили Христовој, помоћу које млади људи побеђују себе и кроз то све остало. Извојевати победу над самим собом највећа је победа. Таквих победилаца црква броји на хиљаде, и многе хиљаде. Св. Кипријан пишући о девству вели: „победити уживање највеће је уживање, нити има веће победе него што је победа над својим жељама. Онај ко је победио једног непријатеља, показао се јачи од неког другог, но онај ко је победио пожуду,показао се јачи од самога себе. Свако је зло лакше победити него ли уживање, јер сва су друга зла одбојна, док је уживање зло привлачно. Онај ко се ослободи<span lang="HR"> </span>жеље, ослобађа се и страха, јер због жеља произлази страх.”<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">8. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима”. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у Св. Гори као прост монах био је чувен по свим патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им стави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схиму, и<span lang="HR"> </span>о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском”. Тако су се духовни дивови, које црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">9. Јули</span><span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Многи се питају зашто Бог узима из овог живота младиће, девојке и децу, и зашто не остави, да сви остаре, па тек онда да кроз смрт иду на онај свет? То је Божји план домостројства, то је света воља Његовог Промисла. Но има неких примера у огромном искуству цркве, да понекад Бог то чини тако по жељи и молитви Својих угодника у оном свету, или сродника. Св. Адер (у монаштву Атанасије) јавио се својој жени, коју је изненадно оставио са троје деце и отишао у манастир, где је и умро. Када жена дође до очајања, једно због бриге за нејаком децом а друго због бриге за мужем, јер не знађаше где се он налази, тада јој се јави на сну муж из онога света, са светлим лицем и хаљином белом и светлом, и рече јој: „престани плакати и вапити против мене; ево ја ћу ти узети децу (двоје од њих) к себи, а ти ако хоћеш постарај се за спасење своје душе.” У<span lang="HR"> </span>исто време и на исти начин јави се он и Теодосију Столпнику и рече му: „кроз три дана отићи ће ка Господу стара испосница, која је у оближњем манастиру, а ти стави на место њено моју супругу, да се подвизава као инокиња у оној келији. Нека са њом остане и<span lang="HR"> </span>најмлађе дете док не порасте: оно ће ићи мојим стопама и биће наследник апостолског престола у Јерусалиму.” И у истини све се то зби како је речено. Стара испосница умре трећег дана, исто тако и два старија детета Адерова, а жена му заузме келију оне старице, заједно са најмлађим сином, који кад порасте би патријарх у Јерусалиму.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">10. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Мисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс.49,17). Ко да се не застиди, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре Калиф Саладин, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци, и на копљу једна кошуља<span lang="HR"> </span>царева, па викаше: „велики Саладин, који завојева сву Азију, и учини да од њега трепте многе државе, и који цареве победи, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље”.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">11. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Промена среће најчешће удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!” Није ли човјек на војсци на земљи? Говори праведни Јов (7,1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: „гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13,15)!<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">12. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" face="georgia">Ткиво правде је тање од свиле, али трајно и некидљиво, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност, тада незнабожни Кијевљани, упућени самим демоном, решише да принесу на жртву идолима Јована,<span lang="HR"> </span>сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова” потражише од Теодора сина, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи, нека дођу сами и узму мога сина”. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти, крсти и свој народ, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских, Теодора и Јована, подиже храм Пресвете Богородице.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">13. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family: georgia;">Просту одећу краси човек, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ни један, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви не само хришћански него и незнабожачки, љубили<span lang="HR"> </span>су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана, у време кога се родио Исус Христос, да је он носио по једну просту одећу, коју му је изаткала жена, или сестра, или ћерка. За цара Карла V прича се, да је носио тако просто одело, да су и обични грађани поданици његови, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин не беше још дошао, а домаћица није познавала лично Филопомена, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли, да је то неки од слугу Филопоменових, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. Филопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свог великог госта шта ради, ужасну се и упита га: „ко се усуди да дâ такав посао Филопомену?” Мирно одговори војсковођ: „одећа моја”.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">14. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Хришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији, вели, неки вештак научи мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна, који је, обучен као играчица, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог пазара, неки шаљивџија хтеде да покаже свима, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна, шаљивџија, веле, баци на бину оне слаткише, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри<span lang="HR"> </span>те слаткише, он заборави и игру, и пљескање, и скупоцено одело, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала, он је поче ноктима цепати, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.” Јер се кроз поцепану маску „играчице” показао мајмун.<o:p></o:p></p> <p style="text-align: center;font-family:georgia;" class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold; font-style: italic;">15. Јули</span><o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;">Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за<span lang="HR"> </span>неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и изведе га на обалу. Пошто се опорави и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост”.<span lang="HR"><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-31773695753075169842007-07-06T08:44:00.000+02:002007-09-24T10:01:01.300+02:00Атонски хлеб<p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span lang="HR">Благодарећи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Божијем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">милосрђу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">заштити</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пресвете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Богородице</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">неколико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пута</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">десило</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">посетим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Свету</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Гору</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атон</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сваки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">преиспуњавао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">новом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">духовном</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">снагом</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">бивао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">прожет</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">жељом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">усрдно</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">служим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нашој</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">узрастам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">љубави</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Божијој</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span lang="HR">Сваки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">стицао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">некакве</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нарочите</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">духовне</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">утиске</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мноштво</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радости</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">А</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">последњи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пажњу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ми</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">више</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">него</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">икад</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">привукао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">необичан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укус</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфора</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">раздаваних</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">после</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">св</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Литургије</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">антидор</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Подстакнут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пријатним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укусом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">атонских</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пекарских</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">производа</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">присетио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">житија</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">св</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Теодосија</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Кијево</span><span lang="HR">-</span><span lang="HR">Печерског</span><span lang="HR"> (XI </span><span lang="HR">в</span><span lang="HR">.), </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">којем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">описује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">случај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">када</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">њихов</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">манастир</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">посетио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Кијевски</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кнез</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Он</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">узео</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">учешћа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">братској</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">трпези</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">био</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пријатно</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">изненађен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укусом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">манастирског</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">У</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">присуству</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">становника</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обитељи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">све</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">своје</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свите</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">он</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">смирено</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">признао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укусан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">није</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јео</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">току</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">целог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">живота</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Свети</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Теодосије</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">узвратио</span><span lang="HR">: "</span><span lang="HR">Овај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свој</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">необични</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укус</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дугује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитвама</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">инока</span><span lang="HR">".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span lang="HR">Под</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">утиском</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ових</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">успомена</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обратио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нашем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">путовођи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">духовном</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">старатељу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">питањем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">због</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чега</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укусан</span><span lang="HR">: </span><span lang="HR">благодарећи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">монашким</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитвама</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">има</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">других</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разлога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR">? </span><span lang="HR">Ниже</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наводим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наш</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разговор</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Разуме</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">смо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">захвални</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">непрестано</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">узношеним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитвама</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">нарочито</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Исусовој</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Постоје</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">међутим</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">други</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разлози</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">На</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пример</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">атонска</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пракса</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">коришћења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфора</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пасхалног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">благословеног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Самим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Богом</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Пре</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">него</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">што</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пређемо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">описивање</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлебног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Вас</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">оче</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ми</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">објасните</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">какав</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">користи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">време</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">литургије</span><span lang="HR">?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Добро</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">познато</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфоре</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јест</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">невелики</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлепчићи</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">користе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">време</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">литургије</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Православној</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркви</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">пеку</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пшеничног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">воде</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додатком</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ускислог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">То</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">такозвани</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ускисли</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">укишељени</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">о</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чему</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сведочи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">његов</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">грчки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">назив</span><span lang="HR"> - "</span><span lang="HR">артос</span><span lang="HR">". </span><span lang="HR">Од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">самог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">почетка</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">историје</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркве</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Христове</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">био</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">коришћен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укишељени</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">символ</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">живота</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">зато</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">што</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">после</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">његовог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мешења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">он</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">постаје</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">порозан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нараста</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">пре</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">него</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">што</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">га</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">испеку</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Римокатоличка</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Црква</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пренебрегла</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ову</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">праксу</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">још</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">много</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тога</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">би</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разликовала</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хришћанског</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Истока</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">лакомислено</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">увела</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">употребу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пресни</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">без</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додавања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">шта</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">скретао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пажњу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">још</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> IX </span><span lang="HR">веку</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Патријарх</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Константинопољски</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Фотије</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ли</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">користи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфоре</span><span lang="HR">?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Ми</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тежимо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">користимо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">предмете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">производе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">су</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијени</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">природан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начин</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Због</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">никада</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">не</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додајемо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфоре</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">па</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обични</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">индустријским</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">путем</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Користи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укишељени</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">добијен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">необичан</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">може</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">рећи</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">самосвојан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начин</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">А</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">одакле</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чудесни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR">?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Атонским</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">монасима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">православном</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">становништву</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Грчке</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">позната</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">су</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">три</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начина</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">природног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлебног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Сви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">они</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">имају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">црквени</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">карактер</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">носе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">себи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печат</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">благодати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Божије</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">повезани</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">су</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">конкретним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">литургијским</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радњама</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span lang="HR">Први</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступак</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">повезан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхом</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">а</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тачније</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">службом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јутрења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Велике</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Суботе</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">када</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јутрења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чита</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Апостол</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">коме</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">говори</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">о</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Христу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасцу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">новог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">живота</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Ево</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">апостолских</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">речи</span><span lang="HR">: </span><span lang="HR">Браћо</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">не</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">знате</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ли</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мало</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">све</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тело</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укисели</span><span lang="HR">? </span><span lang="HR">Одбаците</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">дакле</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">стари</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">буде</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ново</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">што</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сте</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">бесквасни</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Јер</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасха</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наша</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">Христос</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">жртвова</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нас</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Зато</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">празнујемо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">не</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасцу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">старом</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">ни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасцу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">злоће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">неваљалства</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">него</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">бесквасним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлебовима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">искрености</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">истине</span><span lang="HR"> (1.</span><span lang="HR">Кор</span><span lang="HR">.5,6-8).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Како</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">изгледа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пракси</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">процес</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">справљања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">новог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">У</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">одговарајућој</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">посуди</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">припрема</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">количина</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">која</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">уноси</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">храм</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR"> - </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">олтар</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">пред</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">почетак</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јутрења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Велике</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Суботе</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">На</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јутрења</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">после</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">појања</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">Великог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Славословља</span><span lang="HR">", </span><span lang="HR">чим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разлегне</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">прокимен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Апостола</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">треба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">одмах</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">приступити</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мешењу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">додавши</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мало</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обичне</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">воде</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Неки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">још</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мало</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">водице</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">други</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чине</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крсни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">знак</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">руком</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крстом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">над</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">необичним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасцем</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Поред</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тога</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">вршење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радњи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">бирају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">људи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дубоко</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">верујући</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">непорочни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">побожни</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пре</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">време</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радњи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мислено</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">творе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитве</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">које</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">познају</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">најчешће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">молитву</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Исусову</span><span lang="HR">: </span><span lang="HR">Господе</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">Исусе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Христе</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">Сине</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Божији</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">помилуј</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ме</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">грешног</span><span lang="HR">!" </span><span lang="HR">Посуда</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">може</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">покрити</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пример</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">убрусом</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">оставити</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">цркви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">до</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свршетка</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">литургије</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">По</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">окончању</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">службе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Велике</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Суботе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">верни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разносе</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">пасхални</span><span lang="HR">" </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">својим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кућама</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">На</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">из</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">практичних</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разлога</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">он</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">остаје</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">олтару</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">такође</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">прва</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">три</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дана</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхе</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Следећег</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дана</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јест</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">по</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">окончању</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхалне</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">службе</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">површина</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">треба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">постане</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">шупљикава</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">То</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">значи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">примио</span><span lang="HR">". </span><span lang="HR">Трећег</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дана</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">по</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">треба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">незнатну</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">количину</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">воде</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поново</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">замесити</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">После</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">неколико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">часова</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ускисло</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">може</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поделити</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">комаде</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Један</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сачувати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">искључиво</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфоре</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">друго</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">парче</span><span lang="HR"> - </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">ставивши</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">га</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">под</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поклопац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">стакла</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пластичне</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">масе</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Преостало</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кисело</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">може</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">раздати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">онима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">којима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">потребно</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Треба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">га</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чувати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хладном</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">месту</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хладњаку</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Сваки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кад</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">месимо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додајемо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">потребну</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">количину</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">воде</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијено</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кисело</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тесто</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">не</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додајући</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Пошто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">умесимо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфору</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">или</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сваки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">остављамо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мању</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">количину</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијеног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">теста</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">као</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">следеће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">порције</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступамо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сваки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пут</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">целе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">године</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">до</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">следеће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхе</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Колико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разумем</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">Ви</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">Oче</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">већ</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">неколико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">година</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">просфоре</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">атонском</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">манастиру</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">благословом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">старца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">вршим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">послушање</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нашем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">братству</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сведок</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">истинитости</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тог</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">Пасхалног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чуда</span><span lang="HR">" - </span><span lang="HR">тог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">необоривог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">доказа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">светости</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">животворности</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Православља</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Заиста</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дар</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Васкрслог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Христа</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Нажалост</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">он</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">није</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нарочито</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добро</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">познат</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">вернима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наше</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркве</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Стварно</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">до</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">доласка</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атон</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ништа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">о</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">томе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нисам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чуо</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">А</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сада</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сваке</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">године</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пред</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">мојим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">очима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">догађа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">задивљујуће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јавно</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чудо</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">непобитно</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">све</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">видљиво</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">лако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">доступно</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Ја</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">стално</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">надгледам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">процес</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">настајања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">киселог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">теста</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">његове</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">постепене</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ферментације</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Та</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">појава</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свагда</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">оставља</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">све</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нас</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">велики</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">утисак</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">утврђује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нашу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наду</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">доноси</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">велику</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радост</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">А</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свакако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">рађање</span><span lang="HR">" </span><span lang="HR">пасхалног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сличан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начин</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">доживљавају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">не</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">само</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">монаси</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">него</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">верни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Грчке</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркве</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">присуствују</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">томе</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">: </span><span lang="HR">Несумњиво</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радошћу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сећам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Пасхалног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">периода</span><span lang="HR"> 1995. </span><span lang="HR">године</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">када</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">манастир</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">посетио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">енглез</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Чарлс</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">репортер</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">радио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">станице</span><span lang="HR"> "</span><span lang="HR">ВВС</span><span lang="HR">", </span><span lang="HR">протестант</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">по</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">вероисповести</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Догодило</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ја</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">постављао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сто</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">смо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">имали</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">још</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">првог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">печења</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">новодобијеног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пасхалног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Без</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">икаквих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наговештаја</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">моје</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">стране</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">наш</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">гост</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">стао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пажљиво</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">разгледа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кришку</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чуђењем</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ме</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">упитао</span><span lang="HR">: "</span><span lang="HR">Зар</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">овај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеб</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">пече</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR">?" </span><span lang="HR">У</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">одговору</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ја</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">му</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">општим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">цртама</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">описао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступак</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Усхићен</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">изузетним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">укусом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">хлеба</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">замолио</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">му</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">неколико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">кришки</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">би</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">их</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">могао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">донети</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">својим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">рођацима</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Енглеску</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">а</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">историју</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">атонског</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">коју</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чуо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">записао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">бележницу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обећао</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ће</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">испричати</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">о</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">њој</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">завичају</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Која</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">су</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">два</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">преостала</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начина</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR">?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">На</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Атону</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">познатих</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">преовлађује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">горе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">описани</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступак</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Други</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступак</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">могућ</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">случају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">присуства</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">честице</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Светог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Животворног</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Дрвета</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Крста</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Господњег</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Онај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ко</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поседује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">може</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">време</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">помоливши</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">створи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">нови</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасац</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">начини</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">како</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">горе</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">описано</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Сила</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">тог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дејства</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">троструком</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">благосиљању</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">светиње</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">то</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јест</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крсном</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">знамењу</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">знаку</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">над</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">припремљеним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обичним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасцем</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">зготовљеним</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">од</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">брашна</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">воде</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">са</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">додатком</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">водице</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">уз</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">речи</span><span lang="HR">: "</span><span lang="HR">У</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">име</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Оца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Сина</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Светога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Духа</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Амин</span><span lang="HR">".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span lang="HR">Трећа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">могућност</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">је</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">добијање</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">дан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">празновања</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Воздвиженија</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">Крстовдана</span><span lang="HR">) (14/27 </span><span lang="HR">септембра</span><span lang="HR">), </span><span lang="HR">ако</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">датој</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">цркви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">обавља</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чин</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Воздвиженија</span><span lang="HR"> (</span><span lang="HR">Подизања</span><span lang="HR">) </span><span lang="HR">Крста</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">који</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">врши</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">на</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">крају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јутрења</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">а</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">том</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Крсту</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">налази</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">честица</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Светог</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Дрвета</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Крста</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Господњег</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Марко</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Колико</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сам</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">схватио</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">првом</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поступку</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">битан</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">моменат</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">настанка</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">квасца</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јесу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">речи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Апостола</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Велике</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Суботе</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">два</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">остала</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">најважнији</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">услов</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">јесте</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">присуство</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">честице</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Светога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Дрвета</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Крста</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Господњег</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-weight: bold;" lang="HR">О</span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">. </span><span style="font-weight: bold;" lang="HR">Гаврило</span><span lang="HR"><span style="font-weight: bold;">:</span> </span><span lang="HR">Да</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">И</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">ово</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">сасвим</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">поуздано</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">указује</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">да</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">највећи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">значај</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">у</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Православној</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Цркви</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">имају</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Крст</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Васкрсење</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Христово</span><span lang="HR">. </span><span lang="HR">Управо</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">из</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">та</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">два</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">извора</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">из</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Свете</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Евхаристије</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">црпи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Православље</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">народ</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Божији</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">животворну</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">силу</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">и</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">благодат</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Светога</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Духа</span><span lang="HR">, </span><span lang="HR">благодарећи</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">чему</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">се</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">човек</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">духовно</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">препорађа</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">за</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Вечни</span><span lang="HR"> </span><span lang="HR">Живот</span><span lang="HR">.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal" style="font-family:georgia;"><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >Прича</span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >Марка</span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >Јакимјука, преузето</span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >из</span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >гњиге</span><span style="font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > <span style="font-style: italic;">Време</span></span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >покајања</span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >и</span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >време</span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" > </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;font-size:85%;" lang="HR" >отпадије</span><span lang="HR"><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-22420628798149348622007-07-06T08:42:00.000+02:002007-09-24T10:02:05.878+02:00Са Богом човеку није увек лако<p class="MsoNormal">Вековима се стално понавља исти подвиг, па ипак, мало их је који познају процес природног развитка хришћанског подвига. Због тога се многи губе на том путу. Господ је рекао: Јер су уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14).<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Пут Хришћанина је у главним цртама следећи: У почетку човек бива привучен Богу даром благодати. После тог привлачења настаје дуги период испитивања. Бог проверава чевекову слободу и његово поверење према Њему, и то кадкад веома "сурово". У почетку обраћења к Богу, Бог обично брзо и на чудесан начин испуњава све молбе, и мале и велике, а да их човек малтене још није ни изрекао. Али када наиђе период испитивања, све се мења и небо као да се затвара и постаје глуво за све молитве. За ревносног хришћанина све у животу постаје тешко. Однос људи према њему се погоршава. Људи се односе према њему неповерљиво и престају да га уважавају. Оно што се другима прашта, њему се не прашта. Његов труд се готово увек плаћа испод норме. Тело му постаје лако подложно болестима, а природа, околности и људи - све се окреће против њега. И поред свих својих природних дарова, који нису мањи него код других, он не налази могућности да их примени. Уз све то, њега муче још и многи напади демонских сила. И последње, најтеже и неподношљиво страдање које му се дешава јесте - напуштање од стране Бога. Тада његова страдања достижу врхунац, јер потресају целог човека, на свим плановима његовог бића.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Бог оставља човека? Зар је то могуће? Доживљено осећање близине Божије смењује супротно осећање - то јест, да је Бог бескрајно и недостижно далеко, даље од звезданих светова, и сва призивања Бога губе се немоћно у бескрајним просторима. Душа свом снагом појачава свој унутрашњи крик к Њему, али не види нити помоћ, нити да се обраћа пажња на њене вапаје. Тада све постаје тешко, изнад сила. Све се постиже тек уз крајње напоре. Живот постаје мучан и човеку се чини као да се над њим надноси Божија клетва и гнев. Међутим када ова испитивања прођу, човек сазнаје да га је чудесни Божији промисао брижљиво чувао на свим његовим путевима.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих људских моћи.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Све док се не ослободи велике гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Мучећи се у адском мраку, горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и представља Га бескрајно суровим. Како не познаје истинско биће у Богу, она све посматра кроз призму свог болесног, паћеничког стања, и почиње да мрзи, како властити живот, тако и све што постоји. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као безнадежна бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога, а њен презир према читавом бићу постаје све већи и већи.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Они који верују нису подложни оваквом очајању и мржњи. Јер, човек се вером спасава - вером у Божију љубав и милосрђе, вером у Његову реч, вером у сведочанство отаца Цркве. Већина богобојажљивих хришћана можда и нису доживели у току свога живота васкрсење своје душе, али вера у њега их је крепила. Старац је често говорио о тој вери, позивајући се на речи Господа: Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Доћи ће време када ће ова вера извести човека из мрака и тескобе ропства и узнети га у област истинског, нетрулежног живота, чија је узвишеност посебна, сасвим различита од уобичајене људске идеје о узвишености и лепоти.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Друкчије поступа непријатељ - ђаво са онима који га примају, а друкчије са онима која са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу са њом. Ово последње искушење је инзванредно тешко и ретко се допушта.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом - сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа себе крај Бога - Заштитника, а враг јој говори: "Ти си у мојој власти... У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив". У таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: "Држи ум свој у аду, и не очајавај".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Тако је он познао каквим се оружјем, побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: "Бог је свет, истинит и благословен вавек".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овакво "искусна" душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је и то заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издрживши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Ђаво је пао због гордости". Гордост је извор греха. Из ње проистичу сви видови зла: таштина, славољубље, властољубље, хладноћа, суровост, равнодушност према страдањима других, маштање ума, превелика живост уобразиље, демонски израз очију, демонски карактер читавог лика, суморност, туга, очајање, мржња, завист, понизност, код многих бура телесне похоте, мучно унутрашње неспокојство, непослушност, страх од смрти, или пак жеља да се оконча живот, и најзад, што није редак случај, потпуно лудило. То су знаци демонске духовности. Али, док се они не пројаве на видан начин, многи их не запажају.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Нису сви набројани знаци карактеристични за онога који је "прелешћен" демонским помислима, или виђењима, или "откривењима". Код неких преовлађује мегаломанија, славољубље и властољубље, код других туга, очајање, прикривено неспокојство, код неких, пак, завист, или суморност и мржња, код многих телесна похота. Али, код свих се неизоставно јављају уображеност и гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Прелешћен" ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У дугом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интезитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код друтих сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да и не знају за друто. Тако они постају "плот" која не прима Божји закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори:... знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа... и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојсвто потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да "мрзе и погубљују" своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако "мисаоно расуђивање", будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Архимандрит Софроније, </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;">Старац Силуан</span><span style="font-family: arial;">, стр.181 -186.</span></span><o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-66817146210563863412007-07-06T08:41:00.000+02:002007-09-24T10:02:59.816+02:00Циљ хришћанског живота<p class="MsoNormal">Ево шта прича Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, а коју је забелешку објавила 1903. године његова удовица Јелена Мотовилова.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Дан је био облачан, прича Мотовилов; земља беше покривена дебелим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим постави да седнем поред њега на једно оборено стабло. - Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви; али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашег живота. - У ком смислу ви говорите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. - Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац; То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога. -Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Светога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? - Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. - Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? - Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? - Оче, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. - Не плашите се, ваше Богољубије, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. - И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! - Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. - Шта осећате? запита отац Серафим. - Тишину и мир које не могу изразити, рекох. - Шта још осећате? питаше он. - Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. - Та радост коју осећате ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено "да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе" (1.Кор.2,9). Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? - Неисказану топлоту, рекох ја. - Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас... Каква је то топлота коју осећате? - Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. - Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. - Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? запитах ја. - Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама! - Када сам га напустио, завршава Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост коју сам видео својим очима, продужавала је да га и даље обасјава".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Св. Серафим Саровски</span></span><o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-75345035019365860522007-06-08T08:46:00.000+02:002007-09-24T10:03:53.319+02:00Узроци отцепљења западне латинске цркве од Православне источне Цркве<p class="MsoNormal"><span lang="HR">Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. То је мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер је он био и учен богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа” (која је штампана у Атини у два тома, 1911–12. године).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства и власт Апостола Петра, пише св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципā (начелā): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостолā), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42–45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим”. Међутим, додаје даље Светитељ, „јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостолā, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу” (књига I, стр. 68–69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца” (Јн.17,17–22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве” (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих и Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење” (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Православне вере, и такође и у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48–51 и 84–85).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)” (књига I, стр. 93–94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159–172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере” (књ. I, 173).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. То су били лажни документи, такозвани „Дар Константинов”, „Псевдоисидорове декреталије” и „Грацијанови декрети”, све из каснијег времена (из 8–9, и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. Влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влашћу) која му долази од даровā и повластицā датих му од императорā”! (књига I, 199–200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата” (књига II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, у ствари су и они произашли из овог првог узрока” (књига I, 69).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">На крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се ни мало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањио величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину Цркву прворођених”! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве Римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Свети Нектарије, „центар јединства и камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити”, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих” (књига II, 224).<o:p></o:p></span></p> <p style="font-family: arial;" class="MsoNormal"><span lang="HR" style="font-size:85%;">Преузето из <span style="font-style: italic;">Житија Светих</span>, Светог Јустина Ћелијског</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-73181271942152251092007-06-08T08:42:00.000+02:002007-09-24T10:04:54.021+02:00О немогућности спасења иноверних јеретика<p class="MsoNormal"><span lang="HR">Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. "Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог. Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн.6,28-29). Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је - дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хо ћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством - вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">"Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона" (Рим.3,28). "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу" (Рим.3,22-24). Ви ћете приговорити: "Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела - мртва". Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе - од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца - недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. А то што називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као здрав, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се, дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово. Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. То је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. То је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити уму своме сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="HR">Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, - бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха - богохуљења. Ко прочита пажљиво " Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, - упорно се одржава у души њоме зараженој - и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу". Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, а потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!… Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. То лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, - само понеку разлику у обртима речи - тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, - дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, ту је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!… Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, а са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима - посредством хришћанства.</span></p><p class="MsoNormal"> </p><p class="MsoNormal"><span lang="HR"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Свети Игњатије Брјанчанинов</span></span><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com1tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-60511437029683082222007-06-08T08:36:00.000+02:002007-09-24T10:11:23.136+02:00Јуриш на Цркву и народ (Поуке србске и руске прошлости)<span lang="SR-CYR"><br />Црква је вековима била нападана од стране јеретика и секташа, који су, напојени мржњом према свему светом и честитом, настојали да разоре православну веру у срцима и умовима, али и да завојевају државну власт, ради лакшег наметања својих јеретичких учења. Историја васеленских сабора довољно је позната управо као историја борбе за чистоту вере, која је у исто време била за Богом благословено друштво и државу. После те епохе, када се Византијско царство учврстило у Православљу, светлост Цркве од Истока прихватили су многи народи, међу којима су били Срби и Руси. И они су имали својих искушења у одбрани духовно-моралног здравља, угроженог од стране учитеља лажи и смрти. Две јереси које ћемо укратко поменути биле су, по много чему, сличне тоталитарним верским сектама данашњице – како по догматици, тако и по етици; у нека срећнија времена, поуке које нам тим поводом пружа наша хришћанска прошлост, могле би се искористити у стварању трезвеног односа према рушитељима људског достојанства маскираним у јагњеће коже "верске толеранције".<o:p><br /></o:p></span> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Срби и богумилска јерес</span><o:p><br /></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона). Период његове владавине (од 1168. до 1196.) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији. Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што "усправним клечањем" осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Богумилска "догматика" била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасве уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало "аутореализацијом"). Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у загради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да "оригинално" руши Цркву, него се из векове у векова понавља):<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">1. Хуле предања и устав светих Отаца (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе "само" Библије, одбацујући Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">2. Не поштују часни Крст (познати став јеховиста: "Зар да поштујемо средство којим је "Христ" разапет?", при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">5. Бог није створио небо и земљу;<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Прићешће није стварно; то је пука "комеморација" везана за Тајну Вечеру);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">7. Презиру Свете Тајне цркве, Литургију, молитве, и томе слично;<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао "ђаво");<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о "злом Богу" Старог Завета присутно је код кроулијевих сатаниста);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">10. Не поштују и Светог Јована Крститеља, и називају га "антихристом" (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који сомволизује Светог Јована);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову "Маријом" и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала "још деце" с Јосифом);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају "нужинм злом", а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, "не знају" шта чине);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је "Исус из Назарета" био обичан човек који је имао тзв. "христосвест", а ту "свест" окултним техникама може задобити сваки човек);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Многе подробности богумилског учења износи "Новоканон", који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично хиндуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења са Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати сексуални "односи"); с друге стране, презирали су брак, а неки су се у кастрирали, да би били "чисти".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док "ђаво не изађе из човека". (Ово је слично секташком "испирању мозга", заснованом на потреби за "апсолутном чистотом и духовношћу" и искључивањем из радних процеса шире друштевене заједнице ради обитавања у секти.) сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани "блажени и савршени" ("бакте", рекли би кришнаисти; "оперативни тетани" – рекли би сајентолози.) њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, "савршени", имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаквог разбора, "ослобађали греха" само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се са своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Код богумила је постојао концепт "небеске обмане", присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да "савршенима" никакав грех не може наудити. (Зато су "савршенима" допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине "бестрасно".) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву "небеске обмане" вешто прикривали.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало "комунистичких и анархистичких примеса" управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам противник празноверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Многи "хуманистички интелектуалци", Немању оптужују због "суровости" у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за "инквизиторски дух", чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање суштине богумилске секте, која је била све само не "пацифистички" орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, "Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он "недемократски" односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању "савршенства" може чинити зло јер се не чини из "страсти", да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло "демонско" рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: "Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветлиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње" (Свети Сава, "Студенички типик"). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је он био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Руси и јерес јудејствујућих</span><o:p><br /></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ближила се година 1492. од рођења Христовог и 7000. од стварања света. Цариград, славни други Рим, пао је у руке Турака, и балканско Православље нашло се у агарјанском ропству. Далеки православни Исток Европе, Русија, стрепела је и дрхтала, мислећи да ће 7000. година донети крај света, Страшни Суд и "ново небо и нову земљу, где правда обитава". Многа знамења, а нарочито пад хиљадугодишњег Константинопоља, уверавају Русе да је Господ "близу, крај двери."<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Таква, смутна и напета времена, одувек су одговарала појави јереси и секташтва. И таква времена донеше једну нову јерес у Русију, јерес чији је циљ био разарање срца руског човека – православне вере.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">У Новгород, град близу границе са Литванијом, стигао је велики кнез Михаило Александрович; са пута на који је ишао довео је и свог лекара, Захарију Бен Арона Ха-Клена. Захарија је по оцу, Вићенцу де Гвизолфију, био потомак старе, традиционално римокатоличке ђеновљанске породице племића, која је од XIII века обитавала у Тамани. Од мајке Черкескиње усвојио је караимски јудаизам, а у Кијеву се упознао са Мојсијем Прогнаником, угледним представником рабинског јудаизма, који га је упутио у Талмуд. Захарија је био способан и учен: владао је италијанским, черкеским, руским, латинским, татарским, пољским, литванским и језиком иврит; био је упознат са Кабалом, магијом и астрологијом. Захваљујући брачној вези коју су успоставили његови преци, Захарија Гвизоли (који је узео јудаистичко презиме Ха-Коен), био је и кнез тамански. Новгорођани су га примили као угледног младог аристократу и човека чија се реч може слушати с пажњом.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style=""></span>Захарија се није толико бавио лечењем великог кнеза, колико разговорима са љубитељима библијских тема, свештеницима Денисом и Алексејем. Он им је нудио кабалистички приступ Библији, упућивао их у окултна знања и, мало по мало, преводио их у јудаизам, у чему су му помогли новопридошли јудејски теолози Јосиф Шмојло Скарјавеј и Мојсеј Хануш. Свештеници су прихватили јудаизам, и своје породице превели у нову веру. Хтели су и да се обрежу, али су им учитељи забранили, рекавши да би то изазвало нападе православних. "Тајно се држите јудејства, а јавно – Хришћанства!", посаветовали су их. Алексеј је, ипак, променио име у Авраам, а његова жена је постала Сара (и та промена имена, међутим, била је тајна.)<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Секта се ширила брзо, али скривајући своју мисију. Генадије Новгородски о томе пише овако: "Та се прелест није ширила само по граду, него и по селима. А све од попова, које су јеретици поставили… Где су православни, и они се да су такви праве. Ако ли виде неког припростог, на лов се спремају … Ко је слаб и ленив и греховноме јарму склон, они га, као слабог, одступником од вере учине и примају га у своју јерес. Ако је нешто сагрешио, лако му праштају (као и богумили, нап. аут.), не следујући црквеним канонима. А ако неко од православних хоће да их због јереси разобличи, и они бивају одметницима од своје јереси, па и проклињу оне који тако чине, и одричу се без страха" (исти концепт као и код богумила – "небеска обмана").<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Основна учења секте су била:<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">1. Бог је један, али није Тројичан.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">2. Прави месија још није дошао, него ће тек доћи. Кад дође, он ће бити Син Божји, али не по природи, него по благодати, попут Мојсеја и Давида.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">3. Христос Који је дошао био је, тобож, обичан човек, Који је умро, распет и "није васкрсао".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">4. Хришћанство је лажна вера.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Очито, јудејствујући су били секта која је исповедала чист јудаизам, а одбацивала новозаветно Хришћанство. То се види и по литератури коју су најрадије читали: "Логика слова" Мојсеја Мајмонда, познатог јеврејског философа; "Тајна над тајнама" Псевдо-Аристотела; астролошки уџбеник "Шестокрил" Емануела бен Јакова Бонфиса, итд. Преводили су по талмудском обрасцу делове Библије Старог Завета: Данилова пророчанства, Трећу књигу Јездрину, Псалтир. Пустили су у јавност "Енохову апокалипсу" и зборник јеврејских молитава за свакодневну употребу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style=""> </span>1480. године велики кнез Јован је посетио Новгород и упознао се са свештеницима Алексејем и Денисом. Свидела му се њихова начитаност и слаткоречивост, па је решио да их приведе у Москву, где је Алексеја поставио за старешину Успенског храма у Кремљу, а Дениса за настојатеља Светоархангелске цркве самог великог кнеза. У престоници јерес је имала свог моћног заштитника Фјодора Курицина, који је обављао значајне дипломатске послове; он и његов брат су били главни "спонзори".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Секта јудејствујућих сматрала је својом обавезом ругање Христу и Хришћанству; многе ствари које су секташи чинили сасвим личе на савремене обреде сатанистичких групација. Они су, на пример, људима налагали да од плакун – дрвета праве крстове са изрезаним полним органима и да то носе око врата. Руски је народ плакун – траву сматрао светом, верујући да је она настала од Богородичиних суза на Голготи, док је гледала Распетог Сина; према томе, изрезивање "мушког и женског срама" на крсту, била је ругање Мајци Божјој. Везивали су крстове око врата вранама и гаврановима, и пуштали их да лете. Бацали су иконе у септичке јаме, ломили их, кидали зубима, мокрили на њих. То је био саставни део иконоломачког ритуала. Шта су све чинили – не може се ни описати. Чак је и 1904. издање књиге Светог Јосифа Волоцког, борца против јудејствујућих, било лишено ових описа – да се читаоци не би саблазнили.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">На крају, прешло се на "црне мисе": у олтарима су се ругали Причешћу, играли по Светом Престолу, имали блудне односе са женама и једни са другим, пошто се међу секташима хомосексуални однос сматрао саставним делом иницијатичког процеса. (Треба се сетити да је ред "темплара" упражњавао иницијатички обред у коме је љубљење магистровог фалуса значило "посвећење"; сличних обреда има и код кроулијеваца.)<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Наравно, и јудејствујући су хтели моћ. У секту су увукли снаху Великог кнеза Јелену Стефановну<span style=""> </span>и њеног сина Димитрија, будућег престолонаследника.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Постојање секте је откривено тек после 17 година, када је епископ новгородски Генадије, учен и уман човек, сазнао за четворицу пијаних јеретика, који су се јавно хвалисали својим делима. Епископ је одмах спровео истрагу, али су секташи успели да побегну у Москву. Владика Генадије је тражио помоћ великог кнеза и митрополита Геронтија, но узалуд. Схватио је да се јерес проширила више но што би се могло слутити, и кренуо је у одлучну борбу против исте.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Међутим, секташи су успели да учине велики продор у окупацији духовног простора младе руске државе: 1490. године митрополит московски је постао Зосима, ревносни члан секте. Свети Јосиф Волоцки га овако описује: "Погани и злобесни вук у пастирску се одежду обуче, скрнавећи се содомским сквернима… преједајући се и препијајући и свињским животом живећи и свако безбожје непорочној хришћанској вери намећући… и говорећи: "А шта му је то Царство Небеско? А шта му је то Други Долазак? А шта му је то васкрсење мртвих? Ништа од тога не постоји! – Умро неко, па умро, и шта с тим?"<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Утицајни дипломата Курицин на двору је већ имао свој салон, у коме се расправљало о Светом Писму и о реформама у Цркви. Митрополит Зосима, желећи да компромитује владику Генадија, тражио је од њега да понови епископско исповедање вере, дато једном на заклетви при устоличењу. Генадије је успео да писмима и саветима увери многе епископе о потреби Архијерејског сабора на коме би било речи о јереси јудејствујућих. Сабор се састао 1490. године у Москви. Владика Генадије је молио да се ругачима под хитно стане на пут, да се њихова секта не би проширила тако да ју је после немогуће зауставити. Сам он се на сабору није појавио, али су епископи потврдили православно исповедање, и 27 људи, за које је утврђено да су секташи (од њих су 22 били свештена лица) – предати су анатеми. Велики кнез је неке секташе послао у Новгород, а неке заточио у манастире, да би се покајали. Па ипак, браћа Курицини су остали на слободи, а и сам владар је наставио да општи са јеретицима.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Сабор је донео одлуку да епископ Генадије у црквено општење прими све покајнике, што је он и учинио, мада нерадо, знајући да њихово покајање није искрено, јер им је вера омогућавала да лажу. Но, казна Божја није изостала. Летописац бележи: "Дијак Истома, пас паклени, би растргнут удицом гнева Божијег: нечисто му срце сатрули, и утроба му би предана гнојењу. И дозва себи неког лекара, а он, видевши, рече му да је то Божији гнев, и да се не може људским лековима излечити. И тако, много мучен, изврже погану своју душу… Денис, пак, поп, после проклетства и заточења би предан хулноме демону који се у њега усели, и пребуде време месечно, оглашавајући се зверским и скотским и разним гласовима птица и жгадије, и тако зло извргну погану и јеретичку душу своју. Такође и Захарије чрнац који им је слично мудровао".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Епископ Генадије је наставио борбу с јересју: направио је пасхалију за године после 1492, пошто је постојала пасхалија само до те године (то је био један од разлога за сујеверни страх од "краја света"). Секташи су тврдили да они имају "праву" пасхалију, која је била фалсификат чак и јудејске календарске традиције, а да православни исту немају, нити је могу имати, јер су "у заблуди". Зато је епископ Генадије преузео на себе ову дужност, и успешно је обавио.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ипак, јерес је наставила да постоји. Од 1483. до 1500. са Јеврејином Захаријом дописивао се сам велики кнез, зовући га себи на службу; Курицини су жарили и палили; московски митрополит Зосима је гонио православне, рашчињавајући писмене и у вери утврђене свештенике или их шаљући у забите манастире. Пошто је таманска област пала у руке Турцима, Захарија Бен Арон Ха-Коен, преставши да буде тамошњи владар, одлази у Крим, Татарима, на двор хана Менгли-Гиреја, где покушава (и, изгледа успева) да у јудаизам приведе руског изасланика Д. В. Шаина.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Епископ Генадије, видевши да нема помоћи из престоне Москве, од 1492. до 1500. године настоји да своју паству заштити од погубног јеретичког утицаја: служи молебане, предводи литије, проповеда, а да би превео недостајуће делове Библије позива доминиканског монаха источног обреда Венијамина (Хрвата – глагољаша) и руског учењака Димитрија Герасимова.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Од 1492, у борби учествује и свети Јосиф, игуман волоколамски, подвижник и теолог. Видевши да епископ Генадије не успева да убеди врховну власт да је потребно помоћи Цркви, Свети Јосиф пише епископима, свештенству, побожним мирјанима, и упозорава их на оно што се збива у земљи, молећи све да, ако треба, "пострадају за Христа и Пречисту Богородицу." Било је тешко Светом Јосифу, јер је знао шта јеретици раде да би се наругали вери: после блудничења са женетинама у олтару, прали су се на лицу места, сипали погану воду у судове и слали је по црквама и манастирима. (Тако су, рецимо, следбеници Шока Асахаре пили воду у којој је он прао ноге и просипао своје излучевине). Код Зосиме у кући биле су оргије, где се пило и где су се упражњавале хомосексуалне гадости.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Епископи су чули глас Светог Јосифа, и 1494. су свргли Зосиму са московске катедре, пославши га на заточење у Симонов манастир. Па ипак, јерес наставља да буја: Курицини је штите упорно и систематски, надајући се да ће ускоро на престо доћи Димитрије, син припаднице секте Јелене Димитријевне.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Игуман Волоцки не мирује, и ускоро излази његова књига "Просветитељ", у којој разобличава јерес јудејствујућих. У писању књиге су учестововали многи монаси и мирјани, тако да је ово дело послужило као изврстан темељ за борбу против духовне лажи и смрти. Бог је благословио његов труд, и 1500. године велики кнез је казнио Јелену и Димитрија, потенцијалног наследника престола, а 1504. одржн је сабор на коме је јерес коначно разобличена и осуђена.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Зашто је ова јерес била опасна? Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован пише о томе следеће: "Чудноватости" јереси показивале су се од самог почетка. Њени приврженици уопште се нису бринули о ширењу новог учења у народу, што би било природно за људе који искрено верују да су у праву. Па ипак, не – јеретици су пажљиво бирали кандидате за врбовање међу припадницима вишег свештенства и административних структура. Организација јеретичког друштва чувана је у тајности, мада Русија никад није знала казнене религиозне органе типа римокатоличке Инквизиције. Оно што је најчудније, следбеницима јереси је саветовано да се "тајно држе јудејства, а јавно хришћанства". Управо је показна побожност постала узрок напредовања многих од њих.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">На тај начин, спољашња делатност јеретика била је усмерена на убацивање у апарат власти – световне и духовне, чији је коначни циљ био контрола деловања истих и одлучан утицај на њих. Простије речено, циљ јеретика у политичкој области био је заузимање власти. И они само што нису успели у томе."<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Срећом, другачија је била воља Божја, свеблага и свесавршена; и Русија је остала Дом Пресвете Богородице.<o:p><br /></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Уместо закључка</span><o:p><br /></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Оно што се у Србији збивало са богумилима и у Русији са јудејствујућима, дешава се у Србији и Русији данас са многобројним другим сектама, чији је циљ уништење духовно-националног идентитета православних словенских народа. Нажалост, ни у Србији, ни у Русији, више нема побожних владара који би свој народ заштитили од опасности. Зато Црква и све добронамерне друштвене снаге морају да се спрегну у борби за душу православних. Чињеница је, и даље, да секташи раде на продирању у државне, зравствене и школске установе Србије и Русије (Љубиша Ракић, министар без портфеља у влади Милана Панића је, на сведочењу госпође Славенке Андрејевић, никад неоповргнутом, био сарадник Мунове унификационе цркве; Министарство просвете Русије дало је Муну 2000 руских школа, да се у њима деца обучавају по секташком обрасцу; Олег Лобов, бивши секретар Савета безбедности Руске федерације, пустио је у Русију секту "АУМ Шинрикјо", која је касније потровала путнике у токијском метроу, итд.) Методи сатаниста су, видимо, вековима исти; али и православни, наследници благодати дате Апостолима, треба да покажу исту ревност и храброст у одбрани своје вере, угледајући се на витезове побожности какви су били Свети Симеон Мироточиви и Свети Јосиф Волоцки. И Господ, видећи ревност нашу, сигурно ће нам помоћи и благословити нас.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Преузето из </span><span style="font-style: italic; font-family: arial;">Од утопије до кошмара (Православље и секте)</span><span style="font-family: arial;">, СВЕТИГОРА</span></span><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-5981213570832692042007-06-08T08:34:00.000+02:002007-09-24T10:13:24.613+02:00Између двеју култура: Европске човечанске и Светосавске Богочовечанске<p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ми живимо на географској и на духовној вододелници између два света, између Истока и Запада. Наша народна душа послана је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности живети на оштрици мача? Није ли потребно да нам из сваке поре никне по око, и из сваког атома по уво? С једне стране душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, с друге мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два различита света. Куда ћемо ићи: на Исток или Западу? Херувимски видовита и серафимски слуховита мора бити наша душа да би могла поћи путем који се неће завршити њеном смрћу. Не реци: нека се раздели душа народа нашег, нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати ако га разделиш? може ли срце твоје осећати ако га расечеш? може ли душа твоја живети ако је раздвојиш? може ли царство остати ако се раздели? Ако се душа народа нашег раздели, пропашће. Положај наше народне душе је судбински озбиљан; само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе свију нас испреплетене су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло – једно дрво. У свакоме има свачије душе; а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чирем, неће ли отровним гнојем својим заразити сав организам народне душе? Ако је срце твоје иструлело у егоизму, ниси ли постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао твој рад, твоја мисао, твоје осећање прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Када се наша народна душа први пут устумарала на вододелници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега она је била слепа; кроз њега ми смо прогледали, и први пут угледали вечну<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Истину и вечни смисао живота. Од смртног он је душу нашу окренуо ка Бесмртном, од временог ка Вечном, од човечјег ка Богочовечном. Коме ћеш ићи, пријатељу мој, када се душа твоја, плава птица твоја, устумара у кавезу тела твог, устумара мучена растковским питањима: Шта је живот? Шта смрт? Зашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли те та мучна питања, ко ће ти одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек? Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није испилио у човека, јер само животиње не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од преславног Соломона? Зар паун није лепше одевен од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни лепше од сваког Креза, јер се цвећем храни? А када светосавски озбиљно загледамо у неке представнике наше интелигенције, видећете да још изашли нису ни из анорганског стања, јер живе рскавицом тела свог и ради рскавице на телу свом.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ко се једанпут озбиљно замисли над тајанственим бићем што се човек зове, он мора или као Растко поверовати у Господа Христа, или извршити самоубиство, неминовно извршити духовно самоубиство, а можда и физичко. Живећи на жеравичној раскрсници између двеју култура, наш човек, захваћен растковским питањима, не може се смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. Какав је крај једног пута, а какав другог? На чему почива култура европског човека, а на чему култура светосавског Богочовека?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен план и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи као истину; смисао живота је оно што он прогласи као смисао; добро и зло је оно што он прогласи као добро и зло. Кратко речено: европски човек је себе прогласио за бога. И он неизмерно воли да богује, да богује макар троглодитством, макар људождерством. Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто нема Бога, онда сам ја Бог! Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је потчини себи; зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назива културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју технику и политику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио; она је и даље остала људождерска; и даље шкргуће на човека својим несломљивим зубима. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да га материјализује, да га сведе на материју, и он обзидан материјом, сазнаје себе као материју, само као материју.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Знате ли ко је победио? Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идеалима које је сам направио. У своме походу против свега натприродног он је тековинама своје културе заменио све идеале, све небочежњиве полете, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога. И културу промовисао за бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан таква је кобна иронија овако устројеног човека.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Зар не примећујете да је култура претворила Европу у фабрику идола? Свака културна ствар постала је идол. Наше доба је идолопоклоничко доба par exellence. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте: глинопоклонство. Реците, зар се човек не клања риђој иловачи када гордо и саможиво љуби само себе? Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правог Бога она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова. Од науке и њених потеза створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле: од технике и њених изума створила је идоле; од политике и њених партија створила је идоле; од моде и њених бестијалности створила је идоле. А посред свих идола на крвави престо егоизма поставила европског човека, европског Далај-Ламу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. ''Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Фетишистичка метафизика европске културе практички се појављује у фетишистичкој етици. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако људождерством, само маскираним људождерством. Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота борбу за само одржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање свим средствима; бори се, ако треба, и људождерством? Главно је: живети! Како? то не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Све што постоји средство је за човеково самоодржање. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло. Наука је објавила: све што бива бива под природним законима; и грех и зло су неопходност. Човече, ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што радиш - радиш по природној неопходности… У самој ствари, како може постојати грех за човека за кога не постоји Бог, јер је грех грех пред Богом? Ако нема Бога, онда ни греха нема, ни зла нема.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: нема Бога, мора се пројавити као практички нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу: европска култура својом философијом и науком, својом техником и политиком – систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, смањује душу, док је најзад не сведе на нулу. Треба се ослободити Бога – то је потајна чежња готово свих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најискренији исповедник европске културе са врха човеко-манијске пирамиде егоизма објавио вест: ''Умро је Бог!" Кад нема ни вечног Бога ни бесмртне душе, онда нема ничег апсолутног, онда све је релативно. И збиља, релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, сабирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то; у последњој линији својој, хуманизам је нихилизам. Зар може човек не бити нихилист ако не признаје никакву апсолутну, вечну вредност? Господо, идите коритом логике докраја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда ниједно од њих нема права да наметне себе другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, реците, какво право има ма која од њих да наметне себе за највећу и најпрву? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, кад су и једна и друга релативне? Не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности. Постоји само анархија. Нема сумње да су нихилизам и анархизам логични завршетак европске културе,<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава у нихилизам. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе када се из тела њеног извуче Бог? – Леш. Истерали су душу из човека, зар није постао леш? Истерали су душу из васељене, зар није постала лешина. Шта је човек који пориче душу у себи, и у свету око себе? Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао ствар. Личност је разорена; остао је човек-ствар. Нема целог, интегралног човека, већ сами разломци човека, музејски остаци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран дух. Истина, љуштура је углачана, политирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? – Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је најприсније јединство Бога са човеком; ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа између Бога и човека. Пуноћу своје личности и човек постиже кроз уједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека и завршава обогочовеченим човеком. У центру светова стоји Богочовек; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег ка спољашњем, из душе ка телу, прерађује душу, и душом – тело. За њу је тело близанац душе, близанац који душом живи, креће се и јесте. Извуците из њега душу; шта остаје ако не смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу, а затим тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју. Циљ је православне културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но како се долази до тог богочовечанског циља? Једино богочовечанским средствима. То су богочовечански подвизи, богочовечанске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смиреност, кротост, уздржљивост и трпљење, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска култура. Подвизавајући се овим богочовечанским подвизима, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грехолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Кроз вежбање у богочовечанским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе и из света око себе, човек преображава поступно и себе и свет, укроћује природу у себи и око себе. Светитељи су најбољи пример тога: осветивши, преобразивши себе богочовечанским подвизима, они освећују, преображују и природу око себе. Задобивши власт над собом, они задобијају власт и над природом око себе, као некада Адам, пре пада, и Господ Христос, за живота на земљи. Многобројни су светитељи којима су дивље звери служиле, који су при првом сусрету укроћавали лавове, медведе, вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благодатно, љубавно, не прождрљивско, не сурово, не непријатељско.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">У богочовечанској култури нема ничег механичног и безличног. На свима ступњима својим она је богочовечански лична. У њој се све постиже једино личним опитом и подвигом. Она је на првом месту богочовечански организам, тело Христово, света Црква Христова. Не спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, духовно, лично усвајање Господа Христа путем богочовечанских подвига ствара православну културу, ствара Царство Божје на земљи. Јер Царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. Оно неће доћи да се види - вели нелажни Господ Исус. Нити ће казати: ево га овде или онде; јер гле, Царство Божје је унутра у вама (Лк.17,20-21), унутра у богозданој и боговеликој души, у души освећеној Духом Светим, јер је Царство Божје правда и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17); чујте: у Духу Светом, не у духу човековом. Оно може бити у духу човековом онолико колико човек испуни себе Духом Светим. Зато је прва и највећа заповест богочовечанске, светосавске културе: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, и све ово ће вам се додати (Мт.6,33), тј. додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна. одело, обиталиште (Мт.6,25-32). Све је то само додатак Царству Божјем. А култура Запада иште најпре додатак. У томе је њено незнабоштво, јер и незнабошци ишту најпре додатак (Мт.6,32); у томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном засвагда: Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући… Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати (Мт.6,25; 6,32-33).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Кратак програм богочовечанске културе налази се у Спаситељевој Беседи на Гори. Не сабирајте себи блага на земљи (западна култура само то и ради), где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,19-21). Ако је срце ваше у земаљским мољчавим стварима, мољци ће га изгристи и рђа искварити, а лупежи зле страсти, поткопати и украсти. Ако ли је срце ваше горе па небу, сакривено с Христом у Богу (Кол.3,3; Фл.3,20), онда који ће се мољац моћи успузати на небо, која рђа доспети до неба, који лупеж дошуњати? Чудесни Господ Христос је не само тако учио, већ и тако живео: у свету је био као у бездомној пустињи: није имао где главе склонити (Мт.8,20). Тако је учио и тако живео Свети Сава; и тако уче и тако живе сви светитељи Христови, ти главни неимари богочовечанске културе. Ко си ти да Господа Христа поправљаш, да Св. Саву поправљаш, да светитеље поправљаш?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења тих безбројних потреба људи су ову златну Божју звезду претворили у кланицу. А човекољубиви Господ је кроз Своје божанско Еванђеље давно открио оно што је једино на потребу човеку и човечанству. Шта је то? То је Богочовек Христос. Све остале потребе, упоређене са овом, сасвим су споредне. Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка да је једино потребно одрећи се свих потреба и поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим помоћу богочовечанских подвига. Не учини ли то, човек остаје бесплодан, бесмислен, беживотан, суши му се душа и он изумире, док сав не умре. Јер су нелажна уста Христова казала: Ко што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот а ви лозе: и који обитава у ме-ни и ја у њему, он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не обитава, избациће се на поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити и спалити (Јн.15,4-6).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Само кроз органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни, биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске културе никад не мисли сам: кад мисли, он – Христом мисли; кад осећа, он Христом осећа; кад дела, он – Христом дела; никад није сам, већ увек са Богом; непрестано сарађује Богу, и Бог њему. Јер шта је човек без Бога? У почетку получовек, а на крају нечовек. Једино у Господу Христу човек налази пуноћу свога бића, налази свој оригинал, своју бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност. Господ Исус је једини међу људима и међу боговима душу човечју прогласио за највећу драгоценост у свима световима, горњим и доњим. Каква је корист човеку, пита Спаситељ), који се никад није смејао, ако сав свет добије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт.16,26; Мк.8,36; Лк.9,25). Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа; а гле, колико је данас људи који су душе своје продали за ствари, за злато, за одело, за страсти, за сласти? Истроши ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити макар постао господар свих сунчаних система… Господ Христос је једино осигурање душе човечје, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека од тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има власти над њима. Свима стварима он даје њихову праву вредност, јер их све цени по Христовом ценовнику. А пошто у Христовом ценовнику душа човечја има већу, несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу и сву пажњу обраћа на душу. Јер је богочовечанска култура – култура душе. Преображењу друштва она греди кроз преображене личности. Она исповеда: савршено друштво може се створити једино из савршених личности; преображено друштво може се склопити једино из Христом преображених душа.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Човек је велики једино Богом то је мото богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до седамдесет килограма крваве иловаче. Што су људи без Бога ако не гроб до гроба? Европски човек је осудио на смрт и Бога и душу; није ли тиме осудио и себе самог на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно завирите у трагику људске историје, мораћете увидети да се богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. То је неумитни судбински закон који влада историјом ове губаве звезде. Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је Достојевски пре шездесет и Гогољ пре осамдесет година… И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова је зидана европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме. Устао је човек на човека, царство на царство и народ на народ, а скоро ће и континент на континент. Европски човек је дошао до своје неизлечиве вртоглавице. На врх своје вавилонске куле повео је натчовека, и тиме хтео да заврши своје здање, али је натчовек под врхом полудео, и сурвао се с куле, а и кула за њим. За њим кроз европски рат. Европски човек морао је полудети на крају своје културе. Богоубица је морао постати самоубица. Руше се идоли Европе, и није далек дан када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала а душе разоравала, која је ствари обожавала а Творца одбацила… Заљубљен у Европу, Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре седамдесет година, писао: ''Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти… Европа се приближује страшној катаклизми. Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршиле свој задатак; срушиле су веру, а нису створиле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити. Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа… Збогом, умирући свете, збогом, Европо!…" Пусто је небо јер нема Бога на њему; пуста је земља јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље. ''Ја хоћу да идем у Европу", изјављује Достојевски, ''и знам да идем на гробље."<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Пре европског рата пропаст Европе предосећали су и предсказивали само меланхолични видици словенски. После европског рата њу увиђају и осећају многи Европљани. Најхрабрији и најискренији међу њима јесте Шпенглер, који је недавно узбунио свет својом књигом untergang des Abendtandes. У њој он свима средствима која му пружа европска наука, философија, политика, техника, уметност, показује и доказује да Запад пада и пропада. Од европског рата Европа се налази у предсмртном ропцу. Западњачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у 10. веку после Христа, а сада се распада и пропада, да сасвим престане око 2200. године. За европском културом, вели Шпенглер, настаје руска култура, православна култура. Кроза све своје културне изуме европски човек умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе – то је гробница из које оно не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога Христос, тврди Гогољ. Али свет, ''расејан милионима блиставих предмета, који му распрштавају мисли на све стране", нема снаге да се ''непосредно сретне са Христом". Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемима живота; светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек проблем живота решио је – нихилизмом! Богочовек – вечним животом. За европског дарвиновског човека главно је у животу: самоодржање; за Христовог човека: самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге – себи; а други: жртвуј себе – другима! Европски човек није решио проблем смрти. Богочовек га је решио васкрсењем… Бујном реком времена по кориту простора душа плови у чуну тела ка чаробном пристаништу Христове вечности.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку??<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца, творца православне културе. Практиковањем богочовечанских врлина човек ствара себе непролазним и вечним. Пријатељу, ти настављаш свето дело Св. Саве, ти ствараш богочовечанску културу када верујеш у Господа Христа, када Га љубиш, када Му се молиш, када постиш, када чиниш милостињу, када љубиш непријатеље своје, када благосиљаш оне који те куну, када добро чиниш онима који те мрзе, када се молиш Богу за оне који те гоне. Радећи тако, ти прерађујеш себе у биће вечно и богочовечно, јер кроз православне подвиге обесконачујеш душу своју, побеђујеш простор и време, и освећујеш себе. И тако постижеш циљ православне културе: светост, безгрешност. Знаш ли шта значи бити светосавски православан? То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са сладострашћем – постом и молитвом; са гњевом – кротошћу; са гордошћу – смиреношћу; са смрћу – бесмртношћу; са ђаволом – Христом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш богочовечанску културу. Свако твоје свето осећање, свака света жеља, свако свето дело – неимар је православне културе. Св. Сава је у нас највећи неимар богочовечанске културе, јер је у Св. Гори двадесет година душу своју прерађивао христовским подвизима, и израдио из себе највећу, најчаробнију, најсветлију личност у историји нашег народа. Он је души нашој направио пут из смрти у – бесмртност, из времена – у вечност, из човека – у богочовечност, и повео је путем богочовечанске културе. А гле, у наше злосретне дане многи потомци Св. Саве напустили су његов пут и појурили путем европске културе, и даноноћно служе делима њеним. Многи наши интелигенти заменили су Св. Саву и његовог незаменљивог Господа Христа, чиме? гардеробом европском. Они похлепно позајмљују из Европе гардеробу, долазе међу нас као реформатори и ''носиоци културе". Зар та хаљинска култура, која полази из Париза и Лондона, није већ дојездила до Призрена и Ораховца? Зар је мало њих у Призрену који суде о човеку по његовој гардероби, и јеловнику? А оно што је најглавније за Св. Саву: Богочовек Христос, за њих је постало најспоредније: приватна ствар. Да се уверите у то, завирите ма ког празника у наше цркве и видећете колико је интелигенције у светосавском храму. Отпавши од светосавске вере, интелигенција је отпала од народа, однародила се, и служи трулим идолима европске културе.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Нема сумње да су догмати европске цивилизације против Христа. Дуго се израђивао тип европског човека, док Христа није заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником. Европа се послужила Христом ''само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј. из варварства невештог у варварство вешто'' (Вл. Николај, Речи о свечовеку). ''Човече, буди поносит и срећан!", поручује европском човеку завршитељ европске културе – Ниче; ''Смири се, горди човече", поручује словенском човеку апостол православне културе – Достојевски; смири се, горди човече, пред вечном Христовом Правдом и Истином!<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Свети Јустин Ћелијски, Народна одбрана, Беорад, 1928, III/45 и 46, стр. 723-724 и 747-749.</span></span><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-48131056084734830792007-06-08T08:26:00.000+02:002007-09-24T10:18:42.484+02:00Истина о Српској Православној Цркви у комунистичкој Југославији<p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">О ОДНОСУ ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА</span><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима - то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">''Покоравати се Богу већма него људима" - то је Устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Д.А.5,29); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: ''Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек" (Јевр.13.8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Боговечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: ''Господ Христос да буде у свему први" (Кол.1,8).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Власт је у начелу од Бога (Рим.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су ''слуге Божје" и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје ''страх злим делима", а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога - добро је, чим се злоупотреби - од ђавола је. Злоупотреба Божјег - то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом - она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власти противбога - ђавола.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? - Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: ''Богу се већма покоравати него људима". Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог Божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ево известан број од тих безбројних светих и бесмртних сведока:<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">1) Свети Мученик Гликерије, презвитер († 303. год), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом - ако се не одрекну Христа: ''Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа… Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми убијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">2) Свети Мученик Јаков Персијанац († 421. год) и цар Издигерд. Цар Мученику: ''Знај, осуђујем те на смрт. Али нећу те погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те мучити мукама, да горком смрћу умреш". - Свети Јаков одговара: ''Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна" (васкрснути).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">3) Свети Мученик Тивуртије († 230. год) царском епарху у Риму Фавијану: ''Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где да се налазили са нашим Богом, тамо је и место наше".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">4) Свети Мученик Мина († 304. год) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. - Ермоген захтева од Светог Мине да извршује царска наређења; Свети Мина одговара: ''Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих не треба поштовати".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">5) Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона († 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А Свети Платон му одговара: ''Ја знам наредбе Бога мог, а поступам како ми наређују Његове свете и животворне заповести".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">6)<span style=""> </span>Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год), и њихов мучитељ кнез персијских мага. Мученицима које муче кнез говори: ''Не противите се царевој вољи". - А они му одговарају: ''Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">7) Свети Мученик Трофим († око 300. год) и судија Атик, царски намесник. Судија Атик пита Мученика: ''Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана" - Светитељ одговара: ''Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоји таква разлика, као између дана и ноћи".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">8) Свети Преподобномученик Андреј Критски († 767. год) одговара цару Константину Копрониму: ''Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог… Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">9) Света Великомученица Ефимија и са њом четрдесет осам Мученика († 304. год) и царски намесник Приск. - Приск их пита: ''Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју?" - Мученици одговорише: ''Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако ово није противно Небеском Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт.22,21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем - то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога Истинога који на небесима живи".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора И Митродора (пострадале око 305-311. год), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: ''Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрти вечним животом".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">11) Свети Свештеномученик Филип, епископ († 304. год), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, а не могу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: ''Зашто се ти тако неразумно противиш царевој вољи?" - а он му одговара: ''Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: ''Подајте Богу Божије а цару царево". То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">12)<span style=""> </span>Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник († 250. год) му громко довикује: ''Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">13) Свети Великомученик Пантелејмон († 305. год) одговара цару Максимијану који га љуто мучи: ''Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу… Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак - умрети за Њега".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">14) Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговарају архимагу који их мучи: ''Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао крајем 1. века), одговара царевом војводи: ''Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">16) Царски намесник Евпсихије пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): ''Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном?" - Свети Теодул одговара: ''Ваистину је праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређује Господ неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">17) Севастијан, војвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, војнику (око 150. год): ''Добисмо од цара наређење којим наређује да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке." - Свети Виктор одговара: ''То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово је Царство бесконачно, и који твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашега и царство је привремено, и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">18) Света Мученица Јулијана (око 275. год) одговара цару Аврелијану: ''Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожних руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">19) Свети Мученик Кодрат Никомидијски († 250. год) и царски намесник Переније. - Переније наређује Светом Кодрату: ''Покори се законима царским а не Христовим!" - Светитељ одговара: ''Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">20)<span style=""> </span>Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски († 316. год), говори царском игемону Агриколају: ''Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">21) Војвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастијану: ''Ја ћу чинити вољу Небесног и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">22) Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ († 312. год), говори царском намеснику Домицијану: ''Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања - за срамоту, а велики положај - за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише - помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">23) Царском епарху Аквилину, који мучи Светог Трифуна († 250. год) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: ''Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?"<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">24)<span style=""> </span>Царском намеснику Кинтијану, који Светој Мученици Агатији († 302. год) у тамници обећава слободу, а она вели: ''Нама је слобода - служити Христу". Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одговара: ''Све су речи твоје ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">25) Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим († у 1. веку) каже: ''Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљиван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">26) Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску († 308. год), јавља се Господ и вели им: ''Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесосте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">27) Свети Преподобномученик Конон († око 275. год) каже војвода цара Аврелијана Дометијану: ''Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">28) Свети Мученик Зиновије, епископ († око 303. год), говори<span style=""> </span>Лицију,<span style=""> </span>царском<span style=""> </span>намеснику<span style=""> </span>Диоклецијановом: ''Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">29) Од Светог Великомученика Теодора Тирона († 306. год) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: ''Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су од Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога… Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">30)<span style=""> </span>Свети Свештеномученик Садок, епископ Персијски († око 343. год) и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: ''Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо одступници од Бога нашег. Не бојимо се смрти, која нас из овог сујетног и привременог живота води у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас оДмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу, која ће се лити пред вашим очима!"<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Тада сам цар говори Мученицима: ''Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево настао страшни час ваше погибије". - На то Свети Мученици као једним устима одговорише: ''Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибли".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">31) Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин Философ († 157. год), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији и ово: ''Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">32)<span style=""> </span>Царским изасланицима - великашима, и међу њима епископу Теодосију, Св. Максим Исповедник, игуман († 662. год), изјављује: ''Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">33)<span style=""> </span>Свети Теодор Студит, игуман (упокојио се 826. год), говори цару Лаву Јерменину: ''Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, наусавршење светих (Еф.4,11-12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој Православној вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царској палати пред великашима и епископима: ''Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је Свети Апостол рекао: ''Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље" (1.Кор.12,29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигријану, Исповеднику († 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: ''Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: ''Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматрају Свети Оци а не цареви".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">35) Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски († 818. год), говори цару Лаву V Јерменину: ''Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове клањам им се, а твоје наређење презирем и ниушта не сматрам".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">36) Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст († 407. год) говори изасланицима царице Евдоксије: ''Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">37) Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василије Велики († 379. год), говори царском намеснику Модесту, који му прети: ''Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају сво моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божија. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми учинити добро, јер ћеш ме брже послати Богу моме".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Модест на то рече: ''Нико ми није тако смело говорио". Светитељ одговори: ''Јер ти се није десило да разговараш са епископом. Ми у свету осталоме понашамо се смирено и кротко, али кад неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Најзад Модест рече: ''Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". Свети Василије одговори: ''Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">38) (Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год), говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је послао у прогонство и који га гони подмукло и лукаво: ''Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама… у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: ''Већма се треба покоравати Богу него људима" (Д.Ап.5,29).<o:p></o:p></span></p> <p style="text-align: center;" class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">***<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Такав је став, такав пут, таква истина Православне вере Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ</span><o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><o:p></o:p>По први пут у својој историји Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. И ето пуних петнаест година безбожнички комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са крајњим идеолошким циљем: да је потпуно уништи. Сведочанства су о томе многобројна, чињенична и очигледна. И увек језиво потресна. Чињенице су најдостовернији сведоци, за све који имају очи и хоће да виде, и за све који имају уши и хоће да чују. А тих чињеница - сведока је безброј. Доста је указати на неке од тог ''легиона" чињеница, да се одмах осети и види, какво је небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичку богоборачком влашћу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Ево неколико тих чињеница – сведока:</span><br />1) ШКОЛА. Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. То је у сржи школства (под комунизмом). Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва је у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуној употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори ''научности". Какво језиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у цркву, причешћивања, поста! каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у цркви! каква хајка на све што је Христово, еванђелско, светосавско! Једном речју: диктатура безбожништва влада школом.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">2) ПРОСВЕТА од врха до дна, сва је не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то је циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем јавних предавања и штампе. Основни догмати комунистичко-безбожничке просвете јесте вулгарна парола: ''Вера је опијум за народ", отров за народ! зато се борити без предаха са сваком вером, нарочито са хришћанском, по-што је њеним опијумом највише људи опијено.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">3) ВОЈСКА. И ту је главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког војника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировија и суровија. Не може бити ни речи о правима војника - хришћанина: да похађају цркву, да се причешћују, да посте, да славе, да имају Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коју другу ознаку вере своје хришћанске.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">4) ПРОСВЕТНМ РАДНИЦИ. Били у Партији или не, свима је забрањено манифестовати своју веру: они не смеју одлазити у цркву; не смеју се причешћивати, не смеју славити Славу; не смеју празновати празнике; не смеју крштавати децу; не смеју се венчавати у цркви; не смеју бити кумови; не смеју улазити у цркву приликом опела својих сродника, пријатеља; не смеју присуствовати на парастосу у цркви. Једном речју: лишени су свих права која као хришћани морају имати. Диктатура безбожништва ту нема очију.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">5) ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ. И њима, скоро свима, онемогућује се држати се своје вере. Ту се употребљавају тајне и јавне претње, казне, непријатности, притисци, застрашивања, а каткад премештај, па и отпуштање из службе.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">6) УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. Христоборачка диктатура безбожништва мрко гледа и на оне грађане који, иако нису ''у радном односу" са државом, но манифестују своја верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се највише употребљава: задиркивање, исмевање, подсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће ''у радном односу" са државом.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">7) ДРЖАВНА ВЕРА. Када се све ове чињенице саберу у један збир, онда тај збир, ма с које стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкој Југославији безбожништво је уствари државна вера, коју диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">8) РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКОНСТВА. Измишљено је ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, нови врховни бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка ''наука", материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, ''соцреалистичка" књижевност, и… остали са њима. Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своје.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Шта је то? — Повампирено идолопоклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо једног и јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа - пуно је самозваних богова и богчића, идола и идолчића. Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљају нови идоли, проглашавају за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемонијал. А диктатура безбожништва труди се на све могуће начине да свакога наговори или намора да се поклони новим боговима и принесе им жртву, да подржава ''култ личности". Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота: повампирење незнабожачког начина мишљења, незнабожачког начина схватања, незнабожачког начина делања, незнабожачког начина живљења. И тако сам живот тече: ''у богомрским незнабоштвима" (1.Петр.4,3).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Постепено ликвидирање Цркве</span><br />Све у свему: крајњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва јесте потпуна ликвидација Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: знана и незнана, јавна и тајна, префињена и грубијанска, салонска и тиранска, цинична и фарисејска, диоклецијановска и пилатовска, нероновска и јудинска. И све је то вешто измешано, али уствари отров до отрова, само у сахаринским обландама. Диктатура безбожништва кроз све то лишава Цркву њених основних права. И сваки се хришћанин у чуду пита: Јесмо ли ми православни хришћани пуноправни грађани ове земље? Уставом је ''зајамчена слобода савести и вере", исто тако и Законом о правном положају верских заједница; а где је та слобода за нас православне? Слобода је дати могућности да се права остваре. Без тога, слобода је скаска, слобода је бајка, слобода је сува апстракција и злочиначка утопија.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">1) ЦРКВЕНА ПРОСВЕТА. У самој ствари: црквена просвета не постоји, јер је готово потпуно онемогућена од диктатуре безбожништва. Против Цркве и вере пишу се одвратне, увек памфлетске, бљувотине и бестидне измишљотине, али се Цркви не допушта да се брани ни путем штампе, ни путем јавних предавања, ни путем слободне дискусије. Па, авај! ни са црквене проповедаонице! Нападају нас са свих страна, али нам не дају да се бранимо. Браниш ли се, одмах си политички ''непријатељ" државе, народа, слободе, братства, јединства…<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">У погледу штампања црквених књига, враћени смо у Средњи век, у доба пре појаве штампарије. Што нам треба - преписујемо. Црквена пак књижевност у ширем смислу не постоји. Цензура је ту непоштедна. Допусти се по нешто најобичније и најелементарније и то са пропагандним циљем: да се не би рекло, да је црквена књижевност потпуно забрањена.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">2) БОГОСЛОВИЈЕ. Постоје само две. Једва животаре. У многоме просјачке школе. Ученици њихови лишени су свих права, која поседују ученици свих осталих школа, од најнижих до највиших. На богослове се у војсци врше сваковрсни притисци, недостојна приморавања, недолична злостављања, да би их одвратили од ступања у свештенички чин.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">3) БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ - ''Плач, нарицање и јаук". Ту је диктатура безбожништва безочно наметнула своје вето при избору наставника, мада је Уставом Црква одвојена од Државе. Зато има тамо ''наших" и ''ваших". Ко су ''наши" а ко ''ваши"? То ваљда знају: онај на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">4) ВЕРСКА НАСТАВА. ''Верска настава (катихизација) у црквама, храмовима односно у другим просторијама које су за то одређене, слободна је" - тако гласи план 4 Закона о правном положају верских заједница. Тако гласи за пропагандни извоз у иностранство, док уствари верска настава је онемогућена широм наше земље од стране христоборачке диктатуре безбожништва. Употребљавају се сва средства застрашивања и родитеља и ђака, да ђаци не похађају верску наставу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">5) ЦРКВЕНИ ХОРОВИ - где су? А било их је пре рата у целој земљи. Све је то диктатура безбожништва растури-ла на разне начине. Сада их нешто има у Београду, ради странаца највише. И још по неки хорчић, можда, у којој вароши у унутрашњости.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">6) МАНАСТИРИ - вековни чувари српскога народа, свете осматрачнице српске савести, живе светиње народне вере, неоспориве тапије српске земље. Шта је са њима? Диктатура безбожничка их постепено претвара у ''културне споменике" и у музеје мртвих старина. А то значи: претвара их у мртвачнице, у гробнице. ''Културни споменици?" - надгробни споменици. Какав цинизам, при још живом српском народу, при још живој српској православној вери и Цркви!<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Да се разумемо: за православне Србе, манастири су живи храмови Живоме Богу, свети домови молитве, свети сузарници наши, свете ризнице молитава и уздаха и вапаја и кликтања наших кроз векове и векове. А када диктатура безбожничка те свете домове молитве претвара у музеје, она их претвара у разбојничке пећине. Јер дом молитве, лишен молитве, постаје пећина разбојничка, по речима Свеистинога (Мт.21,13). О, каква трагедија српског народа: улазиш у Свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музејску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеј; и тамо нема светих богослужења. Но авај! авај! авај! и још безброј пута: авај! улазиш у свету лавру Студеницу, и плаћаш музејску улазницу! – ''Ој, кукавно Српство угашено!"<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Монасима се све више и више онемогућава опстанак по манастирима. Порезе су баснословне. Манастирске ђаке - послушнике диктатура безбожничка извлачи из манастира на разне начине: обећањима, претњама, одвођењем у друге школе, на занате, притиском на родитеље.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">7) СВЕШТЕНИЧКО УДРУЖЕЊЕ. Просто напросто: агентура Удбе. Скупове, ручкове, путовања, банкете, странствовања плаћа диктатура безбожништва. И лист Удружења ''Весник" такође. Сто насто од учлањених свештеника ступило у Удружење под притиском Удбе, осим клике плаћеника на челу: свештеника комуниста. Ово Удружење је скроз наскроз противдогматско и противканонско, противеванђелско и противцрквено: наказа, апокалиптичко чудовиште прерушено у ''социјалног" анђела. А његов лист ''Весник" није друго до ''еванђеље" маскираног Сатане; чаша отрова, преливена танком павлаком лажнога меда. - Ово Удружење и по бићу и по делатности не припада Цркви, јер самим својим постојањем ради против Цркве, срамоти Цркву и разорава Цркву. Уколико ово Удружење самозвано дела у име Цркве, оно то чини само као комунистички тројански коњ у Цркви.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">8) СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СВЕШТЕНИКА. - То је наркоза коју оператори безбожничке диктатуре с предумишљајем дају пацијенту, да би му обезосећајили и савест и душу, док га операциони нож безбожништва и црквоборства не умори. Под наркозом ''социјалног осигурања" лакше ће се, безболно ће се извршити операција на жртви, осуђеној на смрт од стране оператора. Социјално осигурање - сладуњава, но предсмртна ињекција тајног отрова, која се даје жртви, осуђеној на смрт од стране диктатуре безбожништва. И још: наркоза - да жртва не би била свесна своје погибли под компликованом операционом инструментацијом вештих хирурга безбожја.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">9) ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада бирала два патријарха… И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">10) ''МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА". - Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве - Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква - у самом њеном постанку је њен нестанак…<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">11) РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ. - Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји српскога народа. Приредили је комунистички богоборци са својим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на српски народ све апокалиптичке христоборске звери. ''Поцрне сунце и небо" над кукавним народом српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Гоњење Српске Православне цркве</span><br />Ако ове чињенице, и безброј других око њих и иза њих, саберете у питање: шта је то? Одговор може бити један, само један: то је гоњење Цркве, каквог није било од дана Светих Апостола до данас. Уствари, то је непрекидан петнаестогодишњи рат против Српске Православне Цркве, који се води свима средствима на свима поприштима живота, води и отворено и тајно, подмукло и јавно. Циљ тог рата је антихришћански и антихристовски: уништење Цркве. То је очигледно и за слепце, само ако су непристрасни.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Потпуно истребити Хришћанство - био је циљ Диоклецијановог гоњења, најсвирепијег и најорганизованијег у првим вековима Хришћанства. То је циљ и христоборачког комунизма у нас. У сваком комунисти се таји по један Диоклецијан, каткад и Нерон. Невидљиви, но свудаприсутни Диоклецијан је ту, око тебе, близу тебе, прикривен, притајен. Отуда у нас - робовање страху: страхом претварати људе у безвољне робове, и авај! у безвољне роботе, који не смеју да знају за Бога, нити да служе Богу. Колико мудрости и човекољубља у Повељи Уједињених нација, која тражи за људе ''слободу од страха".<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Из страха од христогонитеља многи се у нас кришом крштавају, и венчавају, и причешћују, и славе, и остале свете тајне своје вере кришом обављају, као у време Декија и Диоклецијана. Многи кришом одлазе у далеке цркве, као некада у катакомбе. Да, да, наше катакомбно доба у двадесетом веку, веку атомске културе и прашумске етике!<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">За ових петнаест година диктатуре безбожништва извршен је највећи покољ српских душа од како је српски народ закорачио у историју. Школа - кланица српских душа; војска - кланица српских душа; свако надлештво - кланица српских душа; свака општина - исто: сва земља широм - огромна кланица српских душа. Да. огромна кланица: јер се безобзирно убијају и газе све светле српске православне душе, и уништавају све вредности њене. И тај покољ, из дана у дан је све јачи, све безобзирнији, све језивији… Цела земља је претворена у страшни длоклецијановски амфитеатар, на коме се немилосрдно гоне и прогоне, муче и убијају душе због вере православне. Забрањује се православним људима да се крштавају, да се венчавају, да се причешћују, да цркву похађају - зар то није покољ душа? Забрањује се Србину Славу славити - зар то није диоклецијановско мучилиште за душе српске? Забрањују се литије, забрањује се обнављање храмова - зар то није покољ душа? Од око 300 храмова, порушених за време рата у бившој ''Независној држави Хрватској", обновљено је само неколико, и то је на једвите јаде добијено одобрење од богоборачких власти. А шта је са толиким храмовима на Косову и Метохији и у Црној Гори? О, да потресно језива покоља православних душа на Косову и у постојбини Владике Његоша!<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ниједан службеник не сме слободно да манифестује, да изрази своја верска осећања и убеђења. Јер због тога - служба је увек у опасности. Шта је то? Диоклецијан из оног света препушта првенство у гоњењу хришћана данашњим безбожницима комунистима. Гле, чим осуђеник прекорачи праг робијашнице, аутоматски губи сва своја хришћанска права, као да је престао бити људско биће: он се не може ни причестити, ни исповедити, ни постити, ни, ако умре. опојати. Шта је то, шта, шта, шта, ако не беспримерни покољ српских душа?<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: јер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскају извесне Христоиздајице и Христоубице у мантијама: Јуде. И сарађују им! На чему? - На пљувању Христа, на мучењу Христа, на распињању Христа, на убијању, на стављању трнових, безброј трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу. која више вреди него сви светови скупа, него све васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ужарена Вавилонска пећ - ето то је безбожнички комунистички режим за Српску Православну Цркву. У овој новој Вавилонске! пећи неће изгорети једино људи јаке вере, светосавске вере. Даноноћно ходимо посред огња. Што смо јоште живи - дело је милости Божје и силе Божје. А око нас вихори озакоњена у безбожничкој просвети најгнуснија лаж земаљскога света: ''Христос је мит", ''Христос није постојао, ''Христос је обмана". - То је просветни програм. И зар то признати, и зар са тим сарађивати, и сматрати себе хришћанином? Не! Ево ми изјављујемо и објављујемо: То је најбеднија и најбестиднија и најгаднија хула, коју су људска уста могла изрећи против најсавршенијег и на чаробнијег и најчовекољубивијег Бића Људског под небом које је корачало овом краставом звездом што се земља зове. И ми свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом стојимо уз Њега, за Њега, и иза Њега, по цену свих смрти које на нас могу натуткати сви богоборци и Христоборци овога света, а не само они земље наше.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда - ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека хришћанина?…<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Најелементарнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: да је потпуно нелогична и противлогична сарадња између отворених безбожника, заклетих Христобораца и Православне Цркве Христове. Оне који хоће такву сарадњу, или раде на њој, или - hirribile dictu - чак и приморавају на њу, питамо заједно са Светим Апостолом: ''Какву заједницу има правда с безакоњем? какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велијаром?" (2.Кор.6,14-15). Не чујете ли Христоносног Апостола који грми: „Ако ми, или анђео с неба, јави вам Еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!" (Гал.1,8). Зар сте под тутњавом диктатуре безбожништва потпуно оглувели за Христову божанску истину и заповест: ''Не можете служити Богу и мамону" (Мт.6,24).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Ви стављате примедбу: Али Устав постоји, Закон о правном положају верских заједница постоји, и њиме се ''зајамчује слобода савести и слобода вероисповести". - Да, зајамчује се, али се не остварује. Све напред поменуте чињенице показују и сведоче да то јамчење има декларативни, пропагандни, извознички карактер: за наивне и лаковерне људе с оне стране наше гвоздене завесе.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Не сарадња – него коегзистенција</span><br />''Богу Божије - цару царево". То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним свезнајућим Господом и Спаситељем Христом (Мт.22,21). Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Цару: харач, новац, на њему лик царев. А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер оно живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Зато и једно и друго припадају Богу = вечности, вечном животу = Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: ''са страхом Божјим, вером и љубављу". Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда: човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку". Стога: увек, увек, увек: ''Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима". Када је то у питању, онда се и првоврховном апостолу Петру - ''у очи противстаје". Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: ''нађе за добро Дух Свети и ми" (Д.Ап.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">''Богу Божије - цару царево" - то је еванђелски принцип коегзистенције између Цркве и државе. Не сарадње, већ коегзистенције = сапостојања. Не сарадње, поготово када ''цар" потире све што је Божије, и неће ништа што је Божије, и хоће да уништи све што је Божије. Ту нема најосновнијих услова за сарадњу. Или сапостојање равноправних установа, и људских бића у њима, од насилника, који одричу и гоне Бога и што је Божије, а диктатуром намећу анти-Бога и анти-Божије. Црква и држава: одвојена једна од друге: свака за себе, и у себи и по себи. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве, не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi; али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: ''Богу Божије, а цару царево". И још, под врховном контролом Свееванђеља: ''Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и душе.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Наши комунисти urbi et orbi проповедају и залажу се за коегзистенцију разних идеологија, разних идеолошких система и режима. Ево им најнепосредније прилике да то стварно покажу и на нашем тлу. Не теоријски, не апстрактно, не пропагандно, не извозно. Но ви, уместо коегзистенције тражите, и намећете Цркви сарадњу. А то значи: тражите и приморавате да вас већма слушамо него Бога, и - страшно је рећи! - да ради вас радимо против Бога, против Господа Христа! На то ваше тражење и приморавање ево неизменљивог и вечног одговора Цркве кроз уста богоносног Апостола: ''Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога" (4.Ап.4,19). Увек заувек ми исповедамо и проповедамо: ''Богу се треба већма покоравати неголиљудима" (Д.Ап.5,29).<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Не буде ли такве коегзистенције на нашем југословенском тлу за Српску Православну Цркву, онда све приче наших комуниста о коегзистенцији на међународном и међуконтиненталном плану остају: гола апстракција, мртва схема, извознички мит: сиренски заводљива реклама, пропагандна басна, бајка из комунистичке Хиљаду и једне ноћи.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Козмичка лаж</span><br />Сва су српска срца у Земаљској и Небеској Србији од бола и ужаса зајецала - и стално јецају; и сва су српска лица од стида и срама поцрвенела - и стално црвене, када је са српске земље лансирана - и још увек се лансира - козмичка лаж: да је Српска Православна Црква у комунистичкој Југославији слободна, и да су њени односи са државом добри, бољи, па и најбољи. Ту козмичку лаж лансирали су широм земаљског и небеског света комунисти и њихови измећари, и све бучније и бучније, све бестидније и бестидније, све безобзирније и безобзирније, непрестано лансирају ту лаж и Истоку и Западу, и Северу и Југу, и земљи и небу, као да се сав Јуда уселио у њих.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">А чињенице, из сваког квадратног метра и сантиметра широм наше земље, просто ричу и урличу против ове јудинске безочне и бестидне козмичке лажи. И објављује тужну и ридајно болну истину за све који имају уши да чују: да је Српска Правослвна Црква стално на диоклецијановском мучилишту диктатуре комунистичког безбожништва.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR"><span style="font-weight: bold;">Знам, знам, знам:</span><br />Од овога часа (кад се ово објави) за мене су широм Југославије отворене све тамнице, сверобијашнице, сви логори смрти. Али пре но што кренем ка њима ја метанишући молим наше богоборце и Христоборце: у алхемичарској лабораторији своје црквоборачке диктатуре умножите ме у хиљаде и пошаљите по једног у сваку вашу робијашницу - на вечиту робију, у сваку вашу тамницу - на вечито тамновање, у сваки ваш логор смрти - на вечито умирање. И ја ћу с радошћу по хиљаду пута на дан умирати у њима за незаменљивог Господа и Бога мог Исуса Христа: Јединог истинитог Бога и јединог истинитог Човека у свима световима, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR">Хвала чудесном и чудотворном Господу моме Сладчајшем: ничега се не бојим, јер стојим у слободи којом ме Христос ослободи: у слободи од страха, у слободи од смрти, у слободи од пакла, у слободи од ђавола - све је то мртво пред Господом мојим, за Кога живим и за Кога свом душом, свим срцем, свим бићем стојим.<o:p><br /></o:p></span></p> <p style="font-family: arial;" class="MsoNormal"><span lang="SR-CYR" style="font-size:85%;">Свети Јустин Ћелијски, </span><span lang="SR-CYR" style="font-size:85%;">јануар, 1960.</span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-30830894839312044452007-06-08T08:05:00.000+02:002007-09-24T10:37:40.729+02:00Абортус = убиство с предумишљајем<p class="MsoNormal">Један од највећих проблема модерног човечанства, а можда и највећи проблем Срба данас, је све масовнији абортус, односно чедоморство. Ако се погледају статистике, види се да Срби као нација увелико биолошки изумиру. Примера ради, 1389. године, пред Бој на Косову било је 5 милиона Срба. Данас, нешто више од 6 векова касније, Срба заједно са расејањем има око 8,5 милиона. Код Енглеза овај однос изгледа овако: пре 6 векова их је било 2 милиона, а данас их има 200 милиона. Овај вредан податак, и многе друге смо сазнали у разговору са др Стојаном Адашевићем, гинекологом-акушером у пензији. Интервју са доктором вам представљамо у следећим редовима.<o:p></o:p> <p class="MsoNormal">"Прво моје упознавање са неким проблемима биомедицинске етике било је на предавањима из гинекологије. Тада нам је речено да дете постаје живо тек са првим плачем. Не са првим удахом, већ са првим плачем. Први удах нам ништа не значи, говорили су. Учили су нас да је пре првог плача дете само орган мајке. Као орган мајке, дакле, може бити извађено исто тако као и зуб или слепо црево. Тако су нас учили, те смо ми, као млади доктори храбро кренули у живот и почели да радимо абортусе, намерне прекиде трудноће. Од 1952. године абортус је био легалан. Пре тога су абортуси били забрањени, и то пре рата, абортере су прогањали и Црква и полиција, а од завршетка рата до 1952. само полиција, јер је Црква потпуно изгубила своје ингеренције у комунизму. Те године су формирани први Одбори за прекиде трудноће. До те године абортери нису прогањани зато што су убијали децу, већ зато што је неконтролисано спровођење намерних прекида трудноће у већини случајева доводило у питање здравље мајке. Тадашњим властима је то било много значајније од новоствореног живота. Од 1963. године сам почео самостално да радим абортусе, а касније и да обучавам млађе колеге."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">По сопственој исповести др Адашевић је извршио више од 48.000 абортуса, пре него што се покајао и престао са даљим радом. Од тада он је један од највећих светских, а на нашим просторима свакако највећи борац против абортуса.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Међутим, почеле су да се дешавају чудне ствари. Запитао сам се најпре како је могуће да је дете тако паметно, да одмах по рођењу почиње да сиса. Када је и како то дете могло то да научи? Онда се појавио ултразвук, помоћу кога смо могли да видимо да дете у материци већ сиса прст. То смо сматрали тада само рефлексима. Али после тога сам присуствовао једном експерименту у једној од тадашњих братских република. Тамошњи професор је на стомак труднице ставио један емитер који је емитовао таласе од 60-100 херца. По укључивању емитера, на ултразвуку се јасно видело како се дете тргне сваки пут када чује таласе. Таласи су укључивани сваки пут када би дете покушало да сиса прст. После више таквих поновљених експеримената видело се да дете сваки пут када жели да сиса прст то ради врло обазриво, али да на крају ипак почиње да сиса иако се емитер тада поново активира. То ме је запањило. Питао сам се, како то да је нерођено дете само орган мајке, а само, врло свесно одлучује да треба или не треба да сиса прст. Један други експеримент је такође био врло занимљив. Наиме, мајци су за време трудноће пуштали једну одређену музичку нумеру, да би касније, неке три године након рођења детета, то дете довели у контакт са музиком. Дете није реаговало на музику коју први пут у животу чује, али када је пуштена она иста музика коју је мајка слушала, дете је певушило баш ту мелодију. То је значило да је дете, такозвани "орган" мајке, упамтило ту мелодију, а орган тешко да може да памти било шта."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Др Адашевић је увидео да је абортус чисто убиству приликом свог последњег абортуса. Тада је абортус радио својој рођаци, и том приликом се десио чудан сплет околности који се практично никада не дешавају приликом извођења ове процедуре.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Увукао сам абортцанглу, и извадио малу ручицу. Тако се десило да ми та ручица падне на посуду са јодом, и да један од живаца руке буде преливен јодом. Јод је стимулисао живац и рука је почела да се трза. То сам некако превазишао, али после тога сам извукао ножицу, молећи Бога да и она не падне и не почне да се трза. Али, у том моменту је једној од сестара испао служавник са разним посудама, и како је то одјекнуло у аборт-сали, је сам се нагло окренуо и испустио ножицу, поново на јод. Сада се и ножица трзала. Некако сам наставио са радом, молећи се да не само не извучем срце. И погађате, управо сам срце извукао. Срце, које је још увек куцало, све спорије и спорије док напокон није стало. У том тренутку сам схватио да нисам извадио само "орган" мајке, већ да сам починио убиство, и то убиство некога ко је мени род. Тада сам бацио рукавице и рекао да више никада нећу вршити абортусе."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Др Адашевић нам је такође говорио о односу различитих Цркава према питању абортуса. Тако, по његовим речима, Православна и католичка црква апсолутно осуђују абортус, јер сматрају да живот почиње зачећем, односно спајањем мушке и женске полне ћелије. Код муслимана, једна од сура у Курану јасно забрањује одузимања права нерођеном детету на рађање и живот. Једино је код Јевреја дозвољен абортус под одређеним условима (ако је женско до 40. дана, а ако је мушко до 80. дана) , како је то записано у Талмуду, јеврејској светој књизи.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Ево како римски закон регулише ово питање.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Како lex romana (римски закон) регулише ово питање? Ево како. Жена се породи. Дете се доноси пред оца или пред робовласника, већ у зависности да ли је дете рођено у грађанском или робовском браку. Отац или робовласник узима штап, гледа дете, лупи тим штапом по камену и каже: Homo est! - Човек је! Тиме се том детету признају сва права једног грађанина, односно роба. Пре тога он је само neonatus. Ако га не прогласи човеком, то дете једноставно бива убијено. Спартанци су то радили мало другачије. Они су децу, за коју процене да су слабије физичке конституције једноставно бацали у море."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Доктор нам је навео још два примера, један из наше скорије историје, а један из записа британског морепловца Кука.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Ова прича се догодила негде у околини Пожаревца. Мој рођени отац је имао друга с којим је прошао и Први светски рат, и Албанију и после заједно студирао. Звали смо га чика Пера. Оца не памтим, али чика Перу да. Како је дошао тај чика Пера на свет? Пазите, у том крају се говорило: ми имамо већ петоро мушке деце. Ако следеће буде мушко, нама не треба. Шта ћемо са њим: у лавор. И то цело село зна: кад се буде Мица или Перса порађала, ако буде мушко, завршиће у лавору. Тако је и било и шта се дешава? Село, социус, је одлучио да то дете, ако буде мушко, буде ликвидирано. И тако су се сви окупили и кад су видели да је мушко рекоше: у лавор! Међутим, из те гомиле излеће једна баба и виче: Сотоне, антихристи! Ако вама не треба дете, мени треба! Ја ћу да га гајим и подижем! И та баба узима то дете, трпа га под свој гуњ, онако крвавог и односи својој кући. Нико не сме А да каже, јер је она прихватило то дете. Социус, друштво је рекло да је дете живо и њено. Видите колико је то хуманије од римског закона и Спартанаца. И тако је тај чика Пера преживео негде до пете-шесте године. Онда се десило нешто чудно. Наилази морија. И сва петорица старије браће умиру. Шта ће родитељи, јадни. Сетише се они да имају још једног сина, тамо код баба Персе. Али, то није више њихово дете. То је баба Персино дете. Баба Перса, после убеђивања, пристаје да им врати дете, али под условом да и она учествује у његовом одгоју и да дете иде на "велике школе". И тако је чика Пера преживео и завршио основну школу и гимназију, а касније и факултет, после Првог светског рата.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Да се вратимо још даље у историју, да видимо какав је био однос према самом животу код најпримитивнијих племена. О томе нам говоре записи британског морепловца Кука и руског морепловца Крузенштерна. Они долазе са бродом до неког полинезијског острва. Када су их видели на оним великим лађама, сви дивљаци се одмах скупише. Један њихов делија, са мочугом се одмах издвојио. Ови морепловци, да би показали надмоћ, опалише метак и ранише тог делију. Дивљаци су мислили да су то велики бели богови, те да би умилостивили, питали су које дете желе да им испрже за оброк. Ови, као хришћани, згрожени тиме, питају зашто не испрже оног делију. А не, одговарају дивљаци, он је јак и убиће бар петоро њих док га не савладају. А зашто не ону девојку, питаше морепловци. Никако, скочише они. Она мора да рађа. Ето, чак и код најпримитивнијих људи, канибала, рађање је нешто што је свето и неприкосновено."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Постоји много теорија о почетку живота, а неке су представљене у досадашњем тексту. Ево још неких.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Ерих Фром каже: Човек је од оног момента човек, кад почне да мисли својим мозгом. Извините, ја још увек не мислим својим мозгом. Ја користим мозгове свих мојих претходника, тако да ова теорија пада у воду. Или, друга теорија која каже да живот почиње онда када мозак почиње да ради, а престаје онда кад мозак престане да ради. Ајде да видимо. Имамо фетус стар два и по месеца. Њему је мозак формиран, али још увек нема електричних таласа. Али и по овој теорији тај фетус је потенцијално жив, чим се јаве таласи. Дакле, ако извршимо абортус, ми убијамо потенцијални живот. Или, шта ако неко, нпр. доживи неку несрећу и изгуби му се мождана активност? Срце и плућа могу да се одржавају на вештачки начин. Да ли то значи да пред собом имамо неживог човека? Не, јер постоји безброј примера да је мозак поново прорадио. И ова теорија нема смисла."<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">На крају разговора, др Адашевић нам поручује:<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">"Једино је важно када почиње људски живот. Ми морамо поштовати чињеницу да живот почиње зачећем и да га од тада па до смрти морамо чувати. Треба да се боримо против узрока, а не против последице. Окренимо се Цркви и породици, и уследиће и све друге промене."<o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-48333735091676008772007-04-23T08:46:00.001+02:002007-09-24T10:36:40.894+02:00Уредба о светковању недеље и празничних дана<p class="MsoNormal" span style="" lang="RU">"Поводом тим, што народ наш у опште свету недељу, а и гђе које заповедне Господње празнике, сасвим опређељењу и вољи Божијој противно проводи, које тиме, што у те дане, по варошима и касабама чаршију отварају и јавни пазар држе, које пак тиме, што по неким местима пољске </span> <span style="" lang="RU">тежачке послове предузимају и одправљају; и тако уместо што би те свете </span> <span style="" lang="RU">дане по закону светковали, а оно их противу закона обесвећују и безчасте: то да би у народу нашем једанпут за свагда дојакошње противзаконито светковање недеље и празника, као вољи Божијој противно престало, а у место тога, право, законо вољи Божијој угодно и сходно светковање свете недеље и празника васпоставило се и увело се, нашли смо се побуђеним на представку врховне духовне власти сљедећу уредбу издати.<o:p></o:p></span> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">1.</span><br />Заповеда се и налаже сваком Србину у опште, и поименце сваком домаћину у отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да Свету Не-дељу и остале Господње заповедне празнике, на славу Божију празнује и светкује, које се у том састоји, да људи у такве дане приљежно у цркву иду, ту да се Богу моле, и да му на свагдашњим његовим благођејањима благодаре а напротив тога, да од сваког општег рада престану и одпочињу.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">2.</span><br />Забрањује се сваком Србину у свету недељу или на Господњи заповедни празник, пољке тежачке послове предузимати и радити, и то се забрањује, да речене послове ни домаћин сам нити преко чељади своји, нити пак преко надничара или мобом сме предузимати.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">3.</span><br />Забрањује се у свету недељу како по варошима и по мањим касабама (варошицама) чаршију отварати и јавни пазар држати.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">4.</span><br />Забрањује се сваком трговцу и сваком кога му драго заната мајстору, како по већим варошима тако и по варошицама и мањим касабама, у Свету Недељу или на заповедне Господње празнике пазарити, и дућан свој отворити ни пре ни после подне. </span>(Само бакалнице могу после свршене са литургије и то не са чаршије, већ изнутра у авлији бити отворене).<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">5.</span><br />Забрањује се онима, који меане и кафане држе такве у Свету Недељу, или заповедне Господње празнике, отварати пре, него што се света литургија у цркви сврши.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">6.</span><br />Забрањује се у Свету Недељу довозити на колима у варош или икуда дрва, грађу, брашно или друго што на пазар.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold;">7.</span><br />Будући се пак овом уредбом укида пазар у Свету Недељу, то да би сваки Србин своје кућевне потребе, које је до сада с пијаце набављати или на пијаци продати могао: то се овом уредбом за сваку варош и место, где је обичај био до сада пијацу држати, опређељује шести дан у недељи тј. субота.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">8.</span><br />Ова уредба разумева се и за панађуре, који су уредбом правителственом опређељени то јест да и панађури не могу бити нити у свету недељу, нити пак на заповедне годишње празнике, но у дане послујуће.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">9.</span><br />Да би сваки Србин знао, који су то заповедни празници, они ће у календару нашем с црвеним словима бити напечатани, а и свештенство ће свагда напред такве у цркви народу објављивати.<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">10.</span><br />Уредба ова имаће важност своју од наступајућег Митрова дне 1839. године, од кога дана нико се изговором незнања ове уредбе извинити неће моћи."<o:p></o:p></span></p> <p class="MsoNormal"><span style="" lang="RU"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family:arial;">У Београду, 4. септембра 1839. године, nамјесници књажевствог достојанства Јеврем Обреновић, Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић</span></span><o:p></o:p></span></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-14804184203162744032007-04-23T08:43:00.001+02:002007-09-24T10:39:02.635+02:00Приказ књиге и филма Дa Винчијев код<p class="MsoNormal">"Са крајем миленијума завршио се је 20 векова дуг период Рибе, доба у коме су више силе говориле човеку како да се понаша и наступило је доба Водолије, када ће човек сазнати истину и почети да мисли својим главом (стр.238)," каже Ден Браун у свом најновијем мегаселеру под називом "Да Винчијев код", који, због своје повезаности са Римокатоличком црквом, ових дана покреће многе полемике у целом свету. Књига је писана у уобичајеном маниру криминалистичких трилера са тежњом да се у причу углаве елементи религиозне мистике; идеална да се по њој сними високобуџетни холивудски мегахит, потенцијални кандидат за награду академије. Приповедач се везује се за светски позната имена, места, удружења, митове и уметничке предмете, па је на тај начин лако сварљив и општеприхваћен у широким слојевима средње класе. <o:p></o:p> </p><p class="MsoNormal">Тајно масонско друштво Сионски Приорат, чији су Велики мајстори својевремено између осталих били и чувени Леонардо Да Винчи и Исак Њутн, вековима крије "истину" о Светом Гралу (или Сангреалу), врши еротске обреде Хиерос Гамос и чува наводну краљевску лозу Исуса и Марије Магдалине од насртаја Цркве. Писац тврди да Сангреал није оно што сви сматрају, путир из којег је Христос пио на Последњој вечери, већ се састоји од наводно оригиналних докумената и гностичких јевађеља које је Црква свесно сакрила од верних, јер се у њима налази права истина, за разлику од оне коју открива званично четворојеванђеље. Поред тога Сангреал обухвата и тајну о очувању реликвија Марије Магдалине, као и њених живих потомака краљевског порекла, који имају "доказе о легалним претензијама њене породице на власт (стр.228)." Чланови Сионског Приората су због свега тога на удару разних авантуристичких ловаца на реликвије, који сматрају да уз помоћ Светог Грала могу да стекну надприродну моћ, а на трагу им је и милитантне Римокатоличке секте Опус Деи, која намерава да уништи доказе који "угрожавају Цркву". Често се у тим својим намерама једни послужују или удружују са другима, а прикривено и активно учествују и снаге државне безбедности.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> Кроз такав лавиринт испреплетаних интереса вешто се провлаче два главна јунака. Средовечни Американац, Харвардски професор религијске симбологије Роберт Лангдон је истакнути научни истраживач тајне о Сангреалу, а млада Францускиња Софи Нево са криптографског одељења Судске полиције унука је последњег Великог мајстора приората Жака Сонијера, кустоса у чувеном Лувру. Ова два случајна партнера, које повезује трагична смрт кустоса Сонијера, покушавају да достигну своје циљеве, пронађу тајну Сангреала и разјасне неке недоумице из своје прошлости. На том замршеном и тешком путу, на којем стално наилазе на нове препреке, помажу им загонетке које им пред смрт оставља кустос, неби ли на тај начин сачувао тајну од ишчезнућа. Писац веома често и на најзанимљивијим местима оставља читаоца, преносећи га на друге догађаје који се касније повезују са окосницом приче. Премда је сама реченица и стил приповедача сасвим просечна, а понуђени превод у овом издању "оперисан" од црквене фразеологије, овакви брзи прелази роман чине врло занимљивим и динамичним.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Тако је барем у првој половини књиге, након чега писац прелази на део у којем на 30-ак страна покушава да од свог романа направи сензацију. У том делу књиге, тачније од главе 55 до 63, он кроз разговор који пар главних јунака воде са британским краљевским историчарем Сер Ли Тибингом, открива суштину тајног учења Сионског приората. Да би од читаоца изнудио признање о истинитости ове теорије црквене завере, писац користи методу "good cop – bad cop (добар полицајац - лош полицајац)," који у лику Ли Тибинга (који оштро напада) и Роберта Лангдона (који одбацује или "тешко прихвата" тврдње) неукој Софи Нево откривају тобож велике и важне чињенице, које је Црква вековима ("од самог почетка") скривала од јавности, и које би ако се открију, довеле до њене пропасти. Не улазећи детаљно у дефинисање суштине и природе Цркве, која писцу очигледно није јасна, примећујемо да када каже "Црква" мисли при томе искључиво на Римокатоличку а не на Православну хришћанску Цркву, коју као такву у свом роману не спомиње. Међутим, с обзиром на подударност учења у одређеним деловима, нарочито у историји раног периода Цркве о коме се углавном овде и говори, налазимо већ на први поглед (али не и по први пут у историји) неутемељено изложене чињенице. Оваквав покушај адаптације црквене историје трпи доста због своје неоригиналности, али ће добро упућени читалац лако у таквим конструкцијама открити недостатке.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> Цар Константин Велики тако није "325-те године ујединио Рим под једном религијом – Хришћанством," како писац наводи, јер Рим и није био разједињен, већ су неки управитељи брутално прогонили хришћане. Зато Константин већ 313-те објављује чувени Милански едикт, по којем је Хришћанство проглашено равноправним са осталим многобожачким религијама и прогони хришћана забрањени. Сам Константин пак, велики цар и државник, званично остаје паганин ради мира у царству, а тајно хришћанин, крштен тек пред крај живота својом вољом, а не "када је био сувише слаб да би се успротивио (стр.207)," као да је у то време ико могао да учини насилни чин над Римским царем. Када говори о томе да "Библија није стигла факсом с неба, већ да је творевина човека, "приповедач вешто користи игру речи ради које изоставља да каже, да су и Гностичка јеванђеља којих се у тајном учењу придржава, такође творевина човека, те да су од Светих Отаца одбачена зато што су ненадахнута и јеретичка, а не зато што представљају неку "опасност" за Цркву. Та учења Црква није скривала од верних, већ их је једноставно одбацивала као погрешна и погубна. Како у првим вековима тако и у потоњим било је јавних присталица таквих учења, које Црква није брутално прогонила, већ им је на саборима давала прилику да схвате и прихвате Православно хришћанско учење или их је искључивала из црквене заједнице. Тако на поменутом првом сабору у Никеји 325-те године Исус није, како каже, "проглашен за Сина Божјег, " већ је свргнут јеретик Арије са својим присталицама, који су порицали Исусово Божанство. До 325-те гоине су Исуса као Сина Божјег и Бога осим Апостола, поштовали и хиљаде хришћанских мученика и мученица, који су за ту веру непоколебиво пострадали мучени од незнабожних царева у прва три века; тешко је веровати да би страдали за обичног човека каквим га писац представља. Уосталом, у пишчеву тврдњу да су из Јевађеља избачене Христове људске одлике може да поверује само онај ко Свето Писмо никада није прочитао; напротив, тек у четвртом, Јовановом Јеванђељу, јасније се назире Христово Божанство. Такође саборска одлука да "следбеници Христа могу да се искупе једино преко Римске католичке цркве" не може да постоји ни због саме своје природе, а ни зато што се појам Римокатоличке цркве појављује тек након велике шизме у 11-ом веку.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> Тек на 217 страни се открива да писац не прави разлику између жене грешнице тј. Марије која је Исуса помазала миром из суда од алавастра, и Марије Магдалине (из града Магдале), која је од Исуса исцељена као бесомучна, а касније је била његова следбеница заједно са осталим женама мироносицама. Јеврејски закони су били нарочито строги према блудницама и налагали су смртну казну каменовањем, тако да је апсолутно немогуће да је у то време жена таквог морала могла да "преживи" строге законе. Потпуно је несувисла и примедба писца да је Марија Магдалина "одбачена и оклеветана од стране Цркве као блудница", пошто се и дан данас у Цркви, и то неколико пута годишње, слави као светитељка, а посвећени су јој и многи храмови и манастири широм хришћанског света. Када даље, на страни 218 приповедач каже да је код Јевреја постојала забрана да остану нежењени, заборавља на раније "најпознатије јеврејске нежење" попут пророка Илије, или Јована Крститеља, који су због свог девственог живота били баш од Јевреја врло поштовани. При свему томе и "добар и лош полицајац", који су наводно велики поштоваоци "женског принципа", нежење су, иако обојица у већ поодмаклим годинама. Тек када на 228 страни изјављује да је "основна католичка доктрина да Месија није општио са женама", писац се потпуно открива у својој намери, јер целу конструкцију ствара неби ли приписао Цркви "учење о мушком шовинизму и затирању жена." Потпуно је беспредметно о овоме и дискутовати, јер је и не тако давно Скорцезе покушао да слично мишљење импутира у свом дегутантном филму на ову тематику. А с обзиром да је небројано дела већ написано од стране Отаца Цркве, која управо говоре о светости и узвишености брака и жене у Хришћанству, овом приликом не приличи на дуго распредати и доказивати супротно. Ваља се само подсетити да је Исусова Света Мајка, Богородица Марија, у Хришћанству као жена најпоштованија особа након Бога, "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима," а са њом су поштоване и друге безбројне свете жене и мајке.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> Посебно је апсурдна намера писца да чувену Да Винчијеву слику "Тајна вечера" постави као неприкосновени ауторитет, догму и јединог сведока онога што се догодило на последњој Христовој вечери у горњој соби у Јерусалиму. Као да то дело, које уосталом Православна Црква не поштује као иконичку представу, није настало вековима након историјског догађаја који описује, а самом се Леонарду приписује да је малтене био ту присутан. При свему томе остале ствари што се тиче слике остају потпуно небитне, и број чаша на столу, и број руку и положај тела. Уосталом, сугеришући на страни 217 да је "наше предубеђење у вези са овом сликом толико јако, да побеђује наше очи", писац нуди кључ за своје противпредубеђење, којим такође побеђује очи читалаца, ако је то за ову слику уопште и важно. Због коначне немогућности да јачим аргументима причу преокрене у своју корист, приповедач у маниру "доброг полицајца" закључује: "На послетку, у коју страну приче верујете ствар је вере и личног истраживања," или, у немогућности да једну веру руши, он своју другу веру поставља као алтернативу.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> Крај романа делимично разоткрива "тајну Сангреала," при чему је потпуно нејасно зашто циљ тог "драгоценог учења" није да се потпуно открије, када је већ тако спасоносно, већ остаје сакривено до у недоглед. Изговор прогона је у 21-вом веку сасвим неразуман, јер Римокатоличка црква (о којој писац говори) нема више ону инквизиторску моћ какву је имала у средњем веку, а и свако сазнање и информацију је могуће лако, брзо и неометано (чак и некажњено) поделити са целим светом – путем масмедија и интернета. Против оваквог делимичног или потпуног откривања "денбрауновске истине" Црква се не бори грчевито; нити спаљује књиге и писца на ломачи (права Црква то никада и није чинила!), нити страхује од своје пропасти, јер је не само сензационалистички романи, него "ни врата пакла неће надвладати," како обећава Христос и како се до данас испуњава. Овај приказ је само на увид верним Хришћанима и свима осталима који здраворазумски размишљају о прочитаном, да историја првих векова Хришћанства није настала ни у средњем ни у 21-вом веку, и да је не пишу ни Да Винчи ни Ден Браун. Она је почела истинским примањем тела Сина Божјег и Његовим рођењем од жене, и касније вековима исписивана мученичком крвљу светитеља. Тако нам је Бог јединствено показао да је часно али и тешко бити човек, и чиме је људско, и женско и мушко достојанство подигао на степен божанства. Мученици пак и хришћански светитељи, који су ту веру непоколебиво сведочили пред незнабошцима денбрауновског типа, били су и тада оптуживани за обмањивање народа и непоштовање "њихове" истине.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Преузето са </span><a style="font-family: arial;" href="http://www.glas-juga.com/">www.glas-juga.com</a></span> <o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-53524002939156428932007-04-23T08:40:00.000+02:002007-09-24T10:39:40.164+02:00Олег Платонов – дар Божји руском народу и Цркви<p class="MsoNormal">Овај осврт на савременог руског писца (рођеног 1950) Олега Платонова долази са специјалне тачке гледишта: многовековне завере талмудиста-фарисеја против Христа и хришћaнства. Од распињања Исуса Христа на Голготи до злочина Новог Светског Поретка у Србији и Југославији 2000 година касније, тече њихово богомрско дело. А међу хришћанима можда ни један од 10.000 тих неће (зато што се боји) да размотри чињенице о јудејској завери: патријарски и папе, православне владике и бискупи, теолози и обични хришћани (због страха или осећања углађености) избегавају да разговарају и читају о анти-хришћанској завери. Разлог је подмукли утицај ССЈ - синдрома страха јудејскога којим су многи хришћани и нехришћани заражени. Они просто не смеју да погледају истини у очи и да препознају да нашим светом управљају, тајно или јавно, отпадници од Бога и свесни или несвесни приврженици Сатане. Ја сам више пута писао о тим скривеним сарадницима и оруђима Злога, као и у недавно изишлој двотомној књизи Злотвори човечанства: Тајна историјајудејских зликоваца, књига А, 3000 година у служби Сатане, књига Б, Америка Подјармљена.<o:p></o:p> <p class="MsoNormal">О писцу<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Платонов Олег Анатољевич, рођен 11. јануара 1950. године, научник, писац и друштвени делатник, доктор је економских наука. Родио се у Јекатеринбургу у породици директора завода који се држао тврде националне линије. Прадеда Платонова је био власник мање фабрике у Вјазњицима. Знатан утицај на формирање личности Платонова је имала његова баба која му је уливала веру у Бога. Његова баба није подносила комунисте и била је чврсто уверена да ће пре или касније њихова власт пропасти. Породица се често селила из места у место и 1957. г. се вратила у Москву. Платонов је 1972. г. завршио Московски кооперативни институт. У почетку је радио на Одељењу међународних упоредних проучавања ЦСУ СССР, а после одбране кандидатске дисертације - у Институту Рада<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Почетком 70-их година Платонов је замислио да напише обиман рад о духовној историји Отаџбине: "Русија у времену и простору". Много година је скупљао материјале. Између 1974-1989 је редовно путовао по Русији, изучавао је земљу по одређеном програму. Као резултат ових истраживања била је објављена књига "Успомене о народној привреди", Руски рад", Руска цивилизација", "Историја руског народа у XX веку", и његово главно дело "Света Русија, откриће руске цивилизације". У тој књизи је Платонов, развијајући учење Н. Ј. Данилевског о цивилизацијама, доказивао да Русија припада особитом типу цивилиза ције у чијој основи леже духовни параметри Свете Русије. "Света Русија, руска цивилизација - сматра Платонов - представља највиши врх духовно-моралник постигнућа човечанства, врхунац хришћанске вере.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">У борби за њу руски народ је претрпео најтежа искушења и страдања. У ратовима и револуцијама који су наметнути нашој Отаџбини, нису се сукобљавале просто земље и армије које су се бориле, већ две супротне цивилизације - руска, духовна, хришћанска, заснована на јеванђелским принципима добра, истине, правде, неграмзивости, и западна, антихришћанска, јудео-масонска, потрошачка oријентисана на похлепно стицање материјалних добара на рачун,експлоатације великог дела човечанства, оријентисана на опијеност грубим животним радостима и на одрицање духовних начела Православља. По цену огромних губитака, руски народ који је оваплоћава Свету Русију, постао је главна препрека на путу успостављања светског господства јудео-масонске цивилизације Запада".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Почетком 80-тих година Платонов активно учествује у друштвеној делатности Сверуског Друштва за Очување Споменика историје и културе (ВООПИК) - организације која је била у то време центар руског националног покрета; саставио је мноштво докумената и писама за подршку очувања споменика историје и културе.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Средином 80-их година иступа као иницијатор покрета за поновну изградњу Храма Христа Спаситеља у Москви. У знак подршке поновној изградњи биле су скупљене хиљаде потписа по целој Русији. Потом је ову иницијативу преузео часопис "Литературна Русија" и она је добила широке размере.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Године 1989, на изборима за Врховни Савет РСФР иступио је са инцијативом да се формира Патриотски клуб бирача при Московском градском оделењу ВООПКИК-а и постао је копредседник тога клуба. Главни циљ клуба било је предлагање за посланичке кандидате истинских руских патриота који су способни да бране националне интересе Русије. У кратком периоду Патриоткси клуб је предложио и подржавао више од 30 кандидата за посланике, обезбедивши им законску регистрацију. У списак патриотских посланика ушли у најистакнутији делатници руске културе који су током неколико месеци имали на располагању трибину за пропаганду погледа који су подржавали националне интересе руског народа.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Током 80-их година, до почетка 90-их, Платонову је омогућен приступ у раније тајне државне архиве, а пре свега у Посебни архив КГБ СССР-а. Биле су истражене стотине уникатних докумената који су омогућили да се на нов начин оцене многи догађаји из руске историје. На основу изучавања пронађених докумената, Платонов је издао низ историјско-архивских истраживања "Трнов венац Русије". Објављивање књига из ове серије благословио је митрополит Санкт-Петербуршки и Ладошки Јован (Сничјов) који је и дао име овоју серији. Од 1995 до 2001. године у серији је изашло 14 књига (укључујући поновна издања), које су посвећене тајном рату јудаизма и масонства против хришћанства. Централно место у серији заузимају три тома "Тајне историје масонства". Специјална истраживања серије су посвећена изучавању тајне борбе Јевреја и масона против хришћанске Монархије, а такође изучавање православних светаца и подвижника (посебно су истраживана ритуална убиства Николаја II и Григорија Распућина).<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Од 1995, Платонов је четрнаест пута путовао у разне земље света, око 7 месеци је живео у САД. Материјал који је скупио у иностранству положен је у основу истраживања која су посвећена изучавању корена и историје развоја западне цивилизације, њеном разорном утицају на општечовечанску културу. У својим радовима Платонов доказује да се савремена западна цивилизација заснива на вредностима јеврејског Талмуда и да је антипод хришћанске цивилизације. Књига Олега Платонова "Зашто ће пропасти Америка" имала је више од 6 издања у Русији и иностранству.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Од јесени 1998 год. Платонов је приступио остварењу свог главног животног дела - издавању енциклопедије "Света Русија. Велика енциклопедија руског народа". у којој ће изаћи више од 20 томова (до сада су изашла 2 тома), од којих је сваки посвећен одређеној области живота руског народа. Платонов је главни редактор издаваштва "Енциклопедије руске цивилизације".<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Дела (осим горе наведених): "Завера цареубица" (1996), "Николај II у тајној преписци" (1996), "Тајна безакоња: Јудаизам и масонство против Хришћанске цивилшације" (1998), "Русија под влашћу криминално-космополитског режима" (1998), "Николај II Живот и царевање" (1999), "Загонетка Сионских протокола" (1999), "Историја цареубиства" (2001), "Пролог цареубиства" (2001), "Живот за Цара" (3 издања), "Русија под влашћу масона" (4 издања), "1000 година руског предузетништва" (1995), "Економија руске цивилизације" (1995).<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Олег Платанов је, Богу хвала на страни одлучних откриватеља јудео-масонске завере против Христа и његове Цркве и народа. Повод овога писања је појављивање двају њихових књига на српском језику: Загонетка сионских Протокола (Београд: Кућа књиге 2002) и Тајна светска влада Зашто ће пропасти Америка (Београд: Алтера, 2001).<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Ове две књиге иако назначују велики и надахнути подухват раба Божјега Олега у Господњем винограду. Преводилац Протокола Сионских мудраца и писац дискусије о њима, Мирослав Ивановић, пружа нам опис замашног подухвата којим је Олег Платонов надахнут. Дело које је он започео са својим сарадницима и једномишљеницима је од превасховне важности за развој борбе против антихришћанског духа у схватању и моделирању опште и хришћанске културе у цвлом свету.<o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Хвала Богу за сјајног духовног ствараоца и неустрашивог борца против јудео-масонске талмудско-фарисејске преваге у западном свету па и код нас, духовно побрканих Срба.<o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7494569737764140665.post-54477446197164565422007-04-23T08:24:00.000+02:002007-09-24T10:40:23.708+02:00Хуманистички екуменизам<p class="MsoNormal" span="" style="" lang="RU"><span style="font-weight: bold;">Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе</span>. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. <o:p></o:p> </p><p class="MsoNormal">Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам... <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold;">Протестантизам?</span> Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-weight: bold;">Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.</span> <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal"> 1. Савремени "дијалог љубави" који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне <span style="font-weight: bold;">"светиње Духа и вере Истине" (2. Сол. 2, 13)</span>, тојест од једино спасоносне "љубави Истине" (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни <span style="font-weight: bold;">(ср. Јн. 14, 6; 1,4.17)</span>. Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи <span style="font-weight: bold;">истинујући у љубави</span> - αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос <span style="font-weight: bold;">(Еф. 4, 15)</span>. Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Не треба се варати: постоји и "дијалог лажи", када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен "оцу лажи" - ђаволу, јер је лажа и отац лажи <span style="font-weight: bold;">(Јн. 8, 44)</span>. А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје "истине". Нема "дијалога љубави" без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: <span style="font-weight: bold;">Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9)</span>. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са <span style="font-weight: bold;">свима светима</span> у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку <span style="font-weight: bold;">(ср. Кол.2,8)</span>. И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: <span style="font-weight: bold;">"Вера је темељ наде и љубави... Јер вера даје сигурност и самој истини"</span>. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: <span style="font-weight: bold;">"Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко-мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде"</span>. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, - те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Intercommunio - општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, - то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани "intercommunio"? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια <span style="font-weight: bold;">(ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 - 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3)</span>, док појам "interommunio", "међу-општење", сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква - тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити "тајни", па према томе нити икаквог "међу - општења" (inter - cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви - тој јединственој светајни Христовој - може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке "цркве", тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења - κοινωνια = communio какав удео - μετοχη - <span style="font-weight: bold;">има правда с безакоњем? Или, каква је заједница</span> - κοινωνια - <span style="font-weight: bold;">светлости с тамом (2. Кор. 6, 14)</span>. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: <span style="font-weight: bold;">Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10)</span>. А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, - зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку - <span style="font-weight: bold;">не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10)</span>. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: <span style="font-weight: bold;">"Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне"</span>. - Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Правило 64. светих Апостола наређује: <span style="font-weight: bold;">"Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен"</span>. - И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не? <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Правило 46. светих Апостола: <span style="font-weight: bold;">"Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?"</span> - Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује - не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне. <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: <span style="font-weight: bold;">Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством... Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово - σωμα Χριστου (= Црква)... Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем - κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови - συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика - αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја - κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17).</span> <o:p></o:p></p> <p class="MsoNormal">Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: <span style="font-weight: bold;">"Причешће од јеретика - отуђује од Бога и предаје ђаволу"</span>. У Евхаристији: <span style="font-weight: bold;">"хлеб јеретички и није тело Христово". "Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго - са ђаволом; једно оживљује душу, а друго - убија". "Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб".</span></p> <p class="MsoNormal"><span style="font-size:85%;"><span style="font-family: arial;">Преп. Јустин Ћелијски</span></span><o:p></o:p></p>Иван Анђеловскиhttp://www.blogger.com/profile/02522761032149329058noreply@blogger.com0