Данас многи настоје да убеде православне како нема битних разлика у вери између правих, светоапостолских и светоотачких Хришћана, удова Тела Господњег Источне цркве, и следбеника намесника Христовог на земљи. Међутим, није и не може бити тако. Сама представа о Богу код паписта суштински се разликује од православног знања о Богу и искуства Бога, мада спољашњих сличности има. Пођимо редом.
Еванђеље јасно сведочи да Дух Свети исходи само од Оца Небеског (Јн. 15, 26), а да се Сином Божјим шаље у свет. То је била вера Истока и Запада првих десет векова, а Свети Оци су анатемисали сваког ко би се усудио да измени Никео - Цариградски Символ у коме јасно стоји: "Верујем... и у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи..." Паписти су, међутим, у "Символ" додали тврдњу да Дух Свети исходи "и од Сина" ("Filioque"), што је задало један од одлучних удараца јединству Истока и Запада. Тиме је Дух Свети, Једносуштан и Једнобитан Оцу и Сину, стављен у подређен положај у односу на Оца и Сина. Одмах након овога, појавио се и низ других новотарија у учењу о Богу, које су само продубиле јаз.
Такође, папски богослови ни некад, а ни данас не знају да је Бог, Један по Суштини, Тројичан по Лицима, створеним бићима доступан кроз безброј нестворених благодатних енергија, без којих нема стварног Богоопштења. Суштина Божја неспознатљива је и неприступна сваком створењу, и ангелима и људима; али енергије Божје, Које су такође Бог, јесу благодат која се излива на створења Господња и чине их усвојеним чедима Небеског Оца. Ова благодат Свете Тројице обожује човека, сарађујући са њим у подвигу слободне људске воље. Христовим Ваплоћењем, Распећем и Васкрсењем могућност обожења постала је реална, и светитељи су, напојени благодаћу Божјом, обасјани и умивени њоме, постајали како кажу Оци, "богови по благодати". Ово учење Светог Православља, од Христа остављено Цркви као опит и живот, папистима је изгледало толико неразумљиво да су двојица латиномислећих монаха Верлаам и Акиндин у четрнаестом веку свим силама нападали светогорске подвижнике - тиховатеље (исихасте), предвођене Светим Григоријем Паламом, који су из молитвеног искуства знали да се човек - створење са својим Свемоћним и Свељубавним Творцем може сјединити кроз благодатне енергије, пројављене као светлост у Христовом Преображају на гори Тавору. Паписти су тврдили да је благодат од овог света - а да се човек спасава својим силама и "добрим делима". То учење је од православних било одлучно одбачено, а на Западу је и дан-данас присутно. Бог паписта је, очито бог философа и мудраца овога века, а не Живи и Истинити Бог Авраама, Исака и Јакова, Бог Човекољубац, који благодаћу Својом кроз Цркву освештава сву твар. Зато је у праву грчки теолог Галитис када каже: "Вера у једног таквог Бога (у каквог верују паписти, нап. прир.) не разликује се од БЕЗБОЖЈА (...) Само створеним благодатима и створеним средствима не можемо да досегнемо до Бога, јер смо вечни заробљеници твари и не можемо да пребродимо баријеру тварности. Један такав Бог не постији, није нам потребан. "Папски Бог је идол истинитог Бога, вели Галитис; а идолима је, дакако, забрањено да се клањамо. Понор између Творца и творевине, непремостив силама творевине саме, премошћен је Богочовеком Христом и вечним енергијама Тројице, којима се верни на свакој Литургији причешћују.
Папски теолози су Бога Љубав наставили да клевећу и на многе друге начине. Пре свега, тврдили су да је Бог смрћу казнио Адама и Еву, а изворно учење Цркве је да су Адам и Ева сами себе казнили смрћу, послушавши наговор ђавола и определивши се да једу плод познања са Дрвета добра и зла који им је "заменио" Бога Који је Живот. Анселм Кантерберијски је измислио теологоју "Божје освете" по којој је Бог толико био "увређен" грехом Адамовим да је Његов Син морао да постане Човек да би се, кроз Крст Христов, Небески Отац "осветио" људском роду: тек тако је задовољена адвокатска "правичност" папистичког "Бога" - тиранина. Западни човек је слушао да је Бог Љубав, али није знао по чему је Он - љубав, ако се стално гневи и свети, и ако је створио пакао да би у њему мучио грешнике. Православно учење је, наравно, сасвим друкчије. Бог ЈЕСТЕ љубав, и то Љубав која је Огањ (Јеврејима, 12. 29). Он своју Љубав излива на словесна створења, ангеле и људе, свагда и стално, и очекује да му они љубављу слободно узврате. Међутим, гордошћу заслепљени и у таму потонули бивши ангели, отровани мржном према Богу, постали су ђаволи, а непокајани грешници, одричући се Бога и љубави Његове, ђаволима су се у гордости и у бунту придружили. Бог их вечно воли, изливајући на њих Огањ Љубави. Они га вечно мрзе, узвраћајући Му тамом својих умова и срдаца. Александар Каломирос вели: "Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је огањ. А Огањ сажиже све оне који сами нису огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајнији и блиставији (Посланица Јеврејима, 12, 29) (...) Сви су у истом огњу Љубави. Али једни блистају док су други тамни". Према томе, пакао је вечан зато што је вечна мржња ђавола и непокајаних грешника према Богу Који их вечно воли. Они су изнутра ледени, смрзнути, јер су мрзели и мрзе, а споља их жеже Љубав и Светлост коју они не могу поднети. Пакао је, дакле, "бити окружен љубављу, а мрзети све унаоколо" (Каломирос). Не знајући за то, и мислећи да је Бог - вечити садиста, Запад се побунио против таквог Бога и настао је атеизам, безбожје које је увек и антитеизам, противбожје. Јер се "творац пакла" не може волети: њега се или боје или га мрзе. Атеизам се, то треба запамтити једном заувек, није јавио на православном Истоку, него на кривославном, инквизиторском, теологијом уплашеном Западу. Исток је знао за Христа Човекољупца и васкршњу радост, а Запад је дрхтао и скривао се у мишије рупе филозофије и науке, не могући да поднесе монструозну измишљотину коју су им папе проповедале уместо Христа. Верујући да је у паклу створена ватра овог света, инквизитори су "кривце" спаљивали на ломачама, а неки од њих су тврдили како је једно од задовољстава ових у рају да гледају како се грешници у паклу муче.
Још много нас суштински одваја од папске религиозности. Учење о чистилушту, по којем се делимично покајане душе с оне стране гроба привремено муче у пламену, да би биле спасене; учење о томе да свеци имају "вишак добрих дела" који улази у папину ризницу и због чега он за новце може да дели "опроштај грехова" садашњих и будућих, обоготворавање Богородице за коју паписти тврде да је "безгрешно зачета", иако је она, без икаквог личног греха, била подложна прародитељском греху...
Из свега овога је јасно: Православље и папизам се суштински разликују, а једини пут ка миру и љубави између Истока и Запада је покајање паписта и повратак њихов вери Светих Отаца и Сабора.
Према томе, православни треба да на сваки начин избегавају утицај папске духовности: било преко назови-побожних слика које нам неки намећу као "иконе", било преко њихових књига и брошура, било преко проповеди папских свештеника. Православац не сме ни по коју цену да се моли са кривославнима, а паписти су, као што смо видели, кривославни. Виђења која каткад имају неки од папиних следбеника такође су прелести (духовне обмане), и не треба им веровати. Довољно је само поменути да је тзв. "Госпа" која се јавила у португалском месту Фатими и тобоже прорекла много шта о нашим времениа "тражила" од папе да Русију, земљу православних, посвети "култу њеног срца", то јест да се поунијати. Тзв. "Госпа из Међугорја", с којом се ни многи римокатолици нису "слагали", говорила је о скором "уједињењу свих религија", и слично...
Знајући све ово, међутим, ми смо дужни да се држимо основног начела наше вере. А то је: волети грешнике, одбацујући њихов грех; волети оне који су у заблуди, а презирати њихову заблуду; молити се за оне које је ђаво преварио и окренуо лажној духовности. Љубав нам је неопходна нарочито данас, кад таласи зла и мржње преплављују свет; нарочито данас, кад се Ватикан поново диже против православне Србије, Русије, Грчке и Бугарске, служећи се, као и некада, час насиљем, а час лукавством, да би, по речи Господњој, ако буде могуће саблазнио и изабране. Љубав је сила која спасава и преображава, крепи и побеђује; њоме смо слуге Распете и Васкрсле Љубави, Христа Бога нашег. Зато је Свети Александар Невски, који је папине крижаре победио на Ладошком језеру, изјавио: "Бог није у сили, него у правди".
А правда је у Православљу, правом слављењу Бога у Тројици.
Нема коментара:
Постави коментар