Православни текстови

У СУСРЕТ ВЕЛИКОМ БРАТУ – 9 прећутаних истина o новим личним картама

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 21 Nov 2008 12:25:00 +0000

Драга браћо и сестре.

Са великом забринутошћу вас обавештавамо да је без икаквих појашњења и информисања јавности од надлежних органа почело издавање нових личних карти са биометријским чипом у коме су смештени наши инитмни подаци. Молимо вас да пре избора старе или нове (чиповане) личне карте обавезно прочитате следеће чињенице о којима нико одговоран није сматрао за сходмо да вас обавести а које смо добили од стручних лица из области електронике, социологије и права:

1. Већина европских земаља нема биометријске личне карте

Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема личне карте са биометријским чиповима, а чак и оне које их имају већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност сопствених грађана.

2. У целом свету постоји велики отпор ка увођењу биометријских личних карти

У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан. У Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.

3. Личне карте са биометријским чипом нису наша међународна обавеза нити су услов за улазак у Европу

Не постоји међународно тело које прописује "обавезе" за лична документа. Такође, она нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне, са вишим нивоом заштите, али без биометријских чипова и без централизоване базе података.

4. За разлику од цивилизованог света, у Србији је ова технологија стигла кришом, на мала врата тј. без икакве јавне полемике

Оно што је Канађанима скупо, неоправдано и опасно, за наше власти је био одличан посао. Наиме, у Србији је 2003. године, готово тајно (без икаквог тендера и ван скупштине) купљена папрено скупа опрема у вредности од 100 милиона евра (наравно, од новца пореских обвезника) и то пре доношења закона коме нису претходиле никакве дебате стручне јавности нити показана икаква брига за основна људска права грађана!? Тек, после велике борбе и инсистирања јавности, а пре свих нашег патријарха Павла, омогућено је да нове личне карте не буду обавезне, већ изборне.

5. Систем нових личних карти није безбедан

Потврђено је да ова технологија није безбедна и да је подложна "хакерисању". Такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно "хаковани", као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана "украдено". Чак је и један високи енглески функционер, главни контролог енглеске МИ-6 изјавио: "Биометријска лична карта чипом везана за централну базу података је поклон за терористе, за организовани криминал, поклон за обавештајне службе непијатељских земаља."

6. Подаци могу бити доступни разним опасним организацијама

Од самих личних карти вероватно је опаснија само централна база података. Нове личне карте у се садрже чипове са биометријским подацима, тј, меморијским записима отисака прстију, потписа и дигиталне фотографије сваког становника Србије. За почетак. Нико не зна који ће се све лични подаци касније додавати попут генетских записа, интимних животних детаља, полицијских досијеа и слично. Замислите само какве стравичне последице могу да се догоде ако централна база података на неки начин (корупцијом,хаковањем...) дође у руке трговаца људским органима или крвљу, или некој секти...

7. Ова технологија је, вероватно, доступна њеном произвођачу

Скупа опрема коју је наша држава купила је произведена углавном у Америци, софтвер је такође амерички. Главна компанија која израђује ову технологију је компанија Моторола, која годинама ради најосетљивије пројекте за америчку војску, Пентагон. ЦИА-у... и нико не може да гарантује да ова технологија није под туђом контралом.

8. Нове личне карте се могу користити за праћење а, вероватно, и за ометање људи

Сваки пут када будете легитимисани за било крју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи "мапу" ваших кретања, куповине, продаје. навика, итд. Није могуће отклонити сумње у погледу тога да чип у личној карти може бити (зло)употребљаван за лоцирање или праћење. Такође, нико не може да гарантује да се слањем јаких сигнала из неког дигиталног центра у биметријски чип не може вршити ометање људи, тј. изазивање главобоље, повишеног притиска, депресије...

9. Увођење нових личних карти је припрема и велики корак ка увођењу тоталитарног система

И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков и број њезин је шест стотина шездесет и шест. (Откровење Јованово 13,16-18)

Следећа генерација спорне технологије су РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, преко којих би сваки наш покрет бити видљив у реалном времену. Ови чипови би у почетку заменили у личним картама ове постојеће које нам сада уводе, а касније би "ради наше веће безбедности и заштите" били убризгавани у руке или на чело (где чип, због топлотног баланса, једино може да ради). Ко неверује, нека зна да је убризгавање ових чипова почело, наиме, амерички богаташи га добровољно убризгавају у себе и у своји децу штитећи се тако од "отмица". И најневернији од свих неверних Тома, не могу а да не повежу ову технологију са горе наведеним цитатом из Светог Писма! Познато је да је у Брисепу за овај последњи чип припремљен изузетно моћан компјутерски систем под назовим "Beast" (што значи "звер") који би објединио базе дигитапних података свих држава и свих грађана саета. Када су Европљани још увек опрезни и када још увек брижно чувају своју слободу далеко од ове звери, зар ћемо ми Православни и Христоносни Срби сумњамо у Свето Писмо и први да похрлимо у сусрет Великом брату и вечном губитку душе!?

Молимо грађане да добро размисле пре него пристану на ово дигитално ропство. Свака власт је тоталитарна и идеал јој је поробљена и контролисана гласачка маса, из горе наведених чињеница можемо да приметимо да наша власт (или, можда, неко моћнији који врши притиске на њу) предњачи у жељи за остварењем тог идеала и да се крајње понижавајуће односи гтрема грађанима Србије не сматрајући ни за сходно да пре избора информишу народ о манама и опасностима новог идентификационог система и не поштујући оно највредније - људску душу и Богом нам дану слободу. Живимо у времену велике духовне и моралне посрнулости и отпадије и нема места безбрижности и успаваности, зато, бдите и расуђујте!

Редакција ЗНАМЕЊА, мисионарско-издавачке установе Дивљанског манастира ЕПАРХИЈА НИШКА

Уместо воштанице др Слободану Милеуснићу

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:47:00 +0000

Хришћанство, једина религија која је стварно никла у Јерусалиму, ускоро ће – како изгледа – бити сасвим протерана из Израела.

Многи Израелци толико мрзе хришћане да је то готово болесно. Код обичног народа мржња је отворена. Политичари су подмукли, раде скривено. Знају: хришћанске земље дале су им државу.

У Израелу можете бити избачени из радње или истучени на улици ако примете да носите крст на ланчету око врата. Тамо су врло ретки они који ће вас бранити од подивљалих противника крста и Исуса Христа, јер је за Јевреје Исус Христос – онај чије ће име увек бити проклето.

У математичким књигама, на ТВ у школском програму, свугде је знак ПЛУС забрањен! Пишу само ¬. или ґ јер оригинални знак представља крст!

Сви урбанисти Израела често имају огромне муке: ни једно раскршће не сме се направити тако да личи на крст! Погледајте само планове градова! Ретки, само јако ретки, Јевреји то признају са огорчењем и подсмехом.

Недељник "Џерузалем рипорт" је објавио нотицу да многи хришћани и хришћански великодостојници упућују мноштво притужби да их на аеродрому Бен Гурион ужасно малтретирају. "Рипорт" каже да је израелска Влада прошлог лета организовала СЕМИНАР (!) на коме су учили те младе агресивне, арогантне, непристојне младиће и девојке КАКО ДА СЕ ПОНАШАЈУ ПРЕМА ХРИШЋАНИМА.

Обесни Јевреји пљују и вичу на све који носе крст око врата. Једна калуђерица је казала новинару "Рипорта" да је "срећна, јер њој само пљују у лице"... Остале туку. У старом граду јеврејска деца калуђерима и свештеницима камењем скидају камилавке и вичу за њима: "Сатан, Сатан!"

Недавно оскрнављење једне византијске гробнице само је један у низу примера антихришћанског понашања у Израелу. Византијску гробницу коју су половином децембра 1991. године открили археолози у Јерусалиму—налази се у близини четврти Меа Шеарим где живе најортодокснији Јевреји – ноћу између 22. и 23. децембра, оштетили су вандали тако што су је напунили камењем.

Овај археолошки налаз данима је био поприште физичких обрачуна између полиције, која је штитила гробницу и ултраортодоксних "харедим" Јевреја, који не желе никакве хришћанске светиње у својој близини.

Јевреји овог јерусалимског краја не дозвољавају никаква ископавања на целом јерусалимском подручју, јер тврде да се тиме скрнаве јеврејске светиње. Остале религиозне налазе не признају.

Главни археолог, Ишеон Авни, тврди да је гроб хришћански, и да је био део некадашњег византијског манастира, подигнутог између V и VII века.

Манастир су, као и све остале хришћанске светиње, у VII веку спалили, сравнили са земљом Персијанци. Тако су оштећени и Црква Светог Гроба и Црква Христовог Рођења.

Јевреји су, у својој борби против хришћанства, помогли Персијанцима да лакше освоје Јерусалим.

Иако су само кратко време,од 614. до 629.године, господарили Јерусалимом, Персијанци су успели да хришћански Јерусалим униште до темеља. Византија је много тога касније поправила, или поново подигла.

Становници Меа Шеарима искузују далеко већу нетрпељивост према хришћанској вери, него према муслиманској. Та неразумна нетрпељивост, произилази из чињенице да Исуса Христа сматрају највећим непријатељем јеврејске вере. Његово Име, по њима, ни један Јеврејин не би никада смео да изговори гласно.

Православље, 15. јануар 1992. год. број 596

После објављивања овог текста у листу ПРАВОСЛАВЉЕ, на инсистирање Јеврејске заједнице у Београду, смењен је са места главног и одговорног уредника.

Прозелитизам Ватикана

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:44:00 +0000

Православни Исток се после распада једног тоталитарног система нашао крајем деведесетих година 20. века на жестоком удару оживљеног прозелитизма западних цркава, посебно римокатоличке цркве. Посао унијаћења, милом или силом, сходно датим историјским околностима и привођења у "једно јединство" sub Petro (под власт римског епископа који је отпао од Васељенске Цркве још средином 11. века) траје вековима. Најновији потези римокатоличке Цркве на просторима бивше Русије у данашњој Украјини то најбоље илуструју. Наиме, у мају месецу 2003. године кардинал Валтер Каспер, који се налази на челу папског Већа за јединство хришћана, упутио је један Меморандум (Подсетник) Митрополиту Кирилу смоленском, задуженом за спољне односе Московског Патријархата. Поводом овог Меморандума огласио се и Цариградски патријарх Вартоломеј I (што је Ватикан изненадило, како се докуменат нашао у Цариграду) и чак је упутио једно писмо недавно преминулом папи Јовану Павлу II (29. новембар 2003.), а повод је намера да се у Украјини образује патријаршија за такозване гркокатолике, односно унијате, бивше православце који су под притиском прихватили римокатоличанство и папску духовну надлежност . Поступак уваженог кардинала који се бави хришћанским јединством је за православни свет у целини неприхватљив. Брзо су уследиле реакције од стране православних. Још 24. јуна 2005. године појавило се саопштење гркокатолика у Лвову у коме се бране њихови ставови и право да своје седиште из Лвова пренесу у Кијев, седиште Украјинске Православне Цркве, у Кијев, колевку древног руског Хришћанства. Свој поступак и чисто прозелитске намере Ватикан оправдава и канонски, и еклисиолошки, и историјски, при томе позивајући се неоправдано на аргументе који не стоје. "Ове две цркве, каже се у саопштењу, налазе се на истом географском простору, али не канонски, пошто нису у канонском јединству". "Зато упоредо постојање њихових јерархија (свештеноначалстава) нема еклисиолошких (црквенох) или канонских сметњи" . У даљем коментару позивају се на одлуке Другог ватиканског сабора (1962.1965), посебно на Initatis redintegratio, 3, 1, 15, којим се Православне Источне Цркве признају, "иако одељене од нас, поседују истинске Свете тајне. посебно апостолско прејемство, Свештенство и Причешће". Корак даље у том погледу иде Окружница папе Јована Павла II Ut unum sint (да сви буду једно) којом се Православне Цркве називају "сестрама". Позивање на познати документ из Баламанда (1993. год.), који, као што се зна, одбацује унијатство као начин изналажења јединства цркава, али даје за право да оне постоје и старају се о духовним потребама источних католичких цркава. Осим тога, папа има право да успоставља источне католичке патријаршије.

Московска Патријаршија је реаговала на више различитих нивоа. Огласио се сам Патријарх Алексеј II и то 16. августа 2005. године.Поступак Ватикана је "без сумње непријатељски демарш" који још више појачава иначе лоше односе са украјинским унијатима и Ватиканом и даје све мање прилике да папа посети Русију . Овај поступак утолико више изненађује ако се зна да су православци у Украјини прихватили и помогли унијате када су они законом из 1946. године били забрањени. Гркокатолици се, нажалост, овим поступком враћају на своју праксу у 16. и 17. веку када је унија наметнута силом уз помоћ неправославне државне власти. У даљем коментару Одељења спољних послова Московске Патријаршије (5. август 2005. год.) каже се да је овако понашање Ватикана чак и у супротности са одлукама Другог ватиканског сабора, у којима се констатује "братска сарадња међу Црквама и узајамно признавање, и одбацује стварање упоредних (паралелних) јерархијских структура на истој територији". Позната унија у Брест-Литовску 1596. године била је насилна, прихватио ју је митрополит Михаило Рогоза и још неки епископи, али је православни народ остао веран православљу и вери Отаца. Митрополитов поступак је био његов лични чин, тиме је прекинуо црквено општење са Цариградком Патријаршијом, и његов поступак не обавезује целу Православну Цркву. Додуше, Кијевска митрополија је била упражњена од 1596.до 1620. године, а унијатски епископи су били обични духовни узурпатори. Тек је Јерусалески патријарх Теофан 1620. године, рукоположио новог митрополита у Кијеву и тако је поново успостављена нормална црквена структура . Према томе, не постоје оправдани ни историјски, ни канонски ни еклисиолошки разлози који би оравдали овакав поступак Ватикана. Они само доприносе увећавању деловања прозелитских мисионара на предањско православним просторима древне Руске Цркве. Епископ Марко Головков је изјавио да преношење седишта из Лвова у Кијев показује да Света столица не само да није показала знаке кајања за своје историјске грешке према православцима већ и даље наставља да подржава ширење унијатства. Огласио се и Кијевски митрополит Владимир једним писмом које је лично упутио папи Бенедикту XVI, у којем између осталог каже: "У моје лично име, у име епископа наше Цркве, украјинских православних верника који су ми поверени, као и у име верских и грађанских организација Украјине, ја вам се обраћам и молим вас да поништите потписану одлуку. Такав ваш поступак добре воље, наићи ће, уверен сам, на одушевљење православних украјинских верника и допринеће успостављању црквеног мира и јединства у Господу нашем Исусу Христу..." . Упркос протестима, унијати су ипак 21. августа 2005. године преместили седиште из Лвова у Кијев, променили су титулу унијатског поглавара Љубомира Хусара од "врховни архиепископ Лвовски" у "Врховни архиепископ Кијевско-галицки". Тим поводом Љ. Хусар је служио мису под отвореним небом у присуству око три хиљаде верника, и око једне хиљаде православаца који су протестовали. Раздвајао их је кордон полиције. Православци су носили натписе "Јушченко, не издај свој народ, ми смо православци, не унијати на нашој земљи", "унијати напоље одавде", "Хусар, иди кући" , с обзиром да је дошао из Америке у Украјину после пада Совјетског Савеза . Свети Синод Украјинске Православне Цркве обратио се Писмом председнику Украјине Виктору Андрејевичу Јушченку у вез тзв. "Украјинке православне цркве Кијевског патријархата" и њеног лажног заступника Михаила Денисенка (бивши митрополит Филарет, који је одлуком Московске Патријаршије преведен у ред световњака). У Писму се скреће пажња државним властима да Михаило Денисенко "не може бити страна у преговорима, јер је он одлучен од Цркве". Даље се каже: "У вези с тим, обраћамо Вам се, уважени Викторе Андрејевичу, с молбом да забраните представницима државне власти да се мешају у црквене послове", јер се тиме само погоршавају међуверски односи у Украјини, који су ионако веома сложени . Када је о унијатима реч, политика претходног папе Јована Павла II била је добро позната, и није била добра за православни свет. Чини се да политика новог папе Венедикта XVI у том погледу иде, нажалост, у истом правцу. Ово је само доказ више да је верску политику Ватикана према спољном свету уствари креирао (стварао и водио) управо кардинал Рацингер, кога су и у Ватикану пословично називали "папин замрзивач", јер су суштинске и коначне одлуке ипак пролазиле његову ревизију. За православни свет ништа ново, за неке мало изненађење.

Укратко, један од добрих разлога зашто је недопустиво да папа Бенедикт XVI посети Србију јесте, између осталог, и његово доследно спровођење прозелитизма преко унијата, чак и у држави Србији. Познато је да је први пут у историји Србије постављен (августа 2003. године) унијатски бискуп (о томе Глас, 8. децембар 2003, Политика, 13. септембар 2003) са седиштем у Руском Крстуру (егзарх Ђуро Џуџар, који се школовао у Украјини!). Ово је лично дело папе Јована Павла II и његовог дипломатског предсавника у Србији, биксупа Еугенија Збарбара, који нам управо ових дана објашњава на који начин треба да реализујемо папину посету Србији (за лист Политика изјавио је да српска држава треба само да позове папу, а Српска Православна Црква само да се томе не противи, и биће, по њему, све у реду). Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Бaлкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од своји жртава, Србији.

Прoтojeрej Рaдoмир В. Пoпoвић, прес одељење: press@eparhija-prizren.com

Деда Мраз и Божић Бата

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:40:00 +0000

Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу.

Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама.

Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу.

Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа.

Али, откуд божићњи бата?

Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно".

Владимир Димитријевић, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

Уочи најлуђе ноћи

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:35:00 +0000

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе?

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).

Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа.

Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.
У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;
У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;

Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

Владимир Димитријевић, крајем 1998, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

Не прилагођавати Богочовека Христа духу времена

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:31:00 +0000

Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима и режимима извесних периода историјских, одузима хришћанству ону специфичну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету.
У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вечности, Христове боговечности.

Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољуба и братољубља, и осталих еванђелских врлина.

Светосавље као философија живота, Минхен, 1953.

Треба ли да се Срби поклоне папи?

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 10:25:00 +0000

О коме је реч?

Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о "цвећу са босанских планина", о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, "Православље", у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом; реч је о оном владики који је кад је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, нарав-но - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаџбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи, требало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га тако чита, не-ће погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.

А зашто плакати?

Зато што је владика шабачко-ваљевски, од свог доласка на катедру оног краја у коме почивају два највећа светилника србска, Владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестанстима, све више губио православну ревност и трезвеност, да би данас, на крају 20. века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору србског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.

Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?

Хронологија несреће

Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на "молитве за мир", које папа организује у Асизију, не само са представницима разних хришћанских конфесија, него и са представницима ислама и ју-даизма, па чак и многобошцима-индуистима, будистима, индијанским шаманима. А Отац Јустин, велики ћелијски исповедник, наводећи 45. апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву с јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно "јасно и за комарачку савест" ("Православна Црква и екуменизам"). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезнима за себе, па је хитао и хита у Асизи, код "светог" Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју "заветну жељу". Рекао је (а пренела "Јавност" од 24. септембра 1994.) да је "и Бео-град спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу Ц, али не сад, док траје ембарго". У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом Франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Соко-град, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменских сусрета.

Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентекосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, иа тај начин их заувек отуђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, труди-ли да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентекосталне брошуре "Књига живота", у којој се, по протестантском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио "топло и од срца", а истакао да иста "може идеално да послужи и као уџбеник за ученике веронауке". На питање новинара "Данас"-а (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили и батине од незадовољних грађана, владика је одговорио: "Књигу живота" прочитао сам од А до Ш и у њој нема ничега "неправославног", нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвлачење наше, В. Д.)... Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише". Да ли је баш тако? Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелског штива, него и читав низ убогих новопротестантских молитава типа: "Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ће то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке"; или: "Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан.' Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања". Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо "Царе Небески", "Богородице Дјево", Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког (а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божјим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (Лк. 4,41). Апостол Павле је из жене гатаре истерао погађачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). То не значи, наравно, да су пентекосталци "демони" - они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповеда-ти им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да напуштају Православну Цркву, и тако их одводе са пута спасења.

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) на-ставила се. Половином јуна 1998. (пишу о томе "Политика експрес" и "Република" 192-193/1998.), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом "Међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба". Скуп је био затворен за јавност. Поред два представника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту и ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и КРИШНАИСТИ (следбеници секте "Харе Кришна", која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи "нетолерантне" Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентекосталци. Наравно. Они су "Мејд ин Ју-Ес-Еј"). Хајде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јудаистима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? У априлу 2000. године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и СУБОТАРИ (АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза (пише лист београдских римокатолика "Благовест") 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лавентије је "благословио" скуп под насловом "Бог је један", на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као традиционалну протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе "свете Ане, заштитнице шабачке жупе", године 2000. учествовао је, пише октобарски број "Благовести", и "шабачко-ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/.../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор "Свети Јован Богослов", који је отпевао "Оче наш", и на крају мисе и "многолетствије", те на латинском складбу "Аве Марија", што је било примљено са великим задовољством". Владика Лаврентије "похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучија" за кога је рекао да је "ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЈЕРНИКА, НЕГО ЈА" (ако је заиста тако, то је страшно!).

Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклонење римском папи, које је еиископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19. и 20. августа 2000. године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број "Благовести", београдског католичког листа, за 2000. донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у "Благовести" за октобар пише следеће: "Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубилејног сусрета младих са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко-ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време/.../ Док смо чекали у недељу преподне на долазак Папе да би започели св. Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: "Зашто не чинимо једну Цркву?" А један од њих је одговорио: "Зато смо и ту". Осећала се је дубока жеља да будемо јсдно, сватко чувајући своју традицију". На "ходочашћу" је било и младих Срба (вероватно преведених у римокатолицизам!). Један од њих, Мирољуб, у "Благовести" за децембар 2000. каже: "Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, ко-ји су на позив дон Ђиролама били на сусрету са Папом." (А причало се, пре но што су свештеници отишли, да се иде само на "туристичко" путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, и то србски свештеници, да би доказао како његова "благодат и сила намесника Христовог на земљи" и "незаблудивост по питањима вере" привлачи и те упорне Србе, који стално остају у својој "источној шизми".) Свештеници шабачко-ваљевске епархије имали су низ "плодоносних" екуменских сусрета - у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци (тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог "ходочашчћа" видели су и римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: "Ваша светости, ја и свештеници из моје дијецезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В. Д. - дакле, ишло се по ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке Цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог великог Јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском иароду, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указивали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијецези имамо Ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвлачење наше, нап. аут.) што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара који достојно наставља мисију свог претходника монсињора Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу". Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек он-да на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: "Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве из Шабачко-ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом на-роду желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Вашој отаџбини Србији желим да успе у савладавању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама". После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест - велике и јаке Русије. (А Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда заувек, наду да ће Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама.) Како каже наш познати историчар геноцида, Милан Булајић: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991." Папин претходник Пио XII, примио је у аудијенцију поглавника Ендехазије, др Анту Павелића, 18. маја 1941.; а Иван Павао II је примио врховника Хрватске, др Фрању Туђмана, 25. мај 1991. У јануару 1992. патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, "двоструко одговоран пред Богом и пред историјом". Тада је патријарх Павле папи рекао да је признавањем сецесије "преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља"... У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави "рат рату" (то јест, босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Туђман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојзија Степинца, војног викара усташке војске, за "блаженика" и "мученика вјере", чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао владика Лаврентије, са својим све-штеницима, да тражи благослов. (Касније, 25. јануара 2001. ишао је опет у Рим, на "молитву за мир")

Дрхтала је од тога Небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, римокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао "богумилима", и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје Законоправило спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијате Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеномонах Рафаило Шишатовачки, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином Јасеновачким, које је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србског; задрхтали су они други, неизбројни, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко-ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу "Ђердан од мерџана" у славу Срба од папиних крижара побијених у II светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју "ревност у злу, добро знану свима, /похвале добили из пакла и Рима"; да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи "Православна Црква и екуменизам" написао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин (проглашавање себе, на И ватиканском концилу, богом - "непогрешивим по питањима вере"). Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.

Шта да се ради?

Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник (пре свега из шабачко-ваљевске епархије) треба да се моли Христу да владику Лаврентија, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави Која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања "намеснику Христовом на земљи". Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајања пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим "екуменизмом", који није ништа друго до гажење светих канона Цркве Православне. Не значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, молити се с њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима? Осим тога, зар са суботарима и пентекосталцима водити "ди-јалоге" и практично их сматрати духовно равноправнима са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао "цвеће са босанских планина". Надамо се да ће му у томе помоћи и његова сабраћа - архијереји, који ће га такође умолити за тај повратак.

Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!

Владимир Димитријевић

Беседа о оправданости милостиње

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 09:49:00 +0000

Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити.

(Приче Сол. 3, 27)

Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у сусрет, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ, подај му и не откажи. Сети се, колико ти је година живота, и колико сати у једном дану, и колико минута у једноме сату — свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје, и твоја немилост пећи ће те као жеравица, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем.

Не реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи, и сви су просјаци у Господа, и цареви као и надничари, и богаташи као и слуге — сви су просјаци Господа — па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече, заблагодари Богу, што и од тебе неко тражи какво добро, било материјално било духовно! То значи, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом, да би ти се поверило веће.

О Господе Свебогати, омекшај срце наше и просвети разум наш, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти, Свемилостиви, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Охридски пролог, Свети Владика Николај Охридски и Жички

Наш је Св. Трифун, а не Валентин

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Mon, 24 Sep 2007 09:27:00 +0000

Читам "Глас" откако је почео да излази, због истине коју износи и због ћирилице којом се штампа. Поштујем Ваше напоре да нас искрено обавештавате о збивањима у нашој земљи и настојањима да се решимо десетогодишњег зла. Саосећам с Вашим тегобама око покушаја да се Лист угуши и слободна реч зароби. Поред свега имам примедбу на чланак новинара К. Влаховић, "Валентин потиснуо Трифуна", од 14. фебруара 2000. године, па мислим да ми не замерите.

Позната је чињеница да ми Срби лако прихватамо разне западњачке измишљотине, па наравно и оне које су везане за религиозна схватања римокатоличког и протестантског света. Тако је као нови измишљен "Дан заљубљених", приписан неком римокатоличком свецу Валентину, за кога ми православни донедавно нисмо никада ни чули. Зато се побринуо новинар "Гласа" у поменутом, провокативном чланку да објасни читаоцима да се не зна ни ко је био тај Валентин, "али се сматра да је реч о бискупу кога је 14. фебруара 270. године погубио римски император Клаудио Готика". Даље пише да дан његове смрти "католици признају као Дан заљубљених, а то су и православци без размишљања почели да практикују и славе и не знајући да се тога дана прославља свети Трифун, њихов већ постојећи заштитник вина, љубави и песништва".

До сада смо имали Дан рада, Дан жена и друге сличне дане, производе прохујалог времена, а сада ето имамо и Дан заљубљених.

За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.

Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот. Због тога сматрам да није требало за име овог чедног Светитеља везати неистиниту и злонамерну легенду и тиме вређати православне вернике који славе светог Трифуна, као своју крсну славу, виноградаре, па и самог светог Трифуна, који није заслужио да се о њему пишу такве неистине. Шта ће после овог написа у новинама о свом Свецу мислити они који га поштују и који га имају за своју крсну славу?

Код правих православаца не може "Валентин потиснути Трифуна", како пише у наслову текста. То може само код слабих православаца, који још не познају своју веру и који су донедавно били на "другој" страни и декларисали се као безбожници. Такви сада лутају, још увек немајући снагу да се врате у крило мајке цркве, да се покају, да славе своју крсну славу, да живе по Јеванђелским законима и да долазе у цркву на молитву.

Браћо Срби, оканите се олаког примања германских светаца за своје заштитнике, јер имате довољно наших православних. Прочитајте мало Житија светих па ћете наћи доста добрих заштитника љубави, мира и душевне среће. Нека Валентина, Алојзија и друге славе Германи, из чије су средине њихови свеци и поникли, а ми ћемо и даље славити светог Трифуна, исцелитеља душевних болесника и оних који су жељни праве хришћанске љубави. Јер "љубав никад не престаје", каже Свети Апостол Павле.

Глас јавности, 29.02.2000. Богољуб Поповић, Нови Сад
Преузето из књиге Владимира Димитријевића – Црква и време, Београд, 2000. год.

ПРЕДСМРТНА МОЛИТВА СВЕТОГ ТРИФУНА

"Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти, што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних, који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин."

Како Свети Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу, да га пренесу у његово село Кампсаду, где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

Свети владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички, Охридски пролог, расуђивање 1/14 фебруар

Руска катакомбна Црква

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:59:00 +0000

Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета.прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о бногослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном момаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.

†††

Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.

Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.

†††

Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.

Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: "Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по".

Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.

Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.

Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: "Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу".

Људи су клекли, изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.

Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: "Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?" Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: "Позвони!" Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући "Христос воскресе!"

†††

Временом, уз благослов општинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.

Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.

Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: "Ти немаш главу, него ћуп!" Заиста, она није разумелиа много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?

Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: "Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?" Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.

Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. "Живи ли овде свештеник који прориче судбину?" Одречно му је одговорила. "Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46", рекли су Цигани. "Кажи оцу да су нам украли коња". Јулијаша је отишла код оца Николаја и саопштила: "Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити". "У реду", сложио се отац Николај, "не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије". После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.

Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје "Изгубљених потраживања". У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена. Двоје деце горко је јецало. "Децо", рекао је отац Николај, "молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве". Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!" "Није ни потребно", одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.

Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: "Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!"Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: "Реците нам шта се овде догодило?" Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.

†††

Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној "Светој ноћи", како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.

Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.

Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом "Изгубљених потраживања". То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.

Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.

На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са "Вањка" или "Детка", потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. "То је мој ујак", говорила им је, "кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком". Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.

†††

Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да, кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.

Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. "Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас" захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?

У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га". Отац Николај бризнуо је у плач: "Ја сам отац Николај". У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива "јеромонах Серафим".

У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.

†††

Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом "Јутро на селу" и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш "Јутро на селу". За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. "Када буду питали ко зна ти подигни руку". И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла "десетогодишњи план" и од чистачице унапређена у болничарку.

†††

Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз. Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.

Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. . међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који еј непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.

†††

Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.

Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.

Цвеће је престало да цвета,

А јесење лишће већ пада на земљу.

Умирућа природа немоћно се осмехује

И заједно са њом и свештени песник

Окончава своје последње овоземаљске дане.

Тако се и догодило.

Преузето из књиге Нови светитељи руских катакомби Иван М. Андрејев и јеромонах Серафим Роуз, Отачаство, Краљево, 1996.

Житије преподобног оца нашег Давида

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:56:00 +0000

Свети и преподобни Давид беше најпре разбојник, и живећи у Хермопољској пустињи он чињаше многа зла и многе убијаше, и беше зао и свиреп као нико други. Он имађаше под собом дружину од преко тридесет људи који разбојниковаху с њим. Једном седећи с њима у гори, он се размисли о своме животу, и силно се уплаши Бога због почињених толиких зала, па остави своју дружину и пође у манастир. А када закуца у манастирску капију, изађе вратар и упита га: Шта хоћеш? – Давид одговори: Хоћу да будем црноризац. – Вратар оде и извести о њему игумана. Игуман изађе к њему, па видећи да је стар човек рече му: Не можеш ти овде бити, јер братија много раде и живе у великом уздржању; а ти имаш друге навике и не можеш извршивати манастирске заповести. – Међутим Давид га мољаше говорећи: Све што ми будете наређивали извршиваћу, само ме примите. – Но игуман га одбијаше говорећи: Не можеш ти живети с нама. – Тада Давид рече игуману: Знај, оче, ја сам Давид, вођа разбојникā, а дођох к вама да оплакујем грехе своје; не будеш ли ме примио, кунем ти се, вратићу се досадашњем свом послу, и довешћу са собом своју разбојничку дружину да вас све побијем и манастир разорим.

Чувши то, игуман прими Давида у манастир и постриже га у ангелски образ. И поче се Давид подвизавати уздржањем и обучавати себе смирењу. И за кратко време он превазиђе врлинама остале црнорисце у манастиру, и свима беше од користи својим животом и речју.

Једном када Давид сеђаше у келији, пред њим стаде Архангел Гаврил говорећи: Давиде, Господ ти опрости грехе, и ти ћеш одсада чинити чудеса. – Давид одговори ангелу: Не могу да поверујем да ми је Господ за тако кратко време опростио грехе моје, јер су веома тешки и многобројнији од песка морског. – Архангел му на то рече: Ја сам Архангел Гаврил који и Захарију не поштедех када он не поверова мојим речима, него му завезах језик за казну, да би поверовао ономе што говорим. А тебе ли ћу поштедети? Дакле, од сада бићеш нем! – Давид се поклони и рече ангелу: Када бејах разбојник, и чињах безакона дела, и проливах много крви, ти ми тада не завеза језик који није узносио хвалу Богу. А сада, када хоћу да служим Господу и узносим Му хвалу, ти ми завезујеш језик да не бих говорио. – Тада му анђео рече: Говори само када славиш Бога и молиш Му се у време правила, а у остало време ћути.

Казнивши га на тај начин, Архангел отиде од њега. А Давид узнесе благодарност Богу што му опрости грехе. После тога он благодаћу Божјом сатвори многа чудеса: слепима је вид давао, хроме чинио да ходе, бесомучнике је исцељивао. За време богослужења он певаше у цркви на молитви, но никакве друге речи он не могаше изговарати. Поживевши на такав начин много година свима на поуку, он пређе ка Господу, и сада предстојећи Њему неућутно се моли за нас. Његовим молитвама нека и ми добијемо милост од Господа. Амин.

Ово житије преузето из Житија Светих Светог Јустина Ћелијског

Расуђивање из Охридског Пролога – 6.-15. јул

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:48:00 +0000

6. Јули

Откуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа, на основу Његових речи, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања, а ми га признајемо на основу искуства, нарочито искуства светих људи, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје, па рече: „ево авва Антоније дође!” Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!” У том се лице његово још више засија, и он рече: „ево апостоли дођоше!” Потом рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!” Најзад лице му се засија као сунце, и сви беху у страху великом, а старац рече: „ево Господ долази, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд избрани из пустиње!” После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих.

7. Јули

Пример св. Недеље, красне девице, и пример св. Астиона, богатог младића, који обадвоје дадоше себе на муке и смрт за Христа Господа, наводе нас на размишљање о ни с чим у историји несравњивој сили Христовој, помоћу које млади људи побеђују себе и кроз то све остало. Извојевати победу над самим собом највећа је победа. Таквих победилаца црква броји на хиљаде, и многе хиљаде. Св. Кипријан пишући о девству вели: „победити уживање највеће је уживање, нити има веће победе него што је победа над својим жељама. Онај ко је победио једног непријатеља, показао се јачи од неког другог, но онај ко је победио пожуду,показао се јачи од самога себе. Свако је зло лакше победити него ли уживање, јер сва су друга зла одбојна, док је уживање зло привлачно. Онај ко се ослободи жеље, ослобађа се и страха, јер због жеља произлази страх.”

8. Јули

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима”. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у Св. Гори као прост монах био је чувен по свим патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им стави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схиму, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском”. Тако су се духовни дивови, које црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

9. Јули

Многи се питају зашто Бог узима из овог живота младиће, девојке и децу, и зашто не остави, да сви остаре, па тек онда да кроз смрт иду на онај свет? То је Божји план домостројства, то је света воља Његовог Промисла. Но има неких примера у огромном искуству цркве, да понекад Бог то чини тако по жељи и молитви Својих угодника у оном свету, или сродника. Св. Адер (у монаштву Атанасије) јавио се својој жени, коју је изненадно оставио са троје деце и отишао у манастир, где је и умро. Када жена дође до очајања, једно због бриге за нејаком децом а друго због бриге за мужем, јер не знађаше где се он налази, тада јој се јави на сну муж из онога света, са светлим лицем и хаљином белом и светлом, и рече јој: „престани плакати и вапити против мене; ево ја ћу ти узети децу (двоје од њих) к себи, а ти ако хоћеш постарај се за спасење своје душе.” У исто време и на исти начин јави се он и Теодосију Столпнику и рече му: „кроз три дана отићи ће ка Господу стара испосница, која је у оближњем манастиру, а ти стави на место њено моју супругу, да се подвизава као инокиња у оној келији. Нека са њом остане и најмлађе дете док не порасте: оно ће ићи мојим стопама и биће наследник апостолског престола у Јерусалиму.” И у истини све се то зби како је речено. Стара испосница умре трећег дана, исто тако и два старија детета Адерова, а жена му заузме келију оне старице, заједно са најмлађим сином, који кад порасте би патријарх у Јерусалиму.

10. Јули

Мисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс.49,17). Ко да се не застиди, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре Калиф Саладин, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци, и на копљу једна кошуља царева, па викаше: „велики Саладин, који завојева сву Азију, и учини да од њега трепте многе државе, и који цареве победи, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље”.

11. Јули

Промена среће најчешће удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!” Није ли човјек на војсци на земљи? Говори праведни Јов (7,1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: „гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13,15)!

12. Јули

Ткиво правде је тање од свиле, али трајно и некидљиво, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност, тада незнабожни Кијевљани, упућени самим демоном, решише да принесу на жртву идолима Јована, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова” потражише од Теодора сина, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи, нека дођу сами и узму мога сина”. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти, крсти и свој народ, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских, Теодора и Јована, подиже храм Пресвете Богородице.

13. Јули

Просту одећу краси човек, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ни један, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви не само хришћански него и незнабожачки, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана, у време кога се родио Исус Христос, да је он носио по једну просту одећу, коју му је изаткала жена, или сестра, или ћерка. За цара Карла V прича се, да је носио тако просто одело, да су и обични грађани поданици његови, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин не беше још дошао, а домаћица није познавала лично Филопомена, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли, да је то неки од слугу Филопоменових, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. Филопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свог великог госта шта ради, ужасну се и упита га: „ко се усуди да дâ такав посао Филопомену?” Мирно одговори војсковођ: „одећа моја”.

14. Јули

Хришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији, вели, неки вештак научи мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна, који је, обучен као играчица, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог пазара, неки шаљивџија хтеде да покаже свима, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна, шаљивџија, веле, баци на бину оне слаткише, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри те слаткише, он заборави и игру, и пљескање, и скупоцено одело, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала, он је поче ноктима цепати, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.” Јер се кроз поцепану маску „играчице” показао мајмун.

15. Јули

Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и изведе га на обалу. Пошто се опорави и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост”.

Атонски хлеб

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:44:00 +0000

Благодарећи Божијем милосрђу и заштити Пресвете Богородице, неколико пута се десило да посетим Свету Гору Атон, и сваки пут сам се преиспуњавао новом духовном снагом, и бивао прожет жељом да усрдно служим нашој Цркви и узрастам у љубави Божијој.

Сваки пут сам стицао некакве нарочите духовне утиске и мноштво радости. А последњи пут пажњу ми је, више него икад, привукао необичан укус хлеба и просфора, раздаваних после св. Литургије као антидор. Подстакнут пријатним укусом атонских пекарских производа, присетио сам се житија св. Теодосија Кијево-Печерског (XI в.), у којем се описује случај када је њихов манастир посетио Кијевски кнез. Он је узео учешћа на братској трпези и био пријатно изненађен укусом манастирског хлеба. У присуству становника обитељи и све своје свите он је смирено признао да тако укусан хлеб није јео у току целог свог живота. Свети Теодосије је узвратио: "Овај хлеб свој необични укус дугује молитвама инока".

Под утиском ових успомена обратио сам се нашем путовођи и духовном старатељу са питањем због чега је хлеб на Атону тако укусан: благодарећи монашким молитвама, или има других разлога за то? Ниже наводим наш разговор.

О. Гаврило: Разуме се да смо захвални тим непрестано узношеним молитвама, нарочито молитви Исусовој. Постоје, међутим, и други разлози. На пример, атонска пракса коришћења за печење просфора и хлеба пасхалног квасца, благословеног Самим Богом.

Марко: Пре него што пређемо на описивање хлебног квасца молим Вас, оче, да ми објасните какав хлеб се користи за време Свете литургије?

О. Гаврило: Добро је познато да се просфоре, то јест, невелики хлепчићи, који се користе у време Свете литургије у Православној Цркви, пеку од пшеничног брашна и воде са додатком квасца или ускислог хлеба. То је такозвани ускисли (укишељени) хлеб, о чему сведочи његов грчки назив - "артос". Од самог почетка историје Цркве Христове био је коришћен укишељени хлеб, који је символ живота, зато што после његовог мешења он постаје порозан и као да нараста, пре него што га испеку. Римокатоличка Црква пренебрегла је ову праксу, као и још много тога, да би се разликовала од хришћанског Истока и лакомислено је увела у употребу хлеб пресни, без додавања квасца, на шта је скретао пажњу још у IX веку Патријарх Константинопољски Фотије.

Марко: Да ли се на Атону користи квасац за печење просфоре?

О. Гаврило: Ми на Атону тежимо да користимо предмете и производе који су добијени на природан начин. Због тога никада не додајемо у тесто за просфоре, па ни у обични хлеб, квасац добијен индустријским путем. Користи се укишељени хлеб, добијен на необичан, може се рећи, самосвојан начин.

Марко: А одакле тај чудесни квасац?

О. Гаврило: Атонским монасима и православном становништву Грчке позната су три начина добијања природног хлебног квасца. Сви они имају црквени карактер, носе на себи печат благодати Божије и повезани су са конкретним литургијским радњама.

Први поступак добијања квасца повезан је са Пасхом, а тачније са службом јутрења Велике Суботе, када се на крају јутрења чита Апостол, у коме се говори о Христу као квасцу новог живота. Ево тих апостолских речи: Браћо, не знате ли да мало квасца све тело укисели? Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор.5,6-8).

Марко: Како изгледа у пракси процес справљања новог квасца?

О. Гаврило: У одговарајућој посуди припрема се мања количина брашна, која се уноси у храм (на Атону - у олтар) пред почетак јутрења Велике Суботе. На крају јутрења, после појања "Великог Славословља", чим се разлегне прокимен Апостола треба одмах приступити мешењу брашна, додавши мало обичне воде. Неки додају још мало свете водице, други чине крсни знак руком или крстом над тим необичним квасцем. Поред тога, за вршење тих радњи бирају се људи дубоко верујући, непорочни и побожни, који пре и за време тих радњи мислено творе молитве које познају, најчешће молитву Исусову: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" Посуда се може покрити (на пример, убрусом) и оставити у цркви до свршетка Свете литургије. По окончању службе Велике Суботе верни разносе "пасхални" квасац својим кућама. На Атону, из практичних разлога, он остаје у олтару такође и прва три дана Пасхе. Следећег дана, то јест, по окончању Пасхалне службе, површина квасца треба да постане шупљикава. То значи да се "квасац примио". Трећег дана по Пасхи треба додати незнатну количину брашна и воде и поново замесити. После неколико часова ускисло тесто може се поделити на комаде. Један сачувати искључиво за просфоре, друго парче - за печење хлеба, ставивши га под поклопац од стакла или пластичне масе. Преостало кисело тесто може се раздати онима којима је потребно. Треба га чувати на хладном месту или у хладњаку. Сваки пут кад месимо тесто додајемо потребну количину брашна и воде у добијено кисело тесто, не додајући квасац. Пошто умесимо просфору или хлеб сваки пут остављамо мању количину добијеног теста као квасац за печење следеће порције и тако поступамо сваки пут целе године до следеће Пасхе.

Марко: Колико разумем, Ви, Oче, већ неколико година печете просфоре у свом атонском манастиру.

О. Гаврило: Са благословом мога старца вршим то послушање у нашем братству и сведок сам истинитости тог "Пасхалног чуда" - тог необоривог доказа светости и животворности Православља.

Марко: Заиста је то дар Васкрслог Христа. Нажалост, он није нарочито добро познат вернима наше Цркве.

О. Гаврило: Стварно, до свог доласка на Атон ништа о томе нисам чуо. А сада сваке године пред мојим очима догађа се то задивљујуће јавно чудо, непобитно и за све видљиво и лако доступно. Ја стално надгледам процес настајања киселог теста (квасца) и његове постепене ферментације. Та појава свагда оставља на све нас велики утисак, утврђује нашу наду и доноси нам велику радост.

Марко: А свакако да "рађање" пасхалног квасца на сличан начин доживљавају не само монаси него и сви верни Грчке Цркве који присуствују томе.

О. Гаврило: Несумњиво. Са радошћу се сећам Пасхалног периода 1995. године, када је манастир посетио енглез Чарлс репортер радио станице "ВВС", протестант по вероисповести. Догодило се да сам ја постављао сто и да смо имали још хлеба од првог печења од новодобијеног пасхалног квасца. Без икаквих наговештаја са моје стране наш гост је стао да пажљиво разгледа кришку хлеба и са чуђењем ме је упитао: "Зар се овај хлеб пече на Атону?" У одговору ја сам му у општим цртама описао поступак добијања квасца на Атону. Усхићен изузетним укусом хлеба, замолио је да му дам неколико кришки да би их могао донети својим рођацима у Енглеску, а историју атонског квасца коју је чуо записао је у бележницу и обећао да ће испричати о њој у завичају.

Марко: Која су два преостала начина добијања квасца?

О. Гаврило: На Атону од свих познатих преовлађује горе описани поступак. Други поступак добијања квасца могућ је у случају присуства честице Светог Животворног Дрвета Крста Господњег. Онај ко је поседује може у свако време, помоливши се, да створи нови квасац да начини како је горе описано. Сила тог дејства је у троструком благосиљању светиње, то јест крсном знамењу (знаку) над припремљеним обичним квасцем, зготовљеним од брашна и воде са додатком свете водице, уз речи: "У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин".

Трећа могућност је добијање квасца на дан празновања Воздвиженија (Крстовдана) (14/27 септембра), ако се у датој цркви обавља чин Воздвиженија (Подизања) Крста, који се врши на крају јутрења, а у том Крсту налази се честица Светог Дрвета Крста Господњег.

Марко: Колико сам схватио, у првом поступку битан моменат настанка квасца јесу речи Апостола Велике Суботе, у два остала најважнији услов јесте присуство честице Светога Дрвета Крста Господњег.

О. Гаврило: Да. И ово сасвим поуздано указује да највећи значај у Православној Цркви имају Крст и Васкрсење Христово. Управо из та два извора и из Свете Евхаристије црпи Православље и народ Божији животворну силу и благодат Светога Духа, благодарећи чему се човек духовно препорађа за Вечни Живот.

Прича Марка Јакимјука, преузето из гњиге Време покајања и време отпадије

Са Богом човеку није увек лако

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:42:00 +0000

Вековима се стално понавља исти подвиг, па ипак, мало их је који познају процес природног развитка хришћанског подвига. Због тога се многи губе на том путу. Господ је рекао: Јер су уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14).

Пут Хришћанина је у главним цртама следећи: У почетку човек бива привучен Богу даром благодати. После тог привлачења настаје дуги период испитивања. Бог проверава чевекову слободу и његово поверење према Њему, и то кадкад веома "сурово". У почетку обраћења к Богу, Бог обично брзо и на чудесан начин испуњава све молбе, и мале и велике, а да их човек малтене још није ни изрекао. Али када наиђе период испитивања, све се мења и небо као да се затвара и постаје глуво за све молитве. За ревносног хришћанина све у животу постаје тешко. Однос људи према њему се погоршава. Људи се односе према њему неповерљиво и престају да га уважавају. Оно што се другима прашта, њему се не прашта. Његов труд се готово увек плаћа испод норме. Тело му постаје лако подложно болестима, а природа, околности и људи - све се окреће против њега. И поред свих својих природних дарова, који нису мањи него код других, он не налази могућности да их примени. Уз све то, њега муче још и многи напади демонских сила. И последње, најтеже и неподношљиво страдање које му се дешава јесте - напуштање од стране Бога. Тада његова страдања достижу врхунац, јер потресају целог човека, на свим плановима његовог бића.

Бог оставља човека? Зар је то могуће? Доживљено осећање близине Божије смењује супротно осећање - то јест, да је Бог бескрајно и недостижно далеко, даље од звезданих светова, и сва призивања Бога губе се немоћно у бескрајним просторима. Душа свом снагом појачава свој унутрашњи крик к Њему, али не види нити помоћ, нити да се обраћа пажња на њене вапаје. Тада све постаје тешко, изнад сила. Све се постиже тек уз крајње напоре. Живот постаје мучан и човеку се чини као да се над њим надноси Божија клетва и гнев. Међутим када ова испитивања прођу, човек сазнаје да га је чудесни Божији промисао брижљиво чувао на свим његовим путевима.

Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих људских моћи.

Све док се не ослободи велике гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Мучећи се у адском мраку, горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и представља Га бескрајно суровим. Како не познаје истинско биће у Богу, она све посматра кроз призму свог болесног, паћеничког стања, и почиње да мрзи, како властити живот, тако и све што постоји. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као безнадежна бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога, а њен презир према читавом бићу постаје све већи и већи.

Они који верују нису подложни оваквом очајању и мржњи. Јер, човек се вером спасава - вером у Божију љубав и милосрђе, вером у Његову реч, вером у сведочанство отаца Цркве. Већина богобојажљивих хришћана можда и нису доживели у току свога живота васкрсење своје душе, али вера у њега их је крепила. Старац је често говорио о тој вери, позивајући се на речи Господа: Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Доћи ће време када ће ова вера извести човека из мрака и тескобе ропства и узнети га у област истинског, нетрулежног живота, чија је узвишеност посебна, сасвим различита од уобичајене људске идеје о узвишености и лепоти.

Друкчије поступа непријатељ - ђаво са онима који га примају, а друкчије са онима која са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу са њом. Ово последње искушење је инзванредно тешко и ретко се допушта.

Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом - сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа себе крај Бога - Заштитника, а враг јој говори: "Ти си у мојој власти... У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив". У таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.

Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: "Држи ум свој у аду, и не очајавај".

Тако је он познао каквим се оружјем, побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: "Бог је свет, истинит и благословен вавек".

Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овакво "искусна" душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је и то заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издрживши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.

"Ђаво је пао због гордости". Гордост је извор греха. Из ње проистичу сви видови зла: таштина, славољубље, властољубље, хладноћа, суровост, равнодушност према страдањима других, маштање ума, превелика живост уобразиље, демонски израз очију, демонски карактер читавог лика, суморност, туга, очајање, мржња, завист, понизност, код многих бура телесне похоте, мучно унутрашње неспокојство, непослушност, страх од смрти, или пак жеља да се оконча живот, и најзад, што није редак случај, потпуно лудило. То су знаци демонске духовности. Али, док се они не пројаве на видан начин, многи их не запажају.

Нису сви набројани знаци карактеристични за онога који је "прелешћен" демонским помислима, или виђењима, или "откривењима". Код неких преовлађује мегаломанија, славољубље и властољубље, код других туга, очајање, прикривено неспокојство, код неких, пак, завист, или суморност и мржња, код многих телесна похота. Али, код свих се неизоставно јављају уображеност и гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.

"Прелешћен" ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу.

Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада.

У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У дугом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интезитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код друтих сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.

Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.

Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.

Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања.

Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да и не знају за друто. Тако они постају "плот" која не прима Божји закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори:... знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа... и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.

Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојсвто потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да "мрзе и погубљују" своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.

Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости.

Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако "мисаоно расуђивање", будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити.

"Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости".

Архимандрит Софроније, Старац Силуан, стр.181 -186.

Циљ хришћанског живота

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 06 Jul 2007 06:41:00 +0000

Ево шта прича Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, а коју је забелешку објавила 1903. године његова удовица Јелена Мотовилова.

Дан је био облачан, прича Мотовилов; земља беше покривена дебелим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим постави да седнем поред њега на једно оборено стабло. - Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви; али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашег живота. - У ком смислу ви говорите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. - Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац; То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога. -Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Светога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? - Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. - Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? - Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? - Оче, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. - Не плашите се, ваше Богољубије, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. - И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! - Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. - Шта осећате? запита отац Серафим. - Тишину и мир које не могу изразити, рекох. - Шта још осећате? питаше он. - Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. - Та радост коју осећате ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено "да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе" (1.Кор.2,9). Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? - Неисказану топлоту, рекох ја. - Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас... Каква је то топлота коју осећате? - Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. - Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. - Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? запитах ја. - Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама! - Када сам га напустио, завршава Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост коју сам видео својим очима, продужавала је да га и даље обасјава".

Св. Серафим Саровски

Узроци отцепљења западне латинске цркве од Православне источне Цркве

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 08 Jun 2007 06:46:00 +0000

Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. То је мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер је он био и учен богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа” (која је штампана у Атини у два тома, 1911–12. године).

Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства и власт Апостола Петра, пише св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципā (начелā): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостолā), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42–45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим”. Међутим, додаје даље Светитељ, „јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостолā, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу” (књига I, стр. 68–69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца” (Јн.17,17–22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве” (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих и Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење” (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Православне вере, и такође и у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48–51 и 84–85).

„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)” (књига I, стр. 93–94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159–172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере” (књ. I, 173).

Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. То су били лажни документи, такозвани „Дар Константинов”, „Псевдоисидорове декреталије” и „Грацијанови декрети”, све из каснијег времена (из 8–9, и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. Влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влашћу) која му долази од даровā и повластицā датих му од императорā”! (књига I, 199–200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата” (књига II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, у ствари су и они произашли из овог првог узрока” (књига I, 69).

На крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се ни мало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањио величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину Цркву прворођених”! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве Римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Свети Нектарије, „центар јединства и камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити”, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих” (књига II, 224).

Преузето из Житија Светих, Светог Јустина Ћелијског

О немогућности спасења иноверних јеретика

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 08 Jun 2007 06:42:00 +0000

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. А са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. Погледи ретко налазе супротан, заиста утешан призор. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.

Питање које ви постављате сада постављају сви редом. "Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем… Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"

Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања. Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад - не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху. "Са тугом ћу у гроб лећи за сином својим", говори свети патријарх Јаков о себи и светом сину своме Јосифу целомудреном и прекрасном. Силазили су у ад по окончању земаљског странствовања не само грешници него и праведници Старога завета. Таква је моћ добрих дела човекових. Таква је цена врлина наше пале природе. Да би се успоставило заједничење човека са Богом, за спасење је било неопходно искупљење. Искупљење рода људског нису извршили ни Анђели ни Арханђели, нити било које од највиших, али ограничених и створених бића. Извршио га је сам безгранични Бог. Казне - судбина рода људског, замењене су Његовом казном, недостатак заслуга човечијих замењен је Његовим вечним достојанством. Сва добра дела људска која су немоћна и нисходе у ад, замењена су једним моћним добрим делом: вером у Господа нашег Исуса Христа. Упитали су Господа Јудеји: "Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија?" Господ им је одговорио: "Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла" (Јн.6,28-29). Једно добро дело нужно нам је за спасење: вера. Но вера је - дело. Вером, једино вером ми можемо ући у општење (заједничење) са Богом уз посредство њиме дарованих тајни. Али узалуд и погрешно ви мислите и говорите да ће се добри људи међу незнабошцима и мухамеданцима спасити, то јест ступити у општење са Богом. Узалуд ви гледате на мисао противну томе као на новину, као на заблуду која се поткрала. Не, такво је постојано учење истините Цркве, и старозаветне и новозаветне. Црква је свагда сматрала да је једини Посредник спасења Искупитељ. Она је признавала да и највеће врлине пале природе нисходе у ад. Ако су праведници истините Цркве, светилници из којих је светлео Дух Свети, пророци и чудотворци, који су веровали у Искупитеља који долази, а својом су смрћу претходили доласку Искупитеља, нисходили у ад, како то ви хо ћете да незнабошци и мухамеданци, који нису познали Искупитеља и нису поверовали у Њега, зато што вам се они чине тако добри, задобију спасење, које се даје једним, понављам вам, јединственим средством - вером у искупитеља? Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.

"Мислимо, дакле", говори свети апостол Павле, "да ће се човек оправдати вером без дела закона" (Рим.3,28). "И то је правда Божија кроз веру у Исуса Христа за све и на све који верују, јер нема разлике. Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу" (Рим.3,22-24). Ви ћете приговорити: "Свети апостол Јаков захтева неизоставно добра дела, он учи да је вера без дела - мртва". Размотрите шта захтева свети апостол Јаков. Запазићете да он, као и сви богонадахнути писци Светог Писма, тражи дела вере, а не добра дела пале природе наше. Он тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери. Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: то дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе - од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца - недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Чудно је ваше расуђивање о здравом разуму. Откуда га, с каквим правом, налазите, и препознајете код себе? Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где. Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни. Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. А то што називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као здрав, неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог. Разуме се, дошло вам је откривење свише о овом предмету, о томе шта је противно а шта није противно милосрђу Божјем? Није, него здрав разум показује ово. Ах, ваш здрави разум!… Међутим, будући при вашем здравом разуму, како то мислите да можете сопственим ограниченим човечијим умом да схватите шта је противно и шта није противно милосрђу Божјем? Дозволите да кажем наше мишљење. Јеванђеље, односно Христово учење, или Свето Писмо, друкчије још речено, света Васељенска Црква, открили су нам све што човек може знати о милосрђу Божјем, које превазилази свако умовање, и свако поимање човеково недоступно је за њих. Узалудно је заношење ума човековог када настоји да дефинише безграничног Бога, када настоји да објасни необјашњиво, и да потчини својој уобразиљи… кога? Бога! Такав подухват је прегнуће сатанско!… Имаш име да си хришћанин, а не знаш учење Христово! Ако се из овог благодатног, небеског учења ниси научио да је Бог несазнајан, пођи у школу и чуј чему се уче деца. Њима објашњавају предавачи математике у теорији бесконачног да се оно, као неодређена величина, не потчињава оним законима којима су потчињене одређене величине - бројеви, да резултати његови могу бити сасвим супротни резултатима бројева. А ти хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. То је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. То је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије. Ако би било другог пута ка Богопознању, пута који бисмо могли прокрчити уму своме сопственим напорима, не би нам било даровано откривење. Оно је дано зато што нам је неопходно. Пуста су и лажна сопствена самоизмишљања и скитања ума човечијег.

Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства - богохулне јереси? Другачије расуђују о овоме истински хришћани. Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, - бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес - зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха - богохуљења. Ко прочита пажљиво " Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, - упорно се одржава у души њоме зараженој - и тешко је човеку исцељење од ове болести. Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду општили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути одлучењу". Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, а потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!… Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. То лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, - само понеку разлику у обртима речи - тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, - дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, ту је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!… Сав узрок последње ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, а са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити. А те недоумице које сте изразили у вашем писму, већ јесу страшни противници вашег спасења. Њихова суштина је - одрицање од Христа. Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати. Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Терезе, не Фрање и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима - посредством хришћанства.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Јуриш на Цркву и народ (Поуке србске и руске прошлости)

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 08 Jun 2007 06:36:00 +0000

Црква је вековима била нападана од стране јеретика и секташа, који су, напојени мржњом према свему светом и честитом, настојали да разоре православну веру у срцима и умовима, али и да завојевају државну власт, ради лакшег наметања својих јеретичких учења. Историја васеленских сабора довољно је позната управо као историја борбе за чистоту вере, која је у исто време била за Богом благословено друштво и државу. После те епохе, када се Византијско царство учврстило у Православљу, светлост Цркве од Истока прихватили су многи народи, међу којима су били Срби и Руси. И они су имали својих искушења у одбрани духовно-моралног здравља, угроженог од стране учитеља лажи и смрти. Две јереси које ћемо укратко поменути биле су, по много чему, сличне тоталитарним верским сектама данашњице – како по догматици, тако и по етици; у нека срећнија времена, поуке које нам тим поводом пружа наша хришћанска прошлост, могле би се искористити у стварању трезвеног односа према рушитељима људског достојанства маскираним у јагњеће коже "верске толеранције".

Срби и богумилска јерес

Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона). Период његове владавине (од 1168. до 1196.) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији. Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што "усправним клечањем" осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.

Богумилска "догматика" била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасве уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало "аутореализацијом"). Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у загради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да "оригинално" руши Цркву, него се из векове у векова понавља):

1. Хуле предања и устав светих Отаца (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе "само" Библије, одбацујући Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);

2. Не поштују часни Крст (познати став јеховиста: "Зар да поштујемо средство којим је "Христ" разапет?", при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);

3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);

4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);

5. Бог није створио небо и земљу;

6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Прићешће није стварно; то је пука "комеморација" везана за Тајну Вечеру);

7. Презиру Свете Тајне цркве, Литургију, молитве, и томе слично;

8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао "ђаво");

9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о "злом Богу" Старог Завета присутно је код кроулијевих сатаниста);

10. Не поштују и Светог Јована Крститеља, и називају га "антихристом" (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који сомволизује Светог Јована);

11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову "Маријом" и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала "још деце" с Јосифом);

12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;

13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају "нужинм злом", а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино);

14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, "не знају" шта чине);

15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је "Исус из Назарета" био обичан човек који је имао тзв. "христосвест", а ту "свест" окултним техникама може задобити сваки човек);

16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);

17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).

Многе подробности богумилског учења износи "Новоканон", који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично хиндуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења са Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати сексуални "односи"); с друге стране, презирали су брак, а неки су се у кастрирали, да би били "чисти".

Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док "ђаво не изађе из човека". (Ово је слично секташком "испирању мозга", заснованом на потреби за "апсолутном чистотом и духовношћу" и искључивањем из радних процеса шире друштевене заједнице ради обитавања у секти.) сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани "блажени и савршени" ("бакте", рекли би кришнаисти; "оперативни тетани" – рекли би сајентолози.) њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, "савршени", имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)

Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаквог разбора, "ослобађали греха" само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се са своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.

Код богумила је постојао концепт "небеске обмане", присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да "савршенима" никакав грех не може наудити. (Зато су "савршенима" допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине "бестрасно".) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву "небеске обмане" вешто прикривали.

Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало "комунистичких и анархистичких примеса" управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.

Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам противник празноверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.

Многи "хуманистички интелектуалци", Немању оптужују због "суровости" у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за "инквизиторски дух", чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање суштине богумилске секте, која је била све само не "пацифистички" орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, "Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он "недемократски" односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере".

Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању "савршенства" може чинити зло јер се не чини из "страсти", да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло "демонско" рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: "Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветлиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње" (Свети Сава, "Студенички типик"). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је он био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.

Руси и јерес јудејствујућих

Ближила се година 1492. од рођења Христовог и 7000. од стварања света. Цариград, славни други Рим, пао је у руке Турака, и балканско Православље нашло се у агарјанском ропству. Далеки православни Исток Европе, Русија, стрепела је и дрхтала, мислећи да ће 7000. година донети крај света, Страшни Суд и "ново небо и нову земљу, где правда обитава". Многа знамења, а нарочито пад хиљадугодишњег Константинопоља, уверавају Русе да је Господ "близу, крај двери."

Таква, смутна и напета времена, одувек су одговарала појави јереси и секташтва. И таква времена донеше једну нову јерес у Русију, јерес чији је циљ био разарање срца руског човека – православне вере.

У Новгород, град близу границе са Литванијом, стигао је велики кнез Михаило Александрович; са пута на који је ишао довео је и свог лекара, Захарију Бен Арона Ха-Клена. Захарија је по оцу, Вићенцу де Гвизолфију, био потомак старе, традиционално римокатоличке ђеновљанске породице племића, која је од XIII века обитавала у Тамани. Од мајке Черкескиње усвојио је караимски јудаизам, а у Кијеву се упознао са Мојсијем Прогнаником, угледним представником рабинског јудаизма, који га је упутио у Талмуд. Захарија је био способан и учен: владао је италијанским, черкеским, руским, латинским, татарским, пољским, литванским и језиком иврит; био је упознат са Кабалом, магијом и астрологијом. Захваљујући брачној вези коју су успоставили његови преци, Захарија Гвизоли (који је узео јудаистичко презиме Ха-Коен), био је и кнез тамански. Новгорођани су га примили као угледног младог аристократу и човека чија се реч може слушати с пажњом.

Захарија се није толико бавио лечењем великог кнеза, колико разговорима са љубитељима библијских тема, свештеницима Денисом и Алексејем. Он им је нудио кабалистички приступ Библији, упућивао их у окултна знања и, мало по мало, преводио их у јудаизам, у чему су му помогли новопридошли јудејски теолози Јосиф Шмојло Скарјавеј и Мојсеј Хануш. Свештеници су прихватили јудаизам, и своје породице превели у нову веру. Хтели су и да се обрежу, али су им учитељи забранили, рекавши да би то изазвало нападе православних. "Тајно се држите јудејства, а јавно – Хришћанства!", посаветовали су их. Алексеј је, ипак, променио име у Авраам, а његова жена је постала Сара (и та промена имена, међутим, била је тајна.)

Секта се ширила брзо, али скривајући своју мисију. Генадије Новгородски о томе пише овако: "Та се прелест није ширила само по граду, него и по селима. А све од попова, које су јеретици поставили… Где су православни, и они се да су такви праве. Ако ли виде неког припростог, на лов се спремају … Ко је слаб и ленив и греховноме јарму склон, они га, као слабог, одступником од вере учине и примају га у своју јерес. Ако је нешто сагрешио, лако му праштају (као и богумили, нап. аут.), не следујући црквеним канонима. А ако неко од православних хоће да их због јереси разобличи, и они бивају одметницима од своје јереси, па и проклињу оне који тако чине, и одричу се без страха" (исти концепт као и код богумила – "небеска обмана").

Основна учења секте су била:

1. Бог је један, али није Тројичан.

2. Прави месија још није дошао, него ће тек доћи. Кад дође, он ће бити Син Божји, али не по природи, него по благодати, попут Мојсеја и Давида.

3. Христос Који је дошао био је, тобож, обичан човек, Који је умро, распет и "није васкрсао".

4. Хришћанство је лажна вера.

Очито, јудејствујући су били секта која је исповедала чист јудаизам, а одбацивала новозаветно Хришћанство. То се види и по литератури коју су најрадије читали: "Логика слова" Мојсеја Мајмонда, познатог јеврејског философа; "Тајна над тајнама" Псевдо-Аристотела; астролошки уџбеник "Шестокрил" Емануела бен Јакова Бонфиса, итд. Преводили су по талмудском обрасцу делове Библије Старог Завета: Данилова пророчанства, Трећу књигу Јездрину, Псалтир. Пустили су у јавност "Енохову апокалипсу" и зборник јеврејских молитава за свакодневну употребу.

1480. године велики кнез Јован је посетио Новгород и упознао се са свештеницима Алексејем и Денисом. Свидела му се њихова начитаност и слаткоречивост, па је решио да их приведе у Москву, где је Алексеја поставио за старешину Успенског храма у Кремљу, а Дениса за настојатеља Светоархангелске цркве самог великог кнеза. У престоници јерес је имала свог моћног заштитника Фјодора Курицина, који је обављао значајне дипломатске послове; он и његов брат су били главни "спонзори".

Секта јудејствујућих сматрала је својом обавезом ругање Христу и Хришћанству; многе ствари које су секташи чинили сасвим личе на савремене обреде сатанистичких групација. Они су, на пример, људима налагали да од плакун – дрвета праве крстове са изрезаним полним органима и да то носе око врата. Руски је народ плакун – траву сматрао светом, верујући да је она настала од Богородичиних суза на Голготи, док је гледала Распетог Сина; према томе, изрезивање "мушког и женског срама" на крсту, била је ругање Мајци Божјој. Везивали су крстове око врата вранама и гаврановима, и пуштали их да лете. Бацали су иконе у септичке јаме, ломили их, кидали зубима, мокрили на њих. То је био саставни део иконоломачког ритуала. Шта су све чинили – не може се ни описати. Чак је и 1904. издање књиге Светог Јосифа Волоцког, борца против јудејствујућих, било лишено ових описа – да се читаоци не би саблазнили.

На крају, прешло се на "црне мисе": у олтарима су се ругали Причешћу, играли по Светом Престолу, имали блудне односе са женама и једни са другим, пошто се међу секташима хомосексуални однос сматрао саставним делом иницијатичког процеса. (Треба се сетити да је ред "темплара" упражњавао иницијатички обред у коме је љубљење магистровог фалуса значило "посвећење"; сличних обреда има и код кроулијеваца.)

Наравно, и јудејствујући су хтели моћ. У секту су увукли снаху Великог кнеза Јелену Стефановну и њеног сина Димитрија, будућег престолонаследника.

Постојање секте је откривено тек после 17 година, када је епископ новгородски Генадије, учен и уман човек, сазнао за четворицу пијаних јеретика, који су се јавно хвалисали својим делима. Епископ је одмах спровео истрагу, али су секташи успели да побегну у Москву. Владика Генадије је тражио помоћ великог кнеза и митрополита Геронтија, но узалуд. Схватио је да се јерес проширила више но што би се могло слутити, и кренуо је у одлучну борбу против исте.

Међутим, секташи су успели да учине велики продор у окупацији духовног простора младе руске државе: 1490. године митрополит московски је постао Зосима, ревносни члан секте. Свети Јосиф Волоцки га овако описује: "Погани и злобесни вук у пастирску се одежду обуче, скрнавећи се содомским сквернима… преједајући се и препијајући и свињским животом живећи и свако безбожје непорочној хришћанској вери намећући… и говорећи: "А шта му је то Царство Небеско? А шта му је то Други Долазак? А шта му је то васкрсење мртвих? Ништа од тога не постоји! – Умро неко, па умро, и шта с тим?"

Утицајни дипломата Курицин на двору је већ имао свој салон, у коме се расправљало о Светом Писму и о реформама у Цркви. Митрополит Зосима, желећи да компромитује владику Генадија, тражио је од њега да понови епископско исповедање вере, дато једном на заклетви при устоличењу. Генадије је успео да писмима и саветима увери многе епископе о потреби Архијерејског сабора на коме би било речи о јереси јудејствујућих. Сабор се састао 1490. године у Москви. Владика Генадије је молио да се ругачима под хитно стане на пут, да се њихова секта не би проширила тако да ју је после немогуће зауставити. Сам он се на сабору није појавио, али су епископи потврдили православно исповедање, и 27 људи, за које је утврђено да су секташи (од њих су 22 били свештена лица) – предати су анатеми. Велики кнез је неке секташе послао у Новгород, а неке заточио у манастире, да би се покајали. Па ипак, браћа Курицини су остали на слободи, а и сам владар је наставио да општи са јеретицима.

Сабор је донео одлуку да епископ Генадије у црквено општење прими све покајнике, што је он и учинио, мада нерадо, знајући да њихово покајање није искрено, јер им је вера омогућавала да лажу. Но, казна Божја није изостала. Летописац бележи: "Дијак Истома, пас паклени, би растргнут удицом гнева Божијег: нечисто му срце сатрули, и утроба му би предана гнојењу. И дозва себи неког лекара, а он, видевши, рече му да је то Божији гнев, и да се не може људским лековима излечити. И тако, много мучен, изврже погану своју душу… Денис, пак, поп, после проклетства и заточења би предан хулноме демону који се у њега усели, и пребуде време месечно, оглашавајући се зверским и скотским и разним гласовима птица и жгадије, и тако зло извргну погану и јеретичку душу своју. Такође и Захарије чрнац који им је слично мудровао".

Епископ Генадије је наставио борбу с јересју: направио је пасхалију за године после 1492, пошто је постојала пасхалија само до те године (то је био један од разлога за сујеверни страх од "краја света"). Секташи су тврдили да они имају "праву" пасхалију, која је била фалсификат чак и јудејске календарске традиције, а да православни исту немају, нити је могу имати, јер су "у заблуди". Зато је епископ Генадије преузео на себе ову дужност, и успешно је обавио.

Ипак, јерес је наставила да постоји. Од 1483. до 1500. са Јеврејином Захаријом дописивао се сам велики кнез, зовући га себи на службу; Курицини су жарили и палили; московски митрополит Зосима је гонио православне, рашчињавајући писмене и у вери утврђене свештенике или их шаљући у забите манастире. Пошто је таманска област пала у руке Турцима, Захарија Бен Арон Ха-Коен, преставши да буде тамошњи владар, одлази у Крим, Татарима, на двор хана Менгли-Гиреја, где покушава (и, изгледа успева) да у јудаизам приведе руског изасланика Д. В. Шаина.

Епископ Генадије, видевши да нема помоћи из престоне Москве, од 1492. до 1500. године настоји да своју паству заштити од погубног јеретичког утицаја: служи молебане, предводи литије, проповеда, а да би превео недостајуће делове Библије позива доминиканског монаха источног обреда Венијамина (Хрвата – глагољаша) и руског учењака Димитрија Герасимова.

Од 1492, у борби учествује и свети Јосиф, игуман волоколамски, подвижник и теолог. Видевши да епископ Генадије не успева да убеди врховну власт да је потребно помоћи Цркви, Свети Јосиф пише епископима, свештенству, побожним мирјанима, и упозорава их на оно што се збива у земљи, молећи све да, ако треба, "пострадају за Христа и Пречисту Богородицу." Било је тешко Светом Јосифу, јер је знао шта јеретици раде да би се наругали вери: после блудничења са женетинама у олтару, прали су се на лицу места, сипали погану воду у судове и слали је по црквама и манастирима. (Тако су, рецимо, следбеници Шока Асахаре пили воду у којој је он прао ноге и просипао своје излучевине). Код Зосиме у кући биле су оргије, где се пило и где су се упражњавале хомосексуалне гадости.

Епископи су чули глас Светог Јосифа, и 1494. су свргли Зосиму са московске катедре, пославши га на заточење у Симонов манастир. Па ипак, јерес наставља да буја: Курицини је штите упорно и систематски, надајући се да ће ускоро на престо доћи Димитрије, син припаднице секте Јелене Димитријевне.

Игуман Волоцки не мирује, и ускоро излази његова књига "Просветитељ", у којој разобличава јерес јудејствујућих. У писању књиге су учестововали многи монаси и мирјани, тако да је ово дело послужило као изврстан темељ за борбу против духовне лажи и смрти. Бог је благословио његов труд, и 1500. године велики кнез је казнио Јелену и Димитрија, потенцијалног наследника престола, а 1504. одржн је сабор на коме је јерес коначно разобличена и осуђена.

Зашто је ова јерес била опасна? Митрополит санктпетербуршки и ладошки Јован пише о томе следеће: "Чудноватости" јереси показивале су се од самог почетка. Њени приврженици уопште се нису бринули о ширењу новог учења у народу, што би било природно за људе који искрено верују да су у праву. Па ипак, не – јеретици су пажљиво бирали кандидате за врбовање међу припадницима вишег свештенства и административних структура. Организација јеретичког друштва чувана је у тајности, мада Русија никад није знала казнене религиозне органе типа римокатоличке Инквизиције. Оно што је најчудније, следбеницима јереси је саветовано да се "тајно држе јудејства, а јавно хришћанства". Управо је показна побожност постала узрок напредовања многих од њих.

На тај начин, спољашња делатност јеретика била је усмерена на убацивање у апарат власти – световне и духовне, чији је коначни циљ био контрола деловања истих и одлучан утицај на њих. Простије речено, циљ јеретика у политичкој области био је заузимање власти. И они само што нису успели у томе."

Срећом, другачија је била воља Божја, свеблага и свесавршена; и Русија је остала Дом Пресвете Богородице.

Уместо закључка

Оно што се у Србији збивало са богумилима и у Русији са јудејствујућима, дешава се у Србији и Русији данас са многобројним другим сектама, чији је циљ уништење духовно-националног идентитета православних словенских народа. Нажалост, ни у Србији, ни у Русији, више нема побожних владара који би свој народ заштитили од опасности. Зато Црква и све добронамерне друштвене снаге морају да се спрегну у борби за душу православних. Чињеница је, и даље, да секташи раде на продирању у државне, зравствене и школске установе Србије и Русије (Љубиша Ракић, министар без портфеља у влади Милана Панића је, на сведочењу госпође Славенке Андрејевић, никад неоповргнутом, био сарадник Мунове унификационе цркве; Министарство просвете Русије дало је Муну 2000 руских школа, да се у њима деца обучавају по секташком обрасцу; Олег Лобов, бивши секретар Савета безбедности Руске федерације, пустио је у Русију секту "АУМ Шинрикјо", која је касније потровала путнике у токијском метроу, итд.) Методи сатаниста су, видимо, вековима исти; али и православни, наследници благодати дате Апостолима, треба да покажу исту ревност и храброст у одбрани своје вере, угледајући се на витезове побожности какви су били Свети Симеон Мироточиви и Свети Јосиф Волоцки. И Господ, видећи ревност нашу, сигурно ће нам помоћи и благословити нас.

Преузето из Од утопије до кошмара (Православље и секте), СВЕТИГОРА

Између двеју култура: Европске човечанске и Светосавске Богочовечанске

noreply@blogger.com (Иван Анђеловски) — Fri, 08 Jun 2007 06:34:00 +0000

Ми живимо на географској и на духовној вододелници између два света, између Истока и Запада. Наша народна душа послана је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности живети на оштрици мача? Није ли потребно да нам из сваке поре никне по око, и из сваког атома по уво? С једне стране душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, с друге мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два различита света. Куда ћемо ићи: на Исток или Западу? Херувимски видовита и серафимски слуховита мора бити наша душа да би могла поћи путем који се неће завршити њеном смрћу. Не реци: нека се раздели душа народа нашег, нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати ако га разделиш? може ли срце твоје осећати ако га расечеш? може ли душа твоја живети ако је раздвојиш? може ли царство остати ако се раздели? Ако се душа народа нашег раздели, пропашће. Положај наше народне душе је судбински озбиљан; само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе свију нас испреплетене су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло – једно дрво. У свакоме има свачије душе; а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чирем, неће ли отровним гнојем својим заразити сав организам народне душе? Ако је срце твоје иструлело у егоизму, ниси ли постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао твој рад, твоја мисао, твоје осећање прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи.

Када се наша народна душа први пут устумарала на вододелници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега она је била слепа; кроз њега ми смо прогледали, и први пут угледали вечну

Истину и вечни смисао живота. Од смртног он је душу нашу окренуо ка Бесмртном, од временог ка Вечном, од човечјег ка Богочовечном. Коме ћеш ићи, пријатељу мој, када се душа твоја, плава птица твоја, устумара у кавезу тела твог, устумара мучена растковским питањима: Шта је живот? Шта смрт? Зашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли те та мучна питања, ко ће ти одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек? Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није испилио у човека, јер само животиње не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од преславног Соломона? Зар паун није лепше одевен од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни лепше од сваког Креза, јер се цвећем храни? А када светосавски озбиљно загледамо у неке представнике наше интелигенције, видећете да још изашли нису ни из анорганског стања, јер живе рскавицом тела свог и ради рскавице на телу свом.

Ко се једанпут озбиљно замисли над тајанственим бићем што се човек зове, он мора или као Растко поверовати у Господа Христа, или извршити самоубиство, неминовно извршити духовно самоубиство, а можда и физичко. Живећи на жеравичној раскрсници између двеју култура, наш човек, захваћен растковским питањима, не може се смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. Какав је крај једног пута, а какав другог? На чему почива култура европског човека, а на чему култура светосавског Богочовека?

Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен план и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи као истину; смисао живота је оно што он прогласи као смисао; добро и зло је оно што он прогласи као добро и зло. Кратко речено: европски човек је себе прогласио за бога. И он неизмерно воли да богује, да богује макар троглодитством, макар људождерством. Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто нема Бога, онда сам ја Бог! Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је потчини себи; зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назива културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју технику и политику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио; она је и даље остала људождерска; и даље шкргуће на човека својим несломљивим зубима. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да га материјализује, да га сведе на материју, и он обзидан материјом, сазнаје себе као материју, само као материју.

Знате ли ко је победио? Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идеалима које је сам направио. У своме походу против свега натприродног он је тековинама своје културе заменио све идеале, све небочежњиве полете, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога. И културу промовисао за бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан таква је кобна иронија овако устројеног човека.

Зар не примећујете да је култура претворила Европу у фабрику идола? Свака културна ствар постала је идол. Наше доба је идолопоклоничко доба par exellence. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте: глинопоклонство. Реците, зар се човек не клања риђој иловачи када гордо и саможиво љуби само себе? Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правог Бога она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова. Од науке и њених потеза створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле: од технике и њених изума створила је идоле; од политике и њених партија створила је идоле; од моде и њених бестијалности створила је идоле. А посред свих идола на крвави престо егоизма поставила европског човека, европског Далај-Ламу.

Европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. ''Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Фетишистичка метафизика европске културе практички се појављује у фетишистичкој етици. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако људождерством, само маскираним људождерством. Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота борбу за само одржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање свим средствима; бори се, ако треба, и људождерством? Главно је: живети! Како? то не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Све што постоји средство је за човеково самоодржање. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло. Наука је објавила: све што бива бива под природним законима; и грех и зло су неопходност. Човече, ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што радиш - радиш по природној неопходности… У самој ствари, како може постојати грех за човека за кога не постоји Бог, јер је грех грех пред Богом? Ако нема Бога, онда ни греха нема, ни зла нема.

Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: нема Бога, мора се пројавити као практички нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу: европска култура својом философијом и науком, својом техником и политиком – систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, смањује душу, док је најзад не сведе на нулу. Треба се ослободити Бога – то је потајна чежња готово свих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најискренији исповедник европске културе са врха човеко-манијске пирамиде егоизма објавио вест: ''Умро је Бог!" Кад нема ни вечног Бога ни бесмртне душе, онда нема ничег апсолутног, онда све је релативно. И збиља, релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, сабирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то; у последњој линији својој, хуманизам је нихилизам. Зар може човек не бити нихилист ако не признаје никакву апсолутну, вечну вредност? Господо, идите коритом логике докраја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда ниједно од њих нема права да наметне себе другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, реците, какво право има ма која од њих да наметне себе за највећу и најпрву? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, кад су и једна и друга релативне? Не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности. Постоји само анархија. Нема сумње да су нихилизам и анархизам логични завршетак европске културе,

неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава у нихилизам. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе када се из тела њеног извуче Бог? – Леш. Истерали су душу из човека, зар није постао леш? Истерали су душу из васељене, зар није постала лешина. Шта је човек који пориче душу у себи, и у свету око себе? Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао ствар. Личност је разорена; остао је човек-ствар. Нема целог, интегралног човека, већ сами разломци човека, музејски остаци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран дух. Истина, љуштура је углачана, политирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари.

Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? – Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је најприсније јединство Бога са човеком; ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа између Бога и човека. Пуноћу своје личности и човек постиже кроз уједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека и завршава обогочовеченим човеком. У центру светова стоји Богочовек; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота.

Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег ка спољашњем, из душе ка телу, прерађује душу, и душом – тело. За њу је тело близанац душе, близанац који душом живи, креће се и јесте. Извуците из њега душу; шта остаје ако не смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу, а затим тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју. Циљ је православне културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но како се долази до тог богочовечанског циља? Једино богочовечанским средствима. То су богочовечански подвизи, богочовечанске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смиреност, кротост, уздржљивост и трпљење, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска култура. Подвизавајући се овим богочовечанским подвизима, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грехолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Кроз вежбање у богочовечанским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе и из света око себе, човек преображава поступно и себе и свет, укроћује природу у себи и око себе. Светитељи су најбољи пример тога: осветивши, преобразивши себе богочовечанским подвизима, они освећују, преображују и природу око себе. Задобивши власт над собом, они задобијају власт и над природом око себе, као некада Адам, пре пада, и Господ Христос, за живота на земљи. Многобројни су светитељи којима су дивље звери служиле, који су при првом сусрету укроћавали лавове, медведе, вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благодатно, љубавно, не прождрљивско, не сурово, не непријатељско.

У богочовечанској култури нема ничег механичног и безличног. На свима ступњима својим она је богочовечански лична. У њој се све постиже једино личним опитом и подвигом. Она је на првом месту богочовечански организам, тело Христово, света Црква Христова. Не спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, духовно, лично усвајање Господа Христа путем богочовечанских подвига ствара православну културу, ствара Царство Божје на земљи. Јер Царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. Оно неће доћи да се види - вели нелажни Господ Исус. Нити ће казати: ево га овде или онде; јер гле, Царство Божје је унутра у вама (Лк.17,20-21), унутра у богозданој и боговеликој души, у души освећеној Духом Светим, јер је Царство Божје правда и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17); чујте: у Духу Светом, не у духу човековом. Оно може бити у духу човековом онолико колико човек испуни себе Духом Светим. Зато је прва и највећа заповест богочовечанске, светосавске културе: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, и све ово ће вам се додати (Мт.6,33), тј. додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна. одело, обиталиште (Мт.6,25-32). Све је то само додатак Царству Божјем. А култура Запада иште најпре додатак. У томе је њено незнабоштво, јер и незнабошци ишту најпре додатак (Мт.6,32); у томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном засвагда: Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући… Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати (Мт.6,25; 6,32-33).

Кратак програм богочовечанске културе налази се у Спаситељевој Беседи на Гори. Не сабирајте себи блага на земљи (западна култура само то и ради), где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,19-21). Ако је срце ваше у земаљским мољчавим стварима, мољци ће га изгристи и рђа искварити, а лупежи зле страсти, поткопати и украсти. Ако ли је срце ваше горе па небу, сакривено с Христом у Богу (Кол.3,3; Фл.3,20), онда који ће се мољац моћи успузати на небо, која рђа доспети до неба, који лупеж дошуњати? Чудесни Господ Христос је не само тако учио, већ и тако живео: у свету је био као у бездомној пустињи: није имао где главе склонити (Мт.8,20). Тако је учио и тако живео Свети Сава; и тако уче и тако живе сви светитељи Христови, ти главни неимари богочовечанске културе. Ко си ти да Господа Христа поправљаш, да Св. Саву поправљаш, да светитеље поправљаш?

Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења тих безбројних потреба људи су ову златну Божју звезду претворили у кланицу. А човекољубиви Господ је кроз Своје божанско Еванђеље давно открио оно што је једино на потребу човеку и човечанству. Шта је то? То је Богочовек Христос. Све остале потребе, упоређене са овом, сасвим су споредне. Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка да је једино потребно одрећи се свих потреба и поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим помоћу богочовечанских подвига. Не учини ли то, човек остаје бесплодан, бесмислен, беживотан, суши му се душа и он изумире, док сав не умре. Јер су нелажна уста Христова казала: Ко што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот а ви лозе: и који обитава у ме-ни и ја у њему, он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не обитава, избациће се на поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити и спалити (Јн.15,4-6).

Само кроз органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни, биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске културе никад не мисли сам: кад мисли, он – Христом мисли; кад осећа, он Христом осећа; кад дела, он – Христом дела; никад није сам, већ увек са Богом; непрестано сарађује Богу, и Бог њему. Јер шта је човек без Бога? У почетку получовек, а на крају нечовек. Једино у Господу Христу човек налази пуноћу свога бића, налази свој оригинал, своју бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност. Господ Исус је једини међу људима и међу боговима душу човечју прогласио за највећу драгоценост у свима световима, горњим и доњим. Каква је корист човеку, пита Спаситељ), који се никад није смејао, ако сав свет добије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт.16,26; Мк.8,36; Лк.9,25). Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа; а гле, колико је данас људи који су душе своје продали за ствари, за злато, за одело, за страсти, за сласти? Истроши ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити макар постао господар свих сунчаних система… Господ Христос је једино осигурање душе човечје, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека од тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има власти над њима. Свима стварима он даје њихову праву вредност, јер их све цени по Христовом ценовнику. А пошто у Христовом ценовнику душа човечја има већу, несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу и сву пажњу обраћа на душу. Јер је богочовечанска култура – култура душе. Преображењу друштва она греди кроз преображене личности. Она исповеда: савршено друштво може се створити једино из савршених личности; преображено друштво може се склопити једино из Христом преображених душа.

Човек је велики једино Богом то је мото богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до седамдесет килограма крваве иловаче. Што су људи без Бога ако не гроб до гроба? Европски човек је осудио на смрт и Бога и душу; није ли тиме осудио и себе самог на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно завирите у трагику људске историје, мораћете увидети да се богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. То је неумитни судбински закон који влада историјом ове губаве звезде. Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је Достојевски пре шездесет и Гогољ пре осамдесет година… И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова је зидана европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме. Устао је човек на човека, царство на царство и народ на народ, а скоро ће и континент на континент. Европски човек је дошао до своје неизлечиве вртоглавице. На врх своје вавилонске куле повео је натчовека, и тиме хтео да заврши своје здање, али је натчовек под врхом полудео, и сурвао се с куле, а и кула за њим. За њим кроз европски рат. Европски човек морао је полудети на крају своје културе. Богоубица је морао постати самоубица. Руше се идоли Европе, и није далек дан када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала а душе разоравала, која је ствари обожавала а Творца одбацила… Заљубљен у Европу, Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре седамдесет година, писао: ''Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти… Европа се приближује страшној катаклизми. Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршиле свој задатак; срушиле су веру, а нису створиле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити. Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа… Збогом, умирући свете, збогом, Европо!…" Пусто је небо јер нема Бога на њему; пуста је земља јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље. ''Ја хоћу да идем у Европу", изјављује Достојевски, ''и знам да идем на гробље."

Пре европског рата пропаст Европе предосећали су и предсказивали само меланхолични видици словенски. После европског рата њу увиђају и осећају многи Европљани. Најхрабрији и најискренији међу њима јесте Шпенглер, који је недавно узбунио свет својом књигом untergang des Abendtandes. У њој он свима средствима која му пружа европска наука, философија, политика, техника, уметност, показује и доказује да Запад пада и пропада. Од европског рата Европа се налази у предсмртном ропцу. Западњачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у 10. веку после Христа, а сада се распада и пропада, да сасвим престане око 2200. године. За европском културом, вели Шпенглер, настаје руска култура, православна култура. Кроза све своје културне изуме европски човек умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе – то је гробница из које оно не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога Христос, тврди Гогољ. Али свет, ''расејан милионима блиставих предмета, који му распрштавају мисли на све стране", нема снаге да се ''непосредно сретне са Христом". Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемима живота; светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек проблем живота решио је – нихилизмом! Богочовек – вечним животом. За европског дарвиновског човека главно је у животу: самоодржање; за Христовог човека: самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге – себи; а други: жртвуј себе – другима! Европски човек није решио проблем смрти. Богочовек га је решио васкрсењем… Бујном реком времена по кориту простора душа плови у чуну тела ка чаробном пристаништу Христове вечности.

Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку??

Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца, творца православне културе. Практиковањем богочовечанских врлина човек ствара себе непролазним и вечним. Пријатељу, ти настављаш свето дело Св. Саве, ти ствараш богочовечанску културу када верујеш у Господа Христа, када Га љубиш, када Му се молиш, када постиш, када чиниш милостињу, када љубиш непријатеље своје, када благосиљаш оне који те куну, када добро чиниш онима који те мрзе, када се молиш Богу за оне који те гоне. Радећи тако, ти прерађујеш себе у биће вечно и богочовечно, јер кроз православне подвиге обесконачујеш душу своју, побеђујеш простор и време, и освећујеш себе. И тако постижеш циљ православне културе: светост, безгрешност. Знаш ли шта значи бити светосавски православан? То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са сладострашћем – постом и молитвом; са гњевом – кротошћу; са гордошћу – смиреношћу; са смрћу – бесмртношћу; са ђаволом – Христом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш богочовечанску културу. Свако твоје свето осећање, свака света жеља, свако свето дело – неимар је православне културе. Св. Сава је у нас највећи неимар богочовечанске културе, јер је у Св. Гори двадесет година душу своју прерађивао христовским подвизима, и израдио из себе највећу, најчаробнију, најсветлију личност у историји нашег народа. Он је души нашој направио пут из смрти у – бесмртност, из времена – у вечност, из човека – у богочовечност, и повео је путем богочовечанске културе. А гле, у наше злосретне дане многи потомци Св. Саве напустили су његов пут и појурили путем европске културе, и даноноћно служе делима њеним. Многи наши интелигенти заменили су Св. Саву и његовог незаменљивог Господа Христа, чиме? гардеробом европском. Они похлепно позајмљују из Европе гардеробу, долазе међу нас као реформатори и ''носиоци културе". Зар та хаљинска култура, која полази из Париза и Лондона, није већ дојездила до Призрена и Ораховца? Зар је мало њих у Призрену који суде о човеку по његовој гардероби, и јеловнику? А оно што је најглавније за Св. Саву: Богочовек Христос, за њих је постало најспоредније: приватна ствар. Да се уверите у то, завирите ма ког празника у наше цркве и видећете колико је интелигенције у светосавском храму. Отпавши од светосавске вере, интелигенција је отпала од народа, однародила се, и служи трулим идолима европске културе.

Нема сумње да су догмати европске цивилизације против Христа. Дуго се израђивао тип европског човека, док Христа није заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником. Европа се послужила Христом ''само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј. из варварства невештог у варварство вешто'' (Вл. Николај, Речи о свечовеку). ''Човече, буди поносит и срећан!", поручује европском човеку завршитељ европске културе – Ниче; ''Смири се, горди човече", поручује словенском човеку апостол православне културе – Достојевски; смири се, горди човече, пред вечном Христовом Правдом и Истином!

Свети Јустин Ћелијски, Народна одбрана, Беорад, 1928, III/45 и 46, стр. 723-724 и 747-749.