Ми живимо на географској и на духовној вододелници између два света, између Истока и Запада. Наша народна душа послана је у овај загонетни свет, и речено јој је: живи на оштрици мача! Може ли ико од нас без опасности живети на оштрици мача? Није ли потребно да нам из сваке поре никне по око, и из сваког атома по уво? С једне стране душу нашу привлачи метежни Запад магнетском тежом својом, с друге мами нас спокојни Исток тајанственом красотом својом. Под политираном кором Запада тутње вулканске противречности; под храпавом кором Истока шуме богочежњиве понорнице духа. И нас растржу два различита света. Куда ћемо ићи: на Исток или Западу? Херувимски видовита и серафимски слуховита мора бити наша душа да би могла поћи путем који се неће завршити њеном смрћу. Не реци: нека се раздели душа народа нашег, нека пола пође на Исток а пола на Запад. Пријатељу, може ли око твоје гледати ако га разделиш? може ли срце твоје осећати ако га расечеш? може ли душа твоја живети ако је раздвојиш? може ли царство остати ако се раздели? Ако се душа народа нашег раздели, пропашће. Положај наше народне душе је судбински озбиљан; само се опортунист може односити према њему неозбиљно. Основно је начело психологије народа: сваки појединац носи у себи не само судбину своје личне већ и народне душе. Сваки је одговоран за све. У телу народа нашег, душе свију нас испреплетене су међу собом као корење у земљи, из кога расте једно стабло – једно дрво. У свакоме има свачије душе; а све душе сачињавају један недељиви организам. Ако је душа моја загнојила чирем, неће ли отровним гнојем својим заразити сав организам народне душе? Ако је срце твоје иструлело у егоизму, ниси ли постао гангрена у организму народне душе, гангрена коју треба одмах одсећи? Навикавај себе на мисао: народна душа није нешто одвојено од нас појединаца; она је органско јединство свих душа свију појединаца. Ма шта ти радио, ма шта мислио, ма шта осећао твој рад, твоја мисао, твоје осећање прониче сву народну душу, улази у њу са свима својим пороцима и врлинама, гадостима и радостима. За здравље наше народне душе одговоран је сваки од нас, и највећи и најмањи.
Када се наша народна душа први пут устумарала на вододелници између два света, Св. Сава ју је одлучно повео путем Богочовека Христа. До њега она је била слепа; кроз њега ми смо прогледали, и први пут угледали вечну
Истину и вечни смисао живота. Од смртног он је душу нашу окренуо ка Бесмртном, од временог ка Вечном, од човечјег ка Богочовечном. Коме ћеш ићи, пријатељу мој, када се душа твоја, плава птица твоја, устумара у кавезу тела твог, устумара мучена растковским питањима: Шта је живот? Шта смрт? Зашто се даје живот човеку када се завршава смрћу? Спопадну ли те та мучна питања, ко ће ти одговорити на њих: да ли европски човек или Растков Богочовек? Није ли човек задао себи растковска питања, будите уверени, још није изашао из животињског стадијума, још се није испилио у човека, јер само животиње не задају себи та питања. Сматра ли ко да је виши од животиња тиме што се раскошно одева и храни, укажите му на животиње и биље. Гле, зар љиљан у пољу није лепше одевен и од преславног Соломона? Зар паун није лепше одевен од раскошне царице Савске? Гле, зар се пчела не храни лепше од сваког Креза, јер се цвећем храни? А када светосавски озбиљно загледамо у неке представнике наше интелигенције, видећете да још изашли нису ни из анорганског стања, јер живе рскавицом тела свог и ради рскавице на телу свом.
Ко се једанпут озбиљно замисли над тајанственим бићем што се човек зове, он мора или као Растко поверовати у Господа Христа, или извршити самоубиство, неминовно извршити духовно самоубиство, а можда и физичко. Живећи на жеравичној раскрсници између двеју култура, наш човек, захваћен растковским питањима, не може се смирити док одлучно не пође или путем европског човека или путем светосавског Богочовека. Какав је крај једног пута, а какав другог? На чему почива култура европског човека, а на чему култура светосавског Богочовека?
Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен план и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи као истину; смисао живота је оно што он прогласи као смисао; добро и зло је оно што он прогласи као добро и зло. Кратко речено: европски човек је себе прогласио за бога. И он неизмерно воли да богује, да богује макар троглодитством, макар људождерством. Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто нема Бога, онда сам ја Бог! Ништа тако не воли европски човек но да се представља као бог, мада је у овој васељени као миш у мишоловци. Да би показао и доказао своје боговство, он је објавио да су сви светови над нама пусти, без Бога и без живих бића. Он пошто-пото хоће да овлада природом, да је потчини себи; зато је и организовао систематски поход на природу, и тај поход назива културом. У њега је упрегао своју философију и науку, своју технику и политику. И успео да углача неку парчад на кори материје, али је није преобразио; она је и даље остала људождерска; и даље шкргуће на човека својим несломљивим зубима. Борећи се са материјом, човек није успео да је очовечи, али је она успела да га материјализује, да га сведе на материју, и он обзидан материјом, сазнаје себе као материју, само као материју.
Знате ли ко је победио? Иронија је однела победу, јер је култура учинила човека робом материје, робом ствари. Европски човек робује стварима, не богује над њима. Самозвани бог поклонички метанише пред стварима, пред идеалима које је сам направио. У своме походу против свега натприродног он је тековинама своје културе заменио све идеале, све небочежњиве полете, све надматеријалне тежње: заменио је небо, заменио душу, заменио бесмртност, заменио вечност, заменио Бога. И културу промовисао за бога. Јер на овој помраченој звезди човек не може да издржи без бога, без ма каквог бога, макар био и лажан таква је кобна иронија овако устројеног човека.
Зар не примећујете да је култура претворила Европу у фабрику идола? Свака културна ствар постала је идол. Наше доба је идолопоклоничко доба par exellence. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари као у Европи. То је идолопоклонство најгоре врсте: глинопоклонство. Реците, зар се човек не клања риђој иловачи када гордо и саможиво љуби само себе? Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правог Бога она је своју глад за Богом хтела да засити стварањем многих лажних богова. Од науке и њених потеза створила је идоле; од философије и њених система створила је идоле: од технике и њених изума створила је идоле; од политике и њених партија створила је идоле; од моде и њених бестијалности створила је идоле. А посред свих идола на крвави престо егоизма поставила европског човека, европског Далај-Ламу.
Европска култура је - повампирени фетишизам, фетишизам у европском издању, у европском костиму. ''Гурманство за стварима" је главна одлика европског човека. Фетишистичка метафизика европске културе практички се појављује у фетишистичкој етици. Стари незнабожачки фетишизам одликовао се људождерством. А зар се нови европски фетишизам не одликује исто тако људождерством, само маскираним људождерством. Зар европска култура није устима своје науке прогласила као главни принцип живота борбу за само одржање? Шта је то ако не позив на људождерство? Не значи ли то: човече, бори се за самоодржање свим средствима; бори се, ако треба, и људождерством? Главно је: живети! Како? то не подилази под контролу савести. Живот је кланица на којој јачи има право да закоље слабијег. Све што постоји средство је за човеково самоодржање. Штавише: слабији људи су материјал за јаче. Пошто ни Бога ни бесмртности нема, онда је човеку ради самоодржања све допуштено. Допуштен је грех, допуштено зло. Наука је објавила: све што бива бива под природним законима; и грех и зло су неопходност. Човече, ниси крив, ни за највећи преступ свој - ниси крив, јер све што радиш - радиш по природној неопходности… У самој ствари, како може постојати грех за човека за кога не постоји Бог, јер је грех грех пред Богом? Ако нема Бога, онда ни греха нема, ни зла нема.
Метафизички нихилизам европске културе, изражен принципом: нема Бога, мора се пројавити као практички нихилизам, чији је принцип: нема греха, све је дозвољено! Обратите пажњу: европска култура својом философијом и науком, својом техником и политиком – систематски потискује из човека све што је бесмртно и вечно, виртуозно парализује осећање бесмртности, смањује душу, док је најзад не сведе на нулу. Треба се ослободити Бога – то је потајна чежња готово свих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесанс, кроз русовљевски натурализам и романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. А смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најискренији исповедник европске културе са врха човеко-манијске пирамиде егоизма објавио вест: ''Умро је Бог!" Кад нема ни вечног Бога ни бесмртне душе, онда нема ничег апсолутног, онда све је релативно. И збиља, релативизам је душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, сабирна последица хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака. Но не само то; у последњој линији својој, хуманизам је нихилизам. Зар може човек не бити нихилист ако не признаје никакву апсолутну, вечну вредност? Господо, идите коритом логике докраја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда ниједно од њих нема права да наметне себе другима. Покуша ли то, онда треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, реците, какво право има ма која од њих да наметне себе за највећу и најпрву? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, кад су и једна и друга релативне? Не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности. Постоји само анархија. Нема сумње да су нихилизам и анархизам логични завршетак европске културе,
неминовна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава у нихилизам. Је ли неко данас атеист, знај, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.
Шта остаје од човека када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе када се из тела њеног извуче Бог? – Леш. Истерали су душу из човека, зар није постао леш? Истерали су душу из васељене, зар није постала лешина. Шта је човек који пориче душу у себи, и у свету око себе? Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао ствар. Личност је разорена; остао је човек-ствар. Нема целог, интегралног човека, већ сами разломци човека, музејски остаци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран дух. Истина, љуштура је углачана, политирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, механизовала. Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари.
Таква је, у главним линијама својим, култура европског човека. А каква је култура светосавског Богочовека? На чему почива она? – Она сва почива на личности Богочовека Христа. Бог је постао човек да би човека уздигао до Бога. То је почетак и завршетак, између којих се креће православна култура. Њена је девиза: Богочовек да буде у свему први, да буде све у свему. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Ту је најприсније јединство Бога са човеком; ту нити се Бог потцењује на рачун човека, нити човек на рачун Бога. Ту се постиже идеална равнотежа између Бога и човека. Пуноћу своје личности и човек постиже кроз уједињење са Богочовеком. Богочовечност је једина категорија кроз коју се пројављује сва многострука делатност православне културе. Почиње се од Богочовека и завршава обогочовеченим човеком. У центру светова стоји Богочовек; Он је осовина око које се крећу сви светови, горњи и доњи. Он је тајанствени центар душа ка коме гравитирају све душе, гладне вечне Истине и Живота.
Богочовечанска култура преображава човека изнутра, иде из унутрашњег ка спољашњем, из душе ка телу, прерађује душу, и душом – тело. За њу је тело близанац душе, близанац који душом живи, креће се и јесте. Извуците из њега душу; шта остаје ако не смрдљиви леш? Богочовек преображава најпре душу, а затим тело. Преображена душа преображава тело, преображава материју. Циљ је православне културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но како се долази до тог богочовечанског циља? Једино богочовечанским средствима. То су богочовечански подвизи, богочовечанске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смиреност, кротост, уздржљивост и трпљење, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска култура. Подвизавајући се овим богочовечанским подвизима, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грехолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Кроз вежбање у богочовечанским врлинама, човек стиче власт над собом и над природом око себе. Изгонећи грех из себе и из света око себе, човек преображава поступно и себе и свет, укроћује природу у себи и око себе. Светитељи су најбољи пример тога: осветивши, преобразивши себе богочовечанским подвизима, они освећују, преображују и природу око себе. Задобивши власт над собом, они задобијају власт и над природом око себе, као некада Адам, пре пада, и Господ Христос, за живота на земљи. Многобројни су светитељи којима су дивље звери служиле, који су при првом сусрету укроћавали лавове, медведе, вукове. Њихово је опхођење са природом молитвено, благодатно, љубавно, не прождрљивско, не сурово, не непријатељско.
У богочовечанској култури нема ничег механичног и безличног. На свима ступњима својим она је богочовечански лична. У њој се све постиже једино личним опитом и подвигом. Она је на првом месту богочовечански организам, тело Христово, света Црква Христова. Не спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, духовно, лично усвајање Господа Христа путем богочовечанских подвига ствара православну културу, ствара Царство Божје на земљи. Јер Царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. Оно неће доћи да се види - вели нелажни Господ Исус. Нити ће казати: ево га овде или онде; јер гле, Царство Божје је унутра у вама (Лк.17,20-21), унутра у богозданој и боговеликој души, у души освећеној Духом Светим, јер је Царство Божје правда и мир и радост у Духу Светом (Рим.14,17); чујте: у Духу Светом, не у духу човековом. Оно може бити у духу човековом онолико колико човек испуни себе Духом Светим. Зато је прва и највећа заповест богочовечанске, светосавске културе: Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, и све ово ће вам се додати (Мт.6,33), тј. додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна. одело, обиталиште (Мт.6,25-32). Све је то само додатак Царству Божјем. А култура Запада иште најпре додатак. У томе је њено незнабоштво, јер и незнабошци ишту најпре додатак (Мт.6,32); у томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном засвагда: Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете се обући… Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божје и правду Његову, и све ово ће вам се додати (Мт.6,25; 6,32-33).
Кратак програм богочовечанске културе налази се у Спаситељевој Беседи на Гори. Не сабирајте себи блага на земљи (западна култура само то и ради), где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Мт.6,19-21). Ако је срце ваше у земаљским мољчавим стварима, мољци ће га изгристи и рђа искварити, а лупежи зле страсти, поткопати и украсти. Ако ли је срце ваше горе па небу, сакривено с Христом у Богу (Кол.3,3; Фл.3,20), онда који ће се мољац моћи успузати на небо, која рђа доспети до неба, који лупеж дошуњати? Чудесни Господ Христос је не само тако учио, већ и тако живео: у свету је био као у бездомној пустињи: није имао где главе склонити (Мт.8,20). Тако је учио и тако живео Свети Сава; и тако уче и тако живе сви светитељи Христови, ти главни неимари богочовечанске културе. Ко си ти да Господа Христа поправљаш, да Св. Саву поправљаш, да светитеље поправљаш?
Огроман је регистар потреба које савремени човек жудно измишља. И ради задовољења тих безбројних потреба људи су ову златну Божју звезду претворили у кланицу. А човекољубиви Господ је кроз Своје божанско Еванђеље давно открио оно што је једино на потребу човеку и човечанству. Шта је то? То је Богочовек Христос. Све остале потребе, упоређене са овом, сасвим су споредне. Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка да је једино потребно одрећи се свих потреба и поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим помоћу богочовечанских подвига. Не учини ли то, човек остаје бесплодан, бесмислен, беживотан, суши му се душа и он изумире, док сав не умре. Јер су нелажна уста Христова казала: Ко што лоза не може рода родити сама од себе ако не буде на чокоту, тако и ви ако у мени не будете. Ја сам чокот а ви лозе: и који обитава у ме-ни и ја у њему, он ће родити многи род: јер без мене не можете чинити ништа. Ко у мени не обитава, избациће се на поље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити и спалити (Јн.15,4-6).
Само кроз органско јединство са Богочовеком Христом, човек може продужити живот свој у живот вечни, биће своје у биће вечно. Човек богочовечанске културе никад не мисли сам: кад мисли, он – Христом мисли; кад осећа, он Христом осећа; кад дела, он – Христом дела; никад није сам, већ увек са Богом; непрестано сарађује Богу, и Бог њему. Јер шта је човек без Бога? У почетку получовек, а на крају нечовек. Једино у Господу Христу човек налази пуноћу свога бића, налази свој оригинал, своју бескрајност, своју бесмртност и вечност, своју апсолутну вредност. Господ Исус је једини међу људима и међу боговима душу човечју прогласио за највећу драгоценост у свима световима, горњим и доњим. Каква је корист човеку, пита Спаситељ), који се никад није смејао, ако сав свет добије, а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт.16,26; Мк.8,36; Лк.9,25). Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа; а гле, колико је данас људи који су душе своје продали за ствари, за злато, за одело, за страсти, за сласти? Истроши ли човек душу своју у пороцима и гресима, неће је моћи откупити макар постао господар свих сунчаних система… Господ Христос је једино осигурање душе човечје, осигурање на бесмртност и вечност. Стварима се душа не осигурава, већ поробљава. Богочовек ослобађа човека од тираније ствари. Над Христовим човеком ствари немају власти, али он има власти над њима. Свима стварима он даје њихову праву вредност, јер их све цени по Христовом ценовнику. А пошто у Христовом ценовнику душа човечја има већу, несравњено већу вредност од свих бића и ствари, то светосавски човек сву бригу и сву пажњу обраћа на душу. Јер је богочовечанска култура – култура душе. Преображењу друштва она греди кроз преображене личности. Она исповеда: савршено друштво може се створити једино из савршених личности; преображено друштво може се склопити једино из Христом преображених душа.
Човек је велики једино Богом то је мото богочовечанске културе. Без Бога, човек није друго до седамдесет килограма крваве иловаче. Што су људи без Бога ако не гроб до гроба? Европски човек је осудио на смрт и Бога и душу; није ли тиме осудио и себе самог на смрт, иза које нема васкрсења? Сведите искрено и непристрасно биланс европске философије, науке, политике, цивилизације, и ви ћете видети да су оне у европском човеку убиле Бога и бесмртност душе. Но ако озбиљно завирите у трагику људске историје, мораћете увидети да се богоубиство увек завршава самоубиством. Сетите се Јуде. То је неумитни судбински закон који влада историјом ове губаве звезде. Зграда европске културе, зидана без Христа, мора се срушити, врло брзо срушити, пророковао је Достојевски пре шездесет и Гогољ пре осамдесет година… И на наше очи збивају се пророштва словенских пророка. Десет векова је зидана европска вавилонска кула, и нама је пала у део трагична визија: гле, сазидана је огромна нула! Настала је свеопшта пометња: човек човека не разуме, душа душу не разуме, народ народа не разуме. Устао је човек на човека, царство на царство и народ на народ, а скоро ће и континент на континент. Европски човек је дошао до своје неизлечиве вртоглавице. На врх своје вавилонске куле повео је натчовека, и тиме хтео да заврши своје здање, али је натчовек под врхом полудео, и сурвао се с куле, а и кула за њим. За њим кроз европски рат. Европски човек морао је полудети на крају своје културе. Богоубица је морао постати самоубица. Руше се идоли Европе, и није далек дан када неће остати ни камен на камену од европске културе, која је градове зидала а душе разоравала, која је ствари обожавала а Творца одбацила… Заљубљен у Европу, Херцен је дуго живео у њој, али је при крају свога живота, пре седамдесет година, писао: ''Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти… Европа се приближује страшној катаклизми. Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршиле свој задатак; срушиле су веру, а нису створиле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити. Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа… Збогом, умирући свете, збогом, Европо!…" Пусто је небо јер нема Бога на њему; пуста је земља јер нема бесмртне душе на њој; европска култура је своје робље претворила у гробље. И сама постала гробље. ''Ја хоћу да идем у Европу", изјављује Достојевски, ''и знам да идем на гробље."
Пре европског рата пропаст Европе предосећали су и предсказивали само меланхолични видици словенски. После европског рата њу увиђају и осећају многи Европљани. Најхрабрији и најискренији међу њима јесте Шпенглер, који је недавно узбунио свет својом књигом untergang des Abendtandes. У њој он свима средствима која му пружа европска наука, философија, политика, техника, уметност, показује и доказује да Запад пада и пропада. Од европског рата Европа се налази у предсмртном ропцу. Западњачка или фаустовска култура, по Шпенглеру, почела је у 10. веку после Христа, а сада се распада и пропада, да сасвим престане око 2200. године. За европском културом, вели Шпенглер, настаје руска култура, православна култура. Кроза све своје културне изуме европски човек умире и изумире. Заљубљеност европског човечанства у себе – то је гробница из које оно не може да васкрсне; заљубљеност у свој разум то је кобна страст која пустоши европско човечанство. Једино је спасење од тога Христос, тврди Гогољ. Али свет, ''расејан милионима блиставих предмета, који му распрштавају мисли на све стране", нема снаге да се ''непосредно сретне са Христом". Тип европског човека је банкротирао пред основним проблемима живота; светосавски Богочовек их је решио све до једнога. Европски човек проблем живота решио је – нихилизмом! Богочовек – вечним животом. За европског дарвиновског човека главно је у животу: самоодржање; за Христовог човека: самопожртвовање. Први вели: жртвуј друге – себи; а други: жртвуј себе – другима! Европски човек није решио проблем смрти. Богочовек га је решио васкрсењем… Бујном реком времена по кориту простора душа плови у чуну тела ка чаробном пристаништу Христове вечности.
Коме ћемо ићи: европском човеку или светосавском Богочовеку??
Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца, творца православне културе. Практиковањем богочовечанских врлина човек ствара себе непролазним и вечним. Пријатељу, ти настављаш свето дело Св. Саве, ти ствараш богочовечанску културу када верујеш у Господа Христа, када Га љубиш, када Му се молиш, када постиш, када чиниш милостињу, када љубиш непријатеље своје, када благосиљаш оне који те куну, када добро чиниш онима који те мрзе, када се молиш Богу за оне који те гоне. Радећи тако, ти прерађујеш себе у биће вечно и богочовечно, јер кроз православне подвиге обесконачујеш душу своју, побеђујеш простор и време, и освећујеш себе. И тако постижеш циљ православне културе: светост, безгрешност. Знаш ли шта значи бити светосавски православан? То значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са сладострашћем – постом и молитвом; са гњевом – кротошћу; са гордошћу – смиреношћу; са смрћу – бесмртношћу; са ђаволом – Христом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш богочовечанску културу. Свако твоје свето осећање, свака света жеља, свако свето дело – неимар је православне културе. Св. Сава је у нас највећи неимар богочовечанске културе, јер је у Св. Гори двадесет година душу своју прерађивао христовским подвизима, и израдио из себе највећу, најчаробнију, најсветлију личност у историји нашег народа. Он је души нашој направио пут из смрти у – бесмртност, из времена – у вечност, из човека – у богочовечност, и повео је путем богочовечанске културе. А гле, у наше злосретне дане многи потомци Св. Саве напустили су његов пут и појурили путем европске културе, и даноноћно служе делима њеним. Многи наши интелигенти заменили су Св. Саву и његовог незаменљивог Господа Христа, чиме? гардеробом европском. Они похлепно позајмљују из Европе гардеробу, долазе међу нас као реформатори и ''носиоци културе". Зар та хаљинска култура, која полази из Париза и Лондона, није већ дојездила до Призрена и Ораховца? Зар је мало њих у Призрену који суде о човеку по његовој гардероби, и јеловнику? А оно што је најглавније за Св. Саву: Богочовек Христос, за њих је постало најспоредније: приватна ствар. Да се уверите у то, завирите ма ког празника у наше цркве и видећете колико је интелигенције у светосавском храму. Отпавши од светосавске вере, интелигенција је отпала од народа, однародила се, и служи трулим идолима европске културе.
Нема сумње да су догмати европске цивилизације против Христа. Дуго се израђивао тип европског човека, док Христа није заменио својом философијом и науком, својом политиком и техником. Европа се послужила Христом ''само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј. из варварства невештог у варварство вешто'' (Вл. Николај, Речи о свечовеку). ''Човече, буди поносит и срећан!", поручује европском човеку завршитељ европске културе – Ниче; ''Смири се, горди човече", поручује словенском човеку апостол православне културе – Достојевски; смири се, горди човече, пред вечном Христовом Правдом и Истином!
Свети Јустин Ћелијски, Народна одбрана, Беорад, 1928, III/45 и 46, стр. 723-724 и 747-749.
Нема коментара:
Постави коментар