У СУСРЕТ ВЕЛИКОМ БРАТУ – 9 прећутаних истина o новим личним картама

Драга браћо и сестре.

Са великом забринутошћу вас обавештавамо да је без икаквих појашњења и информисања јавности од надлежних органа почело издавање нових личних карти са биометријским чипом у коме су смештени наши инитмни подаци. Молимо вас да пре избора старе или нове (чиповане) личне карте обавезно прочитате следеће чињенице о којима нико одговоран није сматрао за сходмо да вас обавести а које смо добили од стручних лица из области електронике, социологије и права:

1. Већина европских земаља нема биометријске личне карте

Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема личне карте са биометријским чиповима, а чак и оне које их имају већином их не везују за централну базу података, тако штитећи приватност сопствених грађана.

2. У целом свету постоји велики отпор ка увођењу биометријских личних карти

У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан. У Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.

3. Личне карте са биометријским чипом нису наша међународна обавеза нити су услов за улазак у Европу

Не постоји међународно тело које прописује "обавезе" за лична документа. Такође, она нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне, са вишим нивоом заштите, али без биометријских чипова и без централизоване базе података.

4. За разлику од цивилизованог света, у Србији је ова технологија стигла кришом, на мала врата тј. без икакве јавне полемике

Оно што је Канађанима скупо, неоправдано и опасно, за наше власти је био одличан посао. Наиме, у Србији је 2003. године, готово тајно (без икаквог тендера и ван скупштине) купљена папрено скупа опрема у вредности од 100 милиона евра (наравно, од новца пореских обвезника) и то пре доношења закона коме нису претходиле никакве дебате стручне јавности нити показана икаква брига за основна људска права грађана!? Тек, после велике борбе и инсистирања јавности, а пре свих нашег патријарха Павла, омогућено је да нове личне карте не буду обавезне, већ изборне.

5. Систем нових личних карти није безбедан

Потврђено је да ова технологија није безбедна и да је подложна "хакерисању". Такви случајеви су честа појава у технолошки развијенијим земљама од Србије. На пример, нови холандски биометријски пасоши су недавно "хаковани", као и централна база података Ветеранске администрације у САД, где је преко 2,2 милиона досијеа америчких ратних ветерана "украдено". Чак је и један високи енглески функционер, главни контролог енглеске МИ-6 изјавио: "Биометријска лична карта чипом везана за централну базу података је поклон за терористе, за организовани криминал, поклон за обавештајне службе непијатељских земаља."

6. Подаци могу бити доступни разним опасним организацијама

Од самих личних карти вероватно је опаснија само централна база података. Нове личне карте у се садрже чипове са биометријским подацима, тј, меморијским записима отисака прстију, потписа и дигиталне фотографије сваког становника Србије. За почетак. Нико не зна који ће се све лични подаци касније додавати попут генетских записа, интимних животних детаља, полицијских досијеа и слично. Замислите само какве стравичне последице могу да се догоде ако централна база података на неки начин (корупцијом,хаковањем...) дође у руке трговаца људским органима или крвљу, или некој секти...

7. Ова технологија је, вероватно, доступна њеном произвођачу

Скупа опрема коју је наша држава купила је произведена углавном у Америци, софтвер је такође амерички. Главна компанија која израђује ову технологију је компанија Моторола, која годинама ради најосетљивије пројекте за америчку војску, Пентагон. ЦИА-у... и нико не може да гарантује да ова технологија није под туђом контралом.

8. Нове личне карте се могу користити за праћење а, вероватно, и за ометање људи

Сваки пут када будете легитимисани за било крју трансакцију која захтева очитавање ваше личне карте, траг о томе улази у централну базу података. На основу ових трагова, држава, као и свако други ко буде имао увид у базу података, моћи ће да направи "мапу" ваших кретања, куповине, продаје. навика, итд. Није могуће отклонити сумње у погледу тога да чип у личној карти може бити (зло)употребљаван за лоцирање или праћење. Такође, нико не може да гарантује да се слањем јаких сигнала из неког дигиталног центра у биметријски чип не може вршити ометање људи, тј. изазивање главобоље, повишеног притиска, депресије...

9. Увођење нових личних карти је припрема и велики корак ка увођењу тоталитарног система

И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков и број њезин је шест стотина шездесет и шест. (Откровење Јованово 13,16-18)

Следећа генерација спорне технологије су РФИД чипови који су минијатурни радио-одашиљачи, преко којих би сваки наш покрет бити видљив у реалном времену. Ови чипови би у почетку заменили у личним картама ове постојеће које нам сада уводе, а касније би "ради наше веће безбедности и заштите" били убризгавани у руке или на чело (где чип, због топлотног баланса, једино може да ради). Ко неверује, нека зна да је убризгавање ових чипова почело, наиме, амерички богаташи га добровољно убризгавају у себе и у своји децу штитећи се тако од "отмица". И најневернији од свих неверних Тома, не могу а да не повежу ову технологију са горе наведеним цитатом из Светог Писма! Познато је да је у Брисепу за овај последњи чип припремљен изузетно моћан компјутерски систем под назовим "Beast" (што значи "звер") који би објединио базе дигитапних података свих држава и свих грађана саета. Када су Европљани још увек опрезни и када још увек брижно чувају своју слободу далеко од ове звери, зар ћемо ми Православни и Христоносни Срби сумњамо у Свето Писмо и први да похрлимо у сусрет Великом брату и вечном губитку душе!?

Молимо грађане да добро размисле пре него пристану на ово дигитално ропство. Свака власт је тоталитарна и идеал јој је поробљена и контролисана гласачка маса, из горе наведених чињеница можемо да приметимо да наша власт (или, можда, неко моћнији који врши притиске на њу) предњачи у жељи за остварењем тог идеала и да се крајње понижавајуће односи гтрема грађанима Србије не сматрајући ни за сходно да пре избора информишу народ о манама и опасностима новог идентификационог система и не поштујући оно највредније - људску душу и Богом нам дану слободу. Живимо у времену велике духовне и моралне посрнулости и отпадије и нема места безбрижности и успаваности, зато, бдите и расуђујте!

Редакција ЗНАМЕЊА, мисионарско-издавачке установе Дивљанског манастира ЕПАРХИЈА НИШКА

Уместо воштанице др Слободану Милеуснићу

Хришћанство, једина религија која је стварно никла у Јерусалиму, ускоро ће – како изгледа – бити сасвим протерана из Израела.

Многи Израелци толико мрзе хришћане да је то готово болесно. Код обичног народа мржња је отворена. Политичари су подмукли, раде скривено. Знају: хришћанске земље дале су им државу.

У Израелу можете бити избачени из радње или истучени на улици ако примете да носите крст на ланчету око врата. Тамо су врло ретки они који ће вас бранити од подивљалих противника крста и Исуса Христа, јер је за Јевреје Исус Христос – онај чије ће име увек бити проклето.

У математичким књигама, на ТВ у школском програму, свугде је знак ПЛУС забрањен! Пишу само ¬. или ґ јер оригинални знак представља крст!

Сви урбанисти Израела често имају огромне муке: ни једно раскршће не сме се направити тако да личи на крст! Погледајте само планове градова! Ретки, само јако ретки, Јевреји то признају са огорчењем и подсмехом.

Недељник "Џерузалем рипорт" је објавио нотицу да многи хришћани и хришћански великодостојници упућују мноштво притужби да их на аеродрому Бен Гурион ужасно малтретирају. "Рипорт" каже да је израелска Влада прошлог лета организовала СЕМИНАР (!) на коме су учили те младе агресивне, арогантне, непристојне младиће и девојке КАКО ДА СЕ ПОНАШАЈУ ПРЕМА ХРИШЋАНИМА.

Обесни Јевреји пљују и вичу на све који носе крст око врата. Једна калуђерица је казала новинару "Рипорта" да је "срећна, јер њој само пљују у лице"... Остале туку. У старом граду јеврејска деца калуђерима и свештеницима камењем скидају камилавке и вичу за њима: "Сатан, Сатан!"

Недавно оскрнављење једне византијске гробнице само је један у низу примера антихришћанског понашања у Израелу. Византијску гробницу коју су половином децембра 1991. године открили археолози у Јерусалиму—налази се у близини четврти Меа Шеарим где живе најортодокснији Јевреји – ноћу између 22. и 23. децембра, оштетили су вандали тако што су је напунили камењем.

Овај археолошки налаз данима је био поприште физичких обрачуна између полиције, која је штитила гробницу и ултраортодоксних "харедим" Јевреја, који не желе никакве хришћанске светиње у својој близини.

Јевреји овог јерусалимског краја не дозвољавају никаква ископавања на целом јерусалимском подручју, јер тврде да се тиме скрнаве јеврејске светиње. Остале религиозне налазе не признају.

Главни археолог, Ишеон Авни, тврди да је гроб хришћански, и да је био део некадашњег византијског манастира, подигнутог између V и VII века.

Манастир су, као и све остале хришћанске светиње, у VII веку спалили, сравнили са земљом Персијанци. Тако су оштећени и Црква Светог Гроба и Црква Христовог Рођења.

Јевреји су, у својој борби против хришћанства, помогли Персијанцима да лакше освоје Јерусалим.

Иако су само кратко време,од 614. до 629.године, господарили Јерусалимом, Персијанци су успели да хришћански Јерусалим униште до темеља. Византија је много тога касније поправила, или поново подигла.

Становници Меа Шеарима искузују далеко већу нетрпељивост према хришћанској вери, него према муслиманској. Та неразумна нетрпељивост, произилази из чињенице да Исуса Христа сматрају највећим непријатељем јеврејске вере. Његово Име, по њима, ни један Јеврејин не би никада смео да изговори гласно.

Православље, 15. јануар 1992. год. број 596

После објављивања овог текста у листу ПРАВОСЛАВЉЕ, на инсистирање Јеврејске заједнице у Београду, смењен је са места главног и одговорног уредника.

Прозелитизам Ватикана

Православни Исток се после распада једног тоталитарног система нашао крајем деведесетих година 20. века на жестоком удару оживљеног прозелитизма западних цркава, посебно римокатоличке цркве. Посао унијаћења, милом или силом, сходно датим историјским околностима и привођења у "једно јединство" sub Petro (под власт римског епископа који је отпао од Васељенске Цркве још средином 11. века) траје вековима. Најновији потези римокатоличке Цркве на просторима бивше Русије у данашњој Украјини то најбоље илуструју. Наиме, у мају месецу 2003. године кардинал Валтер Каспер, који се налази на челу папског Већа за јединство хришћана, упутио је један Меморандум (Подсетник) Митрополиту Кирилу смоленском, задуженом за спољне односе Московског Патријархата. Поводом овог Меморандума огласио се и Цариградски патријарх Вартоломеј I (што је Ватикан изненадило, како се докуменат нашао у Цариграду) и чак је упутио једно писмо недавно преминулом папи Јовану Павлу II (29. новембар 2003.), а повод је намера да се у Украјини образује патријаршија за такозване гркокатолике, односно унијате, бивше православце који су под притиском прихватили римокатоличанство и папску духовну надлежност . Поступак уваженог кардинала који се бави хришћанским јединством је за православни свет у целини неприхватљив. Брзо су уследиле реакције од стране православних. Још 24. јуна 2005. године појавило се саопштење гркокатолика у Лвову у коме се бране њихови ставови и право да своје седиште из Лвова пренесу у Кијев, седиште Украјинске Православне Цркве, у Кијев, колевку древног руског Хришћанства. Свој поступак и чисто прозелитске намере Ватикан оправдава и канонски, и еклисиолошки, и историјски, при томе позивајући се неоправдано на аргументе који не стоје. "Ове две цркве, каже се у саопштењу, налазе се на истом географском простору, али не канонски, пошто нису у канонском јединству". "Зато упоредо постојање њихових јерархија (свештеноначалстава) нема еклисиолошких (црквенох) или канонских сметњи" . У даљем коментару позивају се на одлуке Другог ватиканског сабора (1962.1965), посебно на Initatis redintegratio, 3, 1, 15, којим се Православне Источне Цркве признају, "иако одељене од нас, поседују истинске Свете тајне. посебно апостолско прејемство, Свештенство и Причешће". Корак даље у том погледу иде Окружница папе Јована Павла II Ut unum sint (да сви буду једно) којом се Православне Цркве називају "сестрама". Позивање на познати документ из Баламанда (1993. год.), који, као што се зна, одбацује унијатство као начин изналажења јединства цркава, али даје за право да оне постоје и старају се о духовним потребама источних католичких цркава. Осим тога, папа има право да успоставља источне католичке патријаршије.

Московска Патријаршија је реаговала на више различитих нивоа. Огласио се сам Патријарх Алексеј II и то 16. августа 2005. године.Поступак Ватикана је "без сумње непријатељски демарш" који још више појачава иначе лоше односе са украјинским унијатима и Ватиканом и даје све мање прилике да папа посети Русију . Овај поступак утолико више изненађује ако се зна да су православци у Украјини прихватили и помогли унијате када су они законом из 1946. године били забрањени. Гркокатолици се, нажалост, овим поступком враћају на своју праксу у 16. и 17. веку када је унија наметнута силом уз помоћ неправославне државне власти. У даљем коментару Одељења спољних послова Московске Патријаршије (5. август 2005. год.) каже се да је овако понашање Ватикана чак и у супротности са одлукама Другог ватиканског сабора, у којима се констатује "братска сарадња међу Црквама и узајамно признавање, и одбацује стварање упоредних (паралелних) јерархијских структура на истој територији". Позната унија у Брест-Литовску 1596. године била је насилна, прихватио ју је митрополит Михаило Рогоза и још неки епископи, али је православни народ остао веран православљу и вери Отаца. Митрополитов поступак је био његов лични чин, тиме је прекинуо црквено општење са Цариградком Патријаршијом, и његов поступак не обавезује целу Православну Цркву. Додуше, Кијевска митрополија је била упражњена од 1596.до 1620. године, а унијатски епископи су били обични духовни узурпатори. Тек је Јерусалески патријарх Теофан 1620. године, рукоположио новог митрополита у Кијеву и тако је поново успостављена нормална црквена структура . Према томе, не постоје оправдани ни историјски, ни канонски ни еклисиолошки разлози који би оравдали овакав поступак Ватикана. Они само доприносе увећавању деловања прозелитских мисионара на предањско православним просторима древне Руске Цркве. Епископ Марко Головков је изјавио да преношење седишта из Лвова у Кијев показује да Света столица не само да није показала знаке кајања за своје историјске грешке према православцима већ и даље наставља да подржава ширење унијатства. Огласио се и Кијевски митрополит Владимир једним писмом које је лично упутио папи Бенедикту XVI, у којем између осталог каже: "У моје лично име, у име епископа наше Цркве, украјинских православних верника који су ми поверени, као и у име верских и грађанских организација Украјине, ја вам се обраћам и молим вас да поништите потписану одлуку. Такав ваш поступак добре воље, наићи ће, уверен сам, на одушевљење православних украјинских верника и допринеће успостављању црквеног мира и јединства у Господу нашем Исусу Христу..." . Упркос протестима, унијати су ипак 21. августа 2005. године преместили седиште из Лвова у Кијев, променили су титулу унијатског поглавара Љубомира Хусара од "врховни архиепископ Лвовски" у "Врховни архиепископ Кијевско-галицки". Тим поводом Љ. Хусар је служио мису под отвореним небом у присуству око три хиљаде верника, и око једне хиљаде православаца који су протестовали. Раздвајао их је кордон полиције. Православци су носили натписе "Јушченко, не издај свој народ, ми смо православци, не унијати на нашој земљи", "унијати напоље одавде", "Хусар, иди кући" , с обзиром да је дошао из Америке у Украјину после пада Совјетског Савеза . Свети Синод Украјинске Православне Цркве обратио се Писмом председнику Украјине Виктору Андрејевичу Јушченку у вез тзв. "Украјинке православне цркве Кијевског патријархата" и њеног лажног заступника Михаила Денисенка (бивши митрополит Филарет, који је одлуком Московске Патријаршије преведен у ред световњака). У Писму се скреће пажња државним властима да Михаило Денисенко "не може бити страна у преговорима, јер је он одлучен од Цркве". Даље се каже: "У вези с тим, обраћамо Вам се, уважени Викторе Андрејевичу, с молбом да забраните представницима државне власти да се мешају у црквене послове", јер се тиме само погоршавају међуверски односи у Украјини, који су ионако веома сложени . Када је о унијатима реч, политика претходног папе Јована Павла II била је добро позната, и није била добра за православни свет. Чини се да политика новог папе Венедикта XVI у том погледу иде, нажалост, у истом правцу. Ово је само доказ више да је верску политику Ватикана према спољном свету уствари креирао (стварао и водио) управо кардинал Рацингер, кога су и у Ватикану пословично називали "папин замрзивач", јер су суштинске и коначне одлуке ипак пролазиле његову ревизију. За православни свет ништа ново, за неке мало изненађење.

Укратко, један од добрих разлога зашто је недопустиво да папа Бенедикт XVI посети Србију јесте, између осталог, и његово доследно спровођење прозелитизма преко унијата, чак и у држави Србији. Познато је да је први пут у историји Србије постављен (августа 2003. године) унијатски бискуп (о томе Глас, 8. децембар 2003, Политика, 13. септембар 2003) са седиштем у Руском Крстуру (егзарх Ђуро Џуџар, који се школовао у Украјини!). Ово је лично дело папе Јована Павла II и његовог дипломатског предсавника у Србији, биксупа Еугенија Збарбара, који нам управо ових дана објашњава на који начин треба да реализујемо папину посету Србији (за лист Политика изјавио је да српска држава треба само да позове папу, а Српска Православна Црква само да се томе не противи, и биће, по њему, све у реду). Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Бaлкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од своји жртава, Србији.

Прoтojeрej Рaдoмир В. Пoпoвић, прес одељење: press@eparhija-prizren.com

Деда Мраз и Божић Бата

Данашњи човек се веома мало разабира у свету модерних митова, митова који су настали као последица радикалног посветовњачења некад хришћанске културе. Ти митови су дошли да би заменили словесну стварност Хришћанства, његове благовести о појави Бога међу људима и о могућности да човек, од грумена иловаче, постаје усвојено чедо Небеског Оца. Зато их је каткад потребно тумачити и објашњавати, показујући шта се иза тих митова крије. Једном речју, пут је од мита ка Логосу, од самовољног тумачења света ка Смислу космоса и историје, Христу.

Сваке године, у оквиру прослављања календарске Нове године, деци се деле (у фирмама и другде) новогодишњи пакетићи. Пакетиће је, као и увек, делио Деда Мраз. Потписник ових редова се сећа свог детињства, и нестрпљивог хитања у Дом културе, где је била општа подела пакетића, уз претходно приказивање неког цртаног филма и, наравно, фотографисање са неизбежним Деда Мразом. Пошто се фотографије углавном чувају, највећи број наших суграђана и сународника има слику са овом личношћу. Нико се ни не пита како се она појавила међу нама.

Давање поклона деци и на Истоку и на Западу одувек је било повезано са хришћанском традицијом. Господ Исус Христос је говорио "Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије"; деца су, због своје чедне поверљивости, не-престаног живљења у садашњости, лаког праштања увреда, постала хришћански узор одраслима. Црква је увек наглашавала да се срцем и духом треба преобразити у дете да би се ушло у Царство Небеско. Хришћанско васпитање и на Западу и на Истоку подразу-мевало је да ће деца бити награђена за своју доброту од Вишње Стварности. И тако је, на Западу, уочи Божића настао обичај да се деци под новогодишњу јелку остављају поклони које, док деца спа вају, доноси велики светац - Николај Чудотворац, једна од најомиљенијих ликова светског хришћанства. Николај - србски Свети Никола - на Западу је представљен у црвеној кардиналској одећи (пошто је био владика). Деца се изјутра буде, и под божићним дрветом налазе дарове. Код Срба су деца дарове добијала за предбожићне недељне празнике - Материце и Оце.Претходно, она су имала своју недељу - Детињце. И мајке и очеви су се деци “одрешивали", као и деца њима, неким, макар најскромнијим, знаком љубави. Родитељи су канапчићем везивали децу, а и деца њих, показујући тиме да су везани нераскидивошћу која потиче одозго, од заједничког Оца Небеског, Који је и дао заповест "Поштуј оца својега и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи".

Па добро, откуд новогодишњи поклони и Деда Мраз?

На Западу се Деда Мраз појавио као секуларна варијанта Светог Николе - у оној мери у којој је Запад заборављао своје хришћанско предање, и у којој су мултинационалне компаније, типа Кока-Коле, саздавале своје комерцијалне митове, за бољу прођу сопствене робе. На Истоку је Деда Мраз уведен у Совјетском Савезу, опет као замена за Светог Николу и божићње дарове деци. Одатле је стигао и међу Србе.

Други загонетни лик коме се треба обратити је извесни Божић Бата. Откако су Срби почели да се враћају православљу (макар и традиционалистички), почело је усрдније слављење Божића, уз уношење сламе и бадњака. Поред божићње трпезе, требало је обновити и обичаје - спремање чеснице и улазак у кућу млађег мушког чељадета, тзв. полажајника. У ревности да се што пре обнови оно што је заборављено, неко се сетио и дотичног Божић Бате: мушког детета у србском народном оделу, које се појављује на ТВ-у и у сликовницама о Божићу.

Сама реч " Божић" је деминутив од " Бог", то јест "Богић". Тако су Срби просто тепали Богу Који је постао Човек од Духа Светога и Марије Дјеве и родио се, Свебогати, у убогој витлејемској пећини да људе поведе ка небу. Има једна народна песма која гласи: "Часне посте запостисмо/ нову грађу изнесосмо/ белу цркву саградисмо./ У њој поју светитељи:/ Свети Петар и Никола./ Две им сеје отпевају: /Анђелија Светом Петру, а Марија Николају./ Ту се дела бела стаза по њој шета Божја Мајка,/ води Бога за ручицу". Мајка води Бога за ручицу; Бог постао дете! Томе се радује свака православна душа.

Али, откуд божићњи бата?

Сви који су окретали свети хлеб овог дана, чесницу, знају да се том приликом пева песма: "Божић, Божић бата,/ носи киту злата,/ да позлати врата и обоја побоја,/и сву кућу до крова". Овде "бата" није именица, него презент глагола "батати", што значи "ступати, корачати". То јест: Божић долази да би нам донео радост, и златом те радости позлати сву кућу "до крова", и сва срца до врха испуни милошћу. "Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добри воља", кличе Црква у Божићне дане. Нема, дакле, никаквог бате; али зато и бате и секе, и очеви и мајке, и деде и бабе дочекују Богића, Бога Који је постао наш брат и позвао нас свом Небеском Оцу. Знајући ту тајну, међу Србима је све, вековима, било "свето и честито, и миломе Богу приступачно".

Владимир Димитријевић, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

Уочи најлуђе ноћи

Срби су се, после Другог светског рата, навикли да славе празнике чији смисао не знају, или не желе да знају. И сви ти празници и даље су присутни: 1. мај, "међународни празник рада", који је установила комунистичка интернационала (комунизам је само у Русији у овом веку однео, у име "диктатуре пролетеријата", преко шездесет милиона људских живота); 7. јул, дан када је Србин пуцао на Србина на вашару у Белој Цркви (први Србин је био "Шпанац", припадник комунистичке интернационале, а други Србин је био обичан жандарм, избеглица испред усташког ножа); 29. новембар, када је у Јајцу створена Титова Југославија, због које изгубисмо Далмацију, Банију, Лику, Кордун, Славонију, Западни Срем, и због које ћемо, ако се овако настави, изгубити Косово; 8. март, "Међународни дан жена", у ствари - комунистички празник жене - револуционарке, опет подметнут од стране интернационале. И све то у земљи у којој ни Божић ни Васкрс нису државни празници, у којој Свети Сава није државни празник, у којој дан пробоја Солунског фронта није државни празник, у земљи чија химна није " Боже правде", него "Хеј, Словени", у земљи која се само условно назива Србијом, али чији становници су "равноправни грађани свих народа и народности". И Срби пристају на такве празнике, Срби се мире са таквим празницима: Срби... Уосталом, ко пита Србе?

Суштина празника, сваког празника, јесте религијска: празнује се и слави продор неке другачије, више стварности у ову нашу, свакодневну, у стварност уобичајених брига и напора. Сетимо се само Шантићеве песме "Претпразнично вече": у њој, поред садашњег тренутка, присуствује и песниково детињство, и доба Страхињића бана (о коме уз гусле пева његов отац), и доба Христовог рођења у Витлејемским јаслама. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском лику: када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу: када славимо Савиндан, лицем у лице се срећемо са оцем наше Цркве и отаџбине: на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром, и његовом светом и честитом војском... А када славимо послератне празнике? И ту је исто: славимо тријумфалне моменте једне лажне религије која "не верује у небеса, но у Маркса и Енгелса", религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме и тате, а читавом србском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице.

У те и такве наопаке празнике, спада и календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народима почели да славе Совјети када су окупирали Матушку Руси ју. И ова, заиста најлуђа ноћ, потпуно је помрачила празничну свест нашег народа, па је он и даље слави, не питајући се зашто и како.

Покушаћемо да у неколико редова објаснимо лудило те ноћи (барем међу нама, Србима).

• Свуда у хришћанском свету, и код православних, и код римокатолика, прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: "Срећни новогодишњи и божићни празници!" И кад прође римокатоличка нова година, а после православног Божића, Срби славе "србску нову годину", што је, по свему судећи, јединствен пример у свету - две нове године и обе - славља! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година - вероватно би и за њу било заинтересованих. - Кићење јелке на Западу обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову годину; кићење јелке за Нову годину по грађанском календару код нас нема никаквог смисла. Док јелово дрво код римокатолика симболизује Богомладенца Христа (као и бадњак код нас), јелке за нову годину у Србији не значи баш ништа.

• Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; бадње дрво, за србски Божић, је само грана или гранчица храста, који остаје на свом месту, да расте у висину и ширину.
• Када се слави најлуђа ноћ, православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожи, јер се и тело и душе спремају да дочекају Христа. Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Титови "ослободиоци" који су донели нове законе и нове празнике.
• У најлуђој ноћи србска сиротиња ће, да би се показала и доказала, трошити својом муком стечени новац, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије за испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане са програмом за дочек. За то време, искрено ће моћи да се веселе само они који су захваљујући томе што су на власти, заиста стекли богатство и моћ.
• У најлуђој ноћи ће се пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, и не дај Боже, мртвих;
• У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити, и питати - шта су то дочекивали;

Потписник ових редова је сигуран да ти редови неће променити ништа битно у односу према Новој Години коју Срби славе пре Божића; он зна да ће осми март и даље бити "дан жена" уместо православног празника Материца. Па ипак: "Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се - то је ствар оних који слушају - читају", како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

Владимир Димитријевић, крајем 1998, преузето из књиге Црква и време, Београд 2000.

Не прилагођавати Богочовека Христа духу времена

Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом времена, са пролазним покретима и режимима извесних периода историјских, одузима хришћанству ону специфичну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском религијом у свету.
У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово: не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу Христове вечности, Христове боговечности.

Једино тако Црква ће моћи сачувати животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољуба и братољубља, и осталих еванђелских врлина.

Светосавље као философија живота, Минхен, 1953.

Треба ли да се Срби поклоне папи?

О коме је реч?

Реч је о владики Лаврентију (Трифуновићу), оном дивном Лаврентију јеромонаху који је путовао по босанским планинама и писао пуне побожности текстове о "цвећу са босанских планина", о душама православних из србске Босне; реч је о владики Лаврентију, који је, са толико мере и укуса, уређивао новине србске Патријаршије, "Православље", у доба најжешћег титоизма хранећи гладне душе речју Божјом; реч је о оном владики који је кад је отишао у Немачку, све своје силе уложио да организује црквени живот тамошњих Срба; и, наравно, наравно, нарав-но - реч је о оном човеку који, са свом љубављу и са свом хришћанском и отаџбинском одговорношћу, припрема сабрана дела Светог Николаја Жичког, и у свом Химелстиру их, скупљајући марку по марку, довијајући се како је знао и умео, штампа у дивном издању које се илегално уноси у Србију и чита (не чита: гута) међу Србима који стењу под Титовом тиранијом. Због тога и владика Лаврентије трпи прогоне, али не посустаје, спреман и да пострада да би се србски Златоуст вратио своме роду. Да, о таквом човеку је реч - добром по души, драгом свом народу, кога и његови свештеници воле; и зато овај текст, текст који следи, требало би да буде плач о владики Лаврентију. И свако ко га тако чита, не-ће погрешити; и свако ко пролије сузу, молећи се Господу за владику Лаврентија, неће погрешити.

А зашто плакати?

Зато што је владика шабачко-ваљевски, од свог доласка на катедру оног краја у коме почивају два највећа светилника србска, Владика Николај и Отац Јустин, по свему судећи настављајући праксу коју је започео док се у Химелстиру дружио са римокатолицима и протестанстима, све више губио православну ревност и трезвеност, да би данас, на крају 20. века и почетку трећег миленијума, постао човек који се најискреније обраћа римском папи као добротвору србског народа. Обраћа се тако оном римском папи који је канонизовао Степинца, папи који је тиме пљунуо на све србске жртве усташког ножа и прекрштавања.

Како је до свега тога дошло? Којим је редом све ово кренуло?

Хронологија несреће

Деведесетих година, владика Лаврентије је редовно ишао на "молитве за мир", које папа организује у Асизију, не само са представницима разних хришћанских конфесија, него и са представницима ислама и ју-даизма, па чак и многобошцима-индуистима, будистима, индијанским шаманима. А Отац Јустин, велики ћелијски исповедник, наводећи 45. апостолско правило, које забрањује епископу, свештенику и ђакону молитву с јеретицима, под претњом одлучења од Цркве, каже да је оно "јасно и за комарачку савест" ("Православна Црква и екуменизам"). Али, очито, владика Лаврентије те речи није сматрао обавезнима за себе, па је хитао и хита у Асизи, код "светог" Фрање Асишког. После једног од таквих скупова, 1994., он је радио Ватикану исказао своју "заветну жељу". Рекао је (а пренела "Јавност" од 24. септембра 1994.) да је "и Бео-град спреман да пружи добродошлицу Јовану Павлу Ц, али не сад, док траје ембарго". У својој епархији, владика се редовно дружио са надбискупом Франце Перком, и присуствовао мисама које је дотични служио у католичкој цркви у Ваљеву. За своју задужбину, Соко-град, примао је, без икаквих дилема, прилоге римокатолика, а намерио је да овај манастир буде седиште екуменских сусрета.

Али, владика се није дружио само са римокатолицима. Он је отишао тако далеко да је успоставио добре односе и са секташима - пентекосталцима и другима, који су у Србију дошли да би наше људе одвојили од светоотачке православне вере, и привели их себи, иа тај начин их заувек отуђујући од спасења и вечног живота. У пролеће 1998., док су се поједини представници Србске Цркве али и других институција, труди-ли да јавност упозоре на опасност од секташког разарања нашег духовног бића, владика Лаврентије је дао благослов за штампање пентекосталне брошуре "Књига живота", у којој се, по протестантском обрасцу, препричава Христов живот. Владика је и одраслима и деци књигу препоручио "топло и од срца", а истакао да иста "може идеално да послужи и као уџбеник за ученике веронауке". На питање новинара "Данас"-а (25. мај 1998.) зашто је то учинио, с обзиром да је јавност ову књигу прогласила секташком и да су неки који су је делили због ње добили и батине од незадовољних грађана, владика је одговорио: "Књигу живота" прочитао сам од А до Ш и у њој нема ничега "неправославног", нити секташког. У њој су на популаран начин описани догађаји из живота Исуса Христа и ја је ОД СРЦА ПРЕПОРУЧУЈЕМ (подвлачење наше, В. Д.)... Није важно ко штампа књиге и публикације, већ шта у њима пише". Да ли је баш тако? Пре свега, у књизи се не налази само препричавање еванђелског штива, него и читав низ убогих новопротестантских молитава типа: "Драги Боже, схватам да има много ствари везаних за моју будућност које не могу да контролишем. Помози ми да дневно живим са сазнањем да ће то како живим данас утицати на моју будућност. Верујем да ћеш се бринути за моје сутра и своје поуздање полажем у твоје руке"; или: "Боже, потребан ми је пријатељ на кога увек могу да рачунам. У Библији си рекао да ћеш увек бити наш пријатељ и да нас никад нећеш напустити. Хоћеш ли да будеш онај пријатељ који ми је очајнички потребан.' Хвала ти, Исусе, за сигурност тога обећања". Да ли то треба да наша деца уче на веронауци, уместо "Царе Небески", "Богородице Дјево", Исусове молитве, тропара и кондака? Уз то, чак и да у књизи нема ничег секташког (а има), уопште није свеједно од кога сведочење долази. Господ Исус Христос није дозвољавао демонима да Га називају Сином Божјим, јер, како веле Оци, није хтео да се истина проповеда нечистим устима злог духа (Лк. 4,41). Апостол Павле је из жене гатаре истерао погађачког духа, иако је он апостоле називао слугама Бога вишњега и позивао људе да их слушају (Д. Ап. 16,16-18). То не значи, наравно, да су пентекосталци "демони" - они су људи у духовној заблуди, људи за чије се обраћање треба молити Богу и проповеда-ти им реч истине; истовремено, они раде посао зла - наводе многе да напуштају Православну Цркву, и тако их одводе са пута спасења.

Његова сарадња са разним верским групацијама (читај: сектама) на-ставила се. Половином јуна 1998. (пишу о томе "Политика експрес" и "Република" 192-193/1998.), са благословом епископа Лаврентија, у Богатићу је одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом "Међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба". Скуп је био затворен за јавност. Поред два представника СПЦ, римокатолика и муслимана, били су ту и ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и КРИШНАИСТИ (следбеници секте "Харе Кришна", која је у свету позната по својим скандалима). Скуп је водио извесни пастор Дејвид Стил, чији је циљ био да толеранцији поучи "нетолерантне" Балканце. (Најтолерантнији су на скупу испали - пентекосталци. Наравно. Они су "Мејд ин Ју-Ес-Еј"). Хајде да човек разуме дијалог са римокатолицима, лутеранима, јудаистима, муслиманима - они су традиционално присутни на нашем простору, и са њима има о чему да се прича кад су основне вредности културе у питању. Али са кришнаистима, и то са благословом православног владике? У априлу 2000. године владика Лаврентије је постао покровитељ извесног Међурелигијског центра, у коме су, поред римокатолика и муслимана, ПЕНТЕКОСТАЛЦИ и СУБОТАРИ (АДВЕНТИСТИ)! Почетком коловоза (пише лист београдских римокатолика "Благовест") 2000. године у манастиру Светог Николе - Соко код Љубовије владика Лавентије је "благословио" скуп под насловом "Бог је један", на коме је реферат поднео и вођа домаћих суботара - Радиша Антић, декан њиховог Теолошког факултета у Београду. Суботаре као традиционалну протестантску конфесију не признају ни немачки лутерани, али су зато добродошли у задужбину владике Лаврентија.

Наравно, ипак је најважнија сарадња са римокатолицима. На почетку прославе "свете Ане, заштитнице шабачке жупе", године 2000. учествовао је, пише октобарски број "Благовести", и "шабачко-ваљевски епископ Лаврентије у пратњи особног тајника/.../ На слављу је судјеловао и шабачки православни црквени збор "Свети Јован Богослов", који је отпевао "Оче наш", и на крају мисе и "многолетствије", те на латинском складбу "Аве Марија", што је било примљено са великим задовољством". Владика Лаврентије "похвалио рад шабачког жупника Ђиролама Јакобучија" за кога је рекао да је "ОМИЉЕНИЈИ КОД МОЈИХ ВЈЕРНИКА, НЕГО ЈА" (ако је заиста тако, то је страшно!).

Но, најстрашније од свега, нешто због чега је духовно уздрхтала Небеска Србија је поклонење римском папи, које је еиископ Лаврентије организовао за своје свештенике 19. и 20. августа 2000. године (усред Великогоспојинског поста), а за време римокатоличког Јубилеја младих који су из целог света дошли да се са папом састану. Октобарски и децембарски број "Благовести", београдског католичког листа, за 2000. донео је подробан опис догађаја, па се наслањамо на тај опис, ништа не препричавајући. Жупник Драго из Ваљева у "Благовести" за октобар пише следеће: "Исто тако не могу да не споменем да је било унутар тога јубилејног сусрета младих са Папом и ходочашће 36 православних свештеника из шабачко-ваљевске епархије којима су се у Риму придружили и монсињор Станислав Хочевар и владика Лаврентије Трифуновић. По моме мишљењу, био је то један од највећих екуменских догађаја у нашој надбискупији у задње време/.../ Док смо чекали у недељу преподне на долазак Папе да би започели св. Мису на пољима Тор Вергате, један је италијански свештеник рекао некима од православних свештеника: "Зашто не чинимо једну Цркву?" А један од њих је одговорио: "Зато смо и ту". Осећала се је дубока жеља да будемо јсдно, сватко чувајући своју традицију". На "ходочашћу" је било и младих Срба (вероватно преведених у римокатолицизам!). Један од њих, Мирољуб, у "Благовести" за децембар 2000. каже: "Био сам сведок како је Исус преко Светог Петра (Папе) у овом тешком тренутку за човечанство младима дао једну реч која се коси са катехезом овога света./.../ Један сјај више овом прелепом ходочашћу дали су владика Лаврентије и свештеници из наше епархије, ко-ји су на позив дон Ђиролама били на сусрету са Папом." (А причало се, пре но што су свештеници отишли, да се иде само на "туристичко" путовање по Италији. У ствари, папа је хтео свим младим римокатолицима света да покаже како му се клањају и Срби, и то србски свештеници, да би доказао како његова "благодат и сила намесника Христовог на земљи" и "незаблудивост по питањима вере" привлачи и те упорне Србе, који стално остају у својој "источној шизми".) Свештеници шабачко-ваљевске епархије имали су низ "плодоносних" екуменских сусрета - у Трсту су срели бискупа Равињанија, у Фиренци (тамо где је Свети Марко Ефески својим животом бранио Православље против уније) кардинала Пјованелија, а затим, на крају, као круну свог "ходочашчћа" видели су и римског папу, у његовој резиденцији у Кастел Гандолфу. Тада му се владика Лаврентије обратио речима: "Ваша светости, ја и свештеници из моје дијецезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали ДА НАС ПРИМИТЕ И БЛАГОСЛОВИТЕ (подвлачење наше, В. Д. - дакле, ишло се по ПАПИН БЛАГОСЛОВ). Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке Цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог великог Јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском иароду, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указивали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијецези имамо Ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, ХВАЛА ВАМ ДО НЕБА (подвлачење наше, нап. аут.) што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара који достојно наставља мисију свог претходника монсињора Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу". Папа није остао дужан кад је видео усрдно поклоњење србских свештеника. Он им се обратио директно на србском, па тек он-да на италијанском, да га разуме и остала паства. Папа је рекао: "Моју реч сада управљам вама, драги свештеници Српске Православне Цркве из Шабачко-ваљевске епархије. Са љубављу поздрављам Вас и вашег владику, преосвештеног Лаврентија Трифуновића, заједно са београдским католичким надбискупом коађутором монсињором Станиславом Хочеваром. Преко вас желим да пошаљем братски поздрав са изразом мог великог поштовања вашем Патријарху, Његову Блаженству Павлу.

Моја мисао у овом тренутку лети ка васцелом српском народу који се у овом тренутку налази у нарочито тешком искушењу. Вашем драгом на-роду желим да остане веран свом хришћанском предању, захваљујући такође и вашем душебрижничком делу. Зато призивам изобилан Божији благослов на вас и на заједнице ваших верника у којима живите и делујете као саслужитељи у Јеванђељу Христовом. Да Христос Господ наш подари плодове вашем свештеничком труду за Царство Божије. Вашој отаџбини Србији желим да успе у савладавању проблема који је муче, и да може спокојно да гледа на будућност мира и развијања коју ће да обележава сарадња и узајамно уважење са суседним земљама". После ове беседе, папа је сваком свештенику даровао по бронзану медаљу свог јубилеја.

Овај папа је заиста имао разлога да ликује. Он је папа који је разбио бившу Југославију, као што је, по признању Михаила Горбачова, радио и на рушењу Совјетског Савеза, то јест - велике и јаке Русије. (А Југославија је, под својим рушевинама, сакрила, можда заувек, наду да ће Срби на Балкану живети у једној држави, а не у крвавим, Титовом руком цртаним, авнојевским границама.) Како каже наш познати историчар геноцида, Милан Булајић: "Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан - Света Столица, меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991.; договорена је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром X. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану - да се оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991." Папин претходник Пио XII, примио је у аудијенцију поглавника Ендехазије, др Анту Павелића, 18. маја 1941.; а Иван Павао II је примио врховника Хрватске, др Фрању Туђмана, 25. мај 1991. У јануару 1992. патријарх Павле је папи писао да је, тиме што је први признао сецесију Хрватске и Словеније, као шеф цркве и државе, "двоструко одговоран пред Богом и пред историјом". Тада је патријарх Павле папи рекао да је признавањем сецесије "преузео и одговорност за сваку сузу српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља"... У јесен 1995. кад је требало бомбардовати Србе у Босни, папа се ставио на Клинтонову страну, и затражио да се објави "рат рату" (то јест, босанским Србима). Коначно, у јесен 1998., папа долази у Хрватску и на свечаној миси, којој присуствује и Фрањо Туђман (који је, захваљујући Милошевићевој политици, организовао изгон Срба из Крајине, Лике, Кордуна, са Баније, из Западне Славоније), проглашава Алојзија Степинца, војног викара усташке војске, за "блаженика" и "мученика вјере", чиме Степинац постаје државотворни светац Хрватске - оно што је Свети Сава за Србе. Таквом папи је отишао владика Лаврентије, са својим све-штеницима, да тражи благослов. (Касније, 25. јануара 2001. ишао је опет у Рим, на "молитву за мир")

Дрхтала је од тога Небеска Србија. Задрхтао је Свети Симеон, кога је отац Завида крстио по православном чину, не признајући прво, римокатоличко крштење над Немањом обављено; задрхтао је Свети Сава, који је папине следбенике звао "богумилима", и трудио се да од њих огради србску земљу, уврштавајући у своје Законоправило спис о латинској јереси; задрхтао је Свети краљ Милутин, који се против паписта и унијате Михаила Палеолога борио; задрхтао је Свети Висарион Сарај, од паписта умучен у Румунији; задрхтали су новомученици владике Петар, Платон, Сава и Доситеј, свештеномонах Рафаило Шишатовачки, свештеници Ђорђе и Бранко са старцем Вукашином Јасеновачким, које је архијерејски сабор СПЦ канонизовао 2000. године као побијене од усташа због вере православне и имена србског; задрхтали су они други, неизбројни, пострадали од Степинчевог духовног сина Анте Павелића; задрхтали су и свети светлосници шабачко-ваљевске епархије, Владика Николај и Отац Јустин; да, Владика Николај, који је написао службу "Ђердан од мерџана" у славу Срба од папиних крижара побијених у II светском рату, службу у којој каже да су усташе за своју "ревност у злу, добро знану свима, /похвале добили из пакла и Рима"; да, задрхтао је и отац Јустин Ћелијски, који је у својој књизи "Православна Црква и екуменизам" написао да су три највећа пада у историји рода људског били пад Адамов (отпадање од Бога), пад Јудин (издаја Бога) и пад папин (проглашавање себе, на И ватиканском концилу, богом - "непогрешивим по питањима вере"). Да ли је неко осетио тај дрхтај Небеске Србије? Да ли је неко заплакао због тог ужаса и јада? Тешко. Мало је данас срца која плачу Бога ради.

Шта да се ради?

Заиста, шта? Има ли наде да се сва та несрећа заустави? Има. Сваки православни верник дужан је да у борби за Православље учествује свим својим бићем, јер је то основа нашег спасења. Према томе, сваки верник (пре свега из шабачко-ваљевске епархије) треба да се моли Христу да владику Лаврентија, доброг и драгог владику Лаврентија, призове Себи, Љубави Која је Истина, да би владика видео да Христос на земљи не може имати намеснике, и да је страшно да се епископ Светосавске Цркве са својим свештенством клања "намеснику Христовом на земљи". Сваки верник треба да се моли Богу и за свештенике који су се папи поклонили, да им Господ дарује покајања пред Њим и пред Небеском Србијом. И свако, свако, свако треба и може да пише епископу Лаврентију, и да га моли, преклиње, да куми и богоради, да он престане са својим "екуменизмом", који није ништа друго до гажење светих канона Цркве Православне. Не значи то да ми не треба добросуседски да живимо са римокатолицима или да, не дај Боже, треба да их мрзимо због њихове вере; не значи то да с њима не можемо да разговарамо. Али, молити се с њима, клањати се папи - зар је то достојно православног Србина? Зар је то пут ка спасењу, и нашем и њиховом? Зар папи који је Степинца у светачник увео да се поклоне Срби, и то владика са свештеницима? Осим тога, зар са суботарима и пентекосталцима водити "ди-јалоге" и практично их сматрати духовно равноправнима са православцима? О, треба молити владику Лаврентија, треба кумити и богорадити - да се врати Владики Николају и Оцу Јустину, да се врати себи и својој младости, да му се опет радујемо као када је брао "цвеће са босанских планина". Надамо се да ће му у томе помоћи и његова сабраћа - архијереји, који ће га такође умолити за тај повратак.

Читаоче, опрости писцу ових редова - од срца и срцем је писао, и, пред Богом сведочи - са једном једином жељом: да останемо на путу Христа, Бога нашег, и Светог Саве, сина Његовог по благодати!

Владимир Димитријевић

Беседа о оправданости милостиње

Не одреци добра онима којима треба, кад можеш учинити.

(Приче Сол. 3, 27)

Не одриче ни теби Господ оно што теби треба, не одреци ни ти човеку, кога ти је Господ послао у сусрет, да куша срце твоје. Ако ти неки сиромах један пут у животу пружи руку за помоћ, подај му и не откажи. Сети се, колико ти је година живота, и колико сати у једном дану, и колико минута у једноме сату — свакога минута кроз толико и толико хиљада дана ти пружаш руку своју ка Господу, и Господ даје и не отказује. Сети се милости Божје, и твоја немилост пећи ће те као жеравица, и неће ти дати мира све док се не покајеш и не омекшаш срцем.

Не реци никад: досадише ми ови просјаци! Толики милиони људи живе на земљи, и сви су просјаци у Господа, и цареви као и надничари, и богаташи као и слуге — сви су просјаци Господа — па Господ никад не рече: досадише ми ови просјаци! О човече, заблагодари Богу, што и од тебе неко тражи какво добро, било материјално било духовно! То значи, да си ти човек од Божјег поверења; значи: Бог ти је поверио неко Своје добро (јер сва су добра Божја). Покажи се достојан тога поверења: покажи се достојан у малом, да би ти се поверило веће.

О Господе Свебогати, омекшај срце наше и просвети разум наш, да будемо милостиви у добрима која си нам Ти, Свемилостиви, поверио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Охридски пролог, Свети Владика Николај Охридски и Жички

Наш је Св. Трифун, а не Валентин

Читам "Глас" откако је почео да излази, због истине коју износи и због ћирилице којом се штампа. Поштујем Ваше напоре да нас искрено обавештавате о збивањима у нашој земљи и настојањима да се решимо десетогодишњег зла. Саосећам с Вашим тегобама око покушаја да се Лист угуши и слободна реч зароби. Поред свега имам примедбу на чланак новинара К. Влаховић, "Валентин потиснуо Трифуна", од 14. фебруара 2000. године, па мислим да ми не замерите.

Позната је чињеница да ми Срби лако прихватамо разне западњачке измишљотине, па наравно и оне које су везане за религиозна схватања римокатоличког и протестантског света. Тако је као нови измишљен "Дан заљубљених", приписан неком римокатоличком свецу Валентину, за кога ми православни донедавно нисмо никада ни чули. Зато се побринуо новинар "Гласа" у поменутом, провокативном чланку да објасни читаоцима да се не зна ни ко је био тај Валентин, "али се сматра да је реч о бискупу кога је 14. фебруара 270. године погубио римски император Клаудио Готика". Даље пише да дан његове смрти "католици признају као Дан заљубљених, а то су и православци без размишљања почели да практикују и славе и не знајући да се тога дана прославља свети Трифун, њихов већ постојећи заштитник вина, љубави и песништва".

До сада смо имали Дан рада, Дан жена и друге сличне дане, производе прохујалог времена, а сада ето имамо и Дан заљубљених.

За светог Трифуна у Житију светих лепо пише да је рођен у селу Компсади у Фригији у Малој Азији као дете сиромашних и побожних родитеља и да је у детињству чувао гуске. Необично благе нарави, побожан и моралног владања, честит душом и телом, удостојен је да је од детињства на њему била благодат Божија, те је имао моћ да исцељује душевне болеснике и лечи стоку. Тако је излечио од душевне болести Гордијану, кћерку римског цара Гордија (царовао од 238. до 244. године). Због своје вере за време цара Декија (царовао од 249. до 251. године) који је жестоко гонио хришћане, изведен је пред суд у Никеји и 14. фебруара 250. године, после страховитог мучења, посечен мачем. Светом Трифуну посвећене су многе цркве, град Котор је под његовом заштитом, а најмање око хиљаду српских породица славе га као своју крсну славу. Он је познат у народу као заштитник винограда и виноградара, који га славе као своју славу. Обичај је да се на тај дан обавезно зарежу бар две до три гранчице лозе и прелију вином уз молитву светом Трифуну да виноград роди.

Овај кротки и богобојажљиви младић мученички је страдао за Христа и његову науку, па је неукусно преносити кроз нама веома драге новине "Глас" злонамерно измишљену легенду да је Свети Трифун био убица, да је ни мање ни више чак 100 људи убио и да је те грехе окајао баш убиством стотог човека. Познато је да је свети Трифун веома млад мученички страдао па све да је и хтео да толике људе поубија, због своје кратке младости, не би ни стигао. У Житију светих има случајева да је неки покајник претходно учинио неки грех и да се због тога много и искрено кајао, молио и чинио добра дела и тиме окајао свој грех. Али за Светог Трифуна нема помена ни о једном, чак ни најмањем греху, јер је он био младић који је свесно пристао на муке за Господа, коме је посветио свој млади, невини и неокаљани живот. Због тога сматрам да није требало за име овог чедног Светитеља везати неистиниту и злонамерну легенду и тиме вређати православне вернике који славе светог Трифуна, као своју крсну славу, виноградаре, па и самог светог Трифуна, који није заслужио да се о њему пишу такве неистине. Шта ће после овог написа у новинама о свом Свецу мислити они који га поштују и који га имају за своју крсну славу?

Код правих православаца не може "Валентин потиснути Трифуна", како пише у наслову текста. То може само код слабих православаца, који још не познају своју веру и који су донедавно били на "другој" страни и декларисали се као безбожници. Такви сада лутају, још увек немајући снагу да се врате у крило мајке цркве, да се покају, да славе своју крсну славу, да живе по Јеванђелским законима и да долазе у цркву на молитву.

Браћо Срби, оканите се олаког примања германских светаца за своје заштитнике, јер имате довољно наших православних. Прочитајте мало Житија светих па ћете наћи доста добрих заштитника љубави, мира и душевне среће. Нека Валентина, Алојзија и друге славе Германи, из чије су средине њихови свеци и поникли, а ми ћемо и даље славити светог Трифуна, исцелитеља душевних болесника и оних који су жељни праве хришћанске љубави. Јер "љубав никад не престаје", каже Свети Апостол Павле.

Глас јавности, 29.02.2000. Богољуб Поповић, Нови Сад
Преузето из књиге Владимира Димитријевића – Црква и време, Београд, 2000. год.

ПРЕДСМРТНА МОЛИТВА СВЕТОГ ТРИФУНА

"Господе Боже богова и Цару царева, Најсветији од свих светих, богодарим Ти, што си ме удостојио да завршим подвиг без колебања. И сад Ти се молим, да ме се не додирне рука демона невидљивог, да ме не свуче у дубину погибељи. Него нека ме свети Твоји ангели уведу у красна насеља Твоја, и учини ме наследником царства Твог жељеног. Прими душу моју, и услиши молитву свих оних, који буду Теби приносили жртве за спомен мој; погледај на њих из Твог светог обиталишта; даруј им обилне и нетрулежне дарове. Јер Ти си једини благ и милостив Дародавац во вјеки вјеков, амин."

Како Свети Трифун пострада у Никеји, и како се над његовим мртвим телом догодише многа чудесна исцељења, хтедоше га грађани никејски ту у своме гробљу сахранити. Но светитељ се јави некоме у визији и изрече своју жељу, да га пренесу у његово село Кампсаду, где је некад гуске чувао, и тамо сахране.

Свети владика НИКОЛАЈ Охридски и Жички, Охридски пролог, расуђивање 1/14 фебруар

Руска катакомбна Црква

Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета.прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о бногослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном момаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.

†††

Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.

Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.

†††

Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.

Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: "Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по".

Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.

Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.

Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: "Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу".

Људи су клекли, изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.

Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: "Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?" Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: "Позвони!" Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући "Христос воскресе!"

†††

Временом, уз благослов општинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.

Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.

Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: "Ти немаш главу, него ћуп!" Заиста, она није разумелиа много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?

Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: "Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?" Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.

Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. "Живи ли овде свештеник који прориче судбину?" Одречно му је одговорила. "Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46", рекли су Цигани. "Кажи оцу да су нам украли коња". Јулијаша је отишла код оца Николаја и саопштила: "Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити". "У реду", сложио се отац Николај, "не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије". После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.

Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје "Изгубљених потраживања". У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена. Двоје деце горко је јецало. "Децо", рекао је отац Николај, "молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве". Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!" "Није ни потребно", одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.

Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: "Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!"Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: "Реците нам шта се овде догодило?" Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.

†††

Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној "Светој ноћи", како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.

Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.

Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом "Изгубљених потраживања". То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.

Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.

На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са "Вањка" или "Детка", потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. "То је мој ујак", говорила им је, "кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком". Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.

†††

Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да, кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.

Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. "Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас" захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?

У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га". Отац Николај бризнуо је у плач: "Ја сам отац Николај". У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива "јеромонах Серафим".

У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.

†††

Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом "Јутро на селу" и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш "Јутро на селу". За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. "Када буду питали ко зна ти подигни руку". И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла "десетогодишњи план" и од чистачице унапређена у болничарку.

†††

Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз. Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.

Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. . међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који еј непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.

†††

Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.

Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.

Цвеће је престало да цвета,

А јесење лишће већ пада на земљу.

Умирућа природа немоћно се осмехује

И заједно са њом и свештени песник

Окончава своје последње овоземаљске дане.

Тако се и догодило.

Преузето из књиге Нови светитељи руских катакомби Иван М. Андрејев и јеромонах Серафим Роуз, Отачаство, Краљево, 1996.