Уредба о светковању недеље и празничних дана

"Поводом тим, што народ наш у опште свету недељу, а и гђе које заповедне Господње празнике, сасвим опређељењу и вољи Божијој противно проводи, које тиме, што у те дане, по варошима и касабама чаршију отварају и јавни пазар држе, које пак тиме, што по неким местима пољске тежачке послове предузимају и одправљају; и тако уместо што би те свете дане по закону светковали, а оно их противу закона обесвећују и безчасте: то да би у народу нашем једанпут за свагда дојакошње противзаконито светковање недеље и празника, као вољи Божијој противно престало, а у место тога, право, законо вољи Божијој угодно и сходно светковање свете недеље и празника васпоставило се и увело се, нашли смо се побуђеним на представку врховне духовне власти сљедећу уредбу издати.

1.
Заповеда се и налаже сваком Србину у опште, и поименце сваком домаћину у отечеству нашем како варошанину тако и сељаку, да Свету Не-дељу и остале Господње заповедне празнике, на славу Божију празнује и светкује, које се у том састоји, да људи у такве дане приљежно у цркву иду, ту да се Богу моле, и да му на свагдашњим његовим благођејањима благодаре а напротив тога, да од сваког општег рада престану и одпочињу.

2.
Забрањује се сваком Србину у свету недељу или на Господњи заповедни празник, пољке тежачке послове предузимати и радити, и то се забрањује, да речене послове ни домаћин сам нити преко чељади своји, нити пак преко надничара или мобом сме предузимати.

3.
Забрањује се у свету недељу како по варошима и по мањим касабама (варошицама) чаршију отварати и јавни пазар држати.

4.
Забрањује се сваком трговцу и сваком кога му драго заната мајстору, како по већим варошима тако и по варошицама и мањим касабама, у Свету Недељу или на заповедне Господње празнике пазарити, и дућан свој отворити ни пре ни после подне. (Само бакалнице могу после свршене са литургије и то не са чаршије, већ изнутра у авлији бити отворене).

5.
Забрањује се онима, који меане и кафане држе такве у Свету Недељу, или заповедне Господње празнике, отварати пре, него што се света литургија у цркви сврши.

6.
Забрањује се у Свету Недељу довозити на колима у варош или икуда дрва, грађу, брашно или друго што на пазар.

7.
Будући се пак овом уредбом укида пазар у Свету Недељу, то да би сваки Србин своје кућевне потребе, које је до сада с пијаце набављати или на пијаци продати могао: то се овом уредбом за сваку варош и место, где је обичај био до сада пијацу држати, опређељује шести дан у недељи тј. субота.

8.
Ова уредба разумева се и за панађуре, који су уредбом правителственом опређељени то јест да и панађури не могу бити нити у свету недељу, нити пак на заповедне годишње празнике, но у дане послујуће.

9.
Да би сваки Србин знао, који су то заповедни празници, они ће у календару нашем с црвеним словима бити напечатани, а и свештенство ће свагда напред такве у цркви народу објављивати.

10.
Уредба ова имаће важност своју од наступајућег Митрова дне 1839. године, од кога дана нико се изговором незнања ове уредбе извинити неће моћи."

У Београду, 4. септембра 1839. године, nамјесници књажевствог достојанства Јеврем Обреновић, Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић

Приказ књиге и филма Дa Винчијев код

"Са крајем миленијума завршио се је 20 векова дуг период Рибе, доба у коме су више силе говориле човеку како да се понаша и наступило је доба Водолије, када ће човек сазнати истину и почети да мисли својим главом (стр.238)," каже Ден Браун у свом најновијем мегаселеру под називом "Да Винчијев код", који, због своје повезаности са Римокатоличком црквом, ових дана покреће многе полемике у целом свету. Књига је писана у уобичајеном маниру криминалистичких трилера са тежњом да се у причу углаве елементи религиозне мистике; идеална да се по њој сними високобуџетни холивудски мегахит, потенцијални кандидат за награду академије. Приповедач се везује се за светски позната имена, места, удружења, митове и уметничке предмете, па је на тај начин лако сварљив и општеприхваћен у широким слојевима средње класе.

Тајно масонско друштво Сионски Приорат, чији су Велики мајстори својевремено између осталих били и чувени Леонардо Да Винчи и Исак Њутн, вековима крије "истину" о Светом Гралу (или Сангреалу), врши еротске обреде Хиерос Гамос и чува наводну краљевску лозу Исуса и Марије Магдалине од насртаја Цркве. Писац тврди да Сангреал није оно што сви сматрају, путир из којег је Христос пио на Последњој вечери, већ се састоји од наводно оригиналних докумената и гностичких јевађеља које је Црква свесно сакрила од верних, јер се у њима налази права истина, за разлику од оне коју открива званично четворојеванђеље. Поред тога Сангреал обухвата и тајну о очувању реликвија Марије Магдалине, као и њених живих потомака краљевског порекла, који имају "доказе о легалним претензијама њене породице на власт (стр.228)." Чланови Сионског Приората су због свега тога на удару разних авантуристичких ловаца на реликвије, који сматрају да уз помоћ Светог Грала могу да стекну надприродну моћ, а на трагу им је и милитантне Римокатоличке секте Опус Деи, која намерава да уништи доказе који "угрожавају Цркву". Често се у тим својим намерама једни послужују или удружују са другима, а прикривено и активно учествују и снаге државне безбедности.

Кроз такав лавиринт испреплетаних интереса вешто се провлаче два главна јунака. Средовечни Американац, Харвардски професор религијске симбологије Роберт Лангдон је истакнути научни истраживач тајне о Сангреалу, а млада Францускиња Софи Нево са криптографског одељења Судске полиције унука је последњег Великог мајстора приората Жака Сонијера, кустоса у чувеном Лувру. Ова два случајна партнера, које повезује трагична смрт кустоса Сонијера, покушавају да достигну своје циљеве, пронађу тајну Сангреала и разјасне неке недоумице из своје прошлости. На том замршеном и тешком путу, на којем стално наилазе на нове препреке, помажу им загонетке које им пред смрт оставља кустос, неби ли на тај начин сачувао тајну од ишчезнућа. Писац веома често и на најзанимљивијим местима оставља читаоца, преносећи га на друге догађаје који се касније повезују са окосницом приче. Премда је сама реченица и стил приповедача сасвим просечна, а понуђени превод у овом издању "оперисан" од црквене фразеологије, овакви брзи прелази роман чине врло занимљивим и динамичним.

Тако је барем у првој половини књиге, након чега писац прелази на део у којем на 30-ак страна покушава да од свог романа направи сензацију. У том делу књиге, тачније од главе 55 до 63, он кроз разговор који пар главних јунака воде са британским краљевским историчарем Сер Ли Тибингом, открива суштину тајног учења Сионског приората. Да би од читаоца изнудио признање о истинитости ове теорије црквене завере, писац користи методу "good cop – bad cop (добар полицајац - лош полицајац)," који у лику Ли Тибинга (који оштро напада) и Роберта Лангдона (који одбацује или "тешко прихвата" тврдње) неукој Софи Нево откривају тобож велике и важне чињенице, које је Црква вековима ("од самог почетка") скривала од јавности, и које би ако се открију, довеле до њене пропасти. Не улазећи детаљно у дефинисање суштине и природе Цркве, која писцу очигледно није јасна, примећујемо да када каже "Црква" мисли при томе искључиво на Римокатоличку а не на Православну хришћанску Цркву, коју као такву у свом роману не спомиње. Међутим, с обзиром на подударност учења у одређеним деловима, нарочито у историји раног периода Цркве о коме се углавном овде и говори, налазимо већ на први поглед (али не и по први пут у историји) неутемељено изложене чињенице. Оваквав покушај адаптације црквене историје трпи доста због своје неоригиналности, али ће добро упућени читалац лако у таквим конструкцијама открити недостатке.

Цар Константин Велики тако није "325-те године ујединио Рим под једном религијом – Хришћанством," како писац наводи, јер Рим и није био разједињен, већ су неки управитељи брутално прогонили хришћане. Зато Константин већ 313-те објављује чувени Милански едикт, по којем је Хришћанство проглашено равноправним са осталим многобожачким религијама и прогони хришћана забрањени. Сам Константин пак, велики цар и државник, званично остаје паганин ради мира у царству, а тајно хришћанин, крштен тек пред крај живота својом вољом, а не "када је био сувише слаб да би се успротивио (стр.207)," као да је у то време ико могао да учини насилни чин над Римским царем. Када говори о томе да "Библија није стигла факсом с неба, већ да је творевина човека, "приповедач вешто користи игру речи ради које изоставља да каже, да су и Гностичка јеванђеља којих се у тајном учењу придржава, такође творевина човека, те да су од Светих Отаца одбачена зато што су ненадахнута и јеретичка, а не зато што представљају неку "опасност" за Цркву. Та учења Црква није скривала од верних, већ их је једноставно одбацивала као погрешна и погубна. Како у првим вековима тако и у потоњим било је јавних присталица таквих учења, које Црква није брутално прогонила, већ им је на саборима давала прилику да схвате и прихвате Православно хришћанско учење или их је искључивала из црквене заједнице. Тако на поменутом првом сабору у Никеји 325-те године Исус није, како каже, "проглашен за Сина Божјег, " већ је свргнут јеретик Арије са својим присталицама, који су порицали Исусово Божанство. До 325-те гоине су Исуса као Сина Божјег и Бога осим Апостола, поштовали и хиљаде хришћанских мученика и мученица, који су за ту веру непоколебиво пострадали мучени од незнабожних царева у прва три века; тешко је веровати да би страдали за обичног човека каквим га писац представља. Уосталом, у пишчеву тврдњу да су из Јевађеља избачене Христове људске одлике може да поверује само онај ко Свето Писмо никада није прочитао; напротив, тек у четвртом, Јовановом Јеванђељу, јасније се назире Христово Божанство. Такође саборска одлука да "следбеници Христа могу да се искупе једино преко Римске католичке цркве" не може да постоји ни због саме своје природе, а ни зато што се појам Римокатоличке цркве појављује тек након велике шизме у 11-ом веку.

Тек на 217 страни се открива да писац не прави разлику између жене грешнице тј. Марије која је Исуса помазала миром из суда од алавастра, и Марије Магдалине (из града Магдале), која је од Исуса исцељена као бесомучна, а касније је била његова следбеница заједно са осталим женама мироносицама. Јеврејски закони су били нарочито строги према блудницама и налагали су смртну казну каменовањем, тако да је апсолутно немогуће да је у то време жена таквог морала могла да "преживи" строге законе. Потпуно је несувисла и примедба писца да је Марија Магдалина "одбачена и оклеветана од стране Цркве као блудница", пошто се и дан данас у Цркви, и то неколико пута годишње, слави као светитељка, а посвећени су јој и многи храмови и манастири широм хришћанског света. Када даље, на страни 218 приповедач каже да је код Јевреја постојала забрана да остану нежењени, заборавља на раније "најпознатије јеврејске нежење" попут пророка Илије, или Јована Крститеља, који су због свог девственог живота били баш од Јевреја врло поштовани. При свему томе и "добар и лош полицајац", који су наводно велики поштоваоци "женског принципа", нежење су, иако обојица у већ поодмаклим годинама. Тек када на 228 страни изјављује да је "основна католичка доктрина да Месија није општио са женама", писац се потпуно открива у својој намери, јер целу конструкцију ствара неби ли приписао Цркви "учење о мушком шовинизму и затирању жена." Потпуно је беспредметно о овоме и дискутовати, јер је и не тако давно Скорцезе покушао да слично мишљење импутира у свом дегутантном филму на ову тематику. А с обзиром да је небројано дела већ написано од стране Отаца Цркве, која управо говоре о светости и узвишености брака и жене у Хришћанству, овом приликом не приличи на дуго распредати и доказивати супротно. Ваља се само подсетити да је Исусова Света Мајка, Богородица Марија, у Хришћанству као жена најпоштованија особа након Бога, "часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима," а са њом су поштоване и друге безбројне свете жене и мајке.

Посебно је апсурдна намера писца да чувену Да Винчијеву слику "Тајна вечера" постави као неприкосновени ауторитет, догму и јединог сведока онога што се догодило на последњој Христовој вечери у горњој соби у Јерусалиму. Као да то дело, које уосталом Православна Црква не поштује као иконичку представу, није настало вековима након историјског догађаја који описује, а самом се Леонарду приписује да је малтене био ту присутан. При свему томе остале ствари што се тиче слике остају потпуно небитне, и број чаша на столу, и број руку и положај тела. Уосталом, сугеришући на страни 217 да је "наше предубеђење у вези са овом сликом толико јако, да побеђује наше очи", писац нуди кључ за своје противпредубеђење, којим такође побеђује очи читалаца, ако је то за ову слику уопште и важно. Због коначне немогућности да јачим аргументима причу преокрене у своју корист, приповедач у маниру "доброг полицајца" закључује: "На послетку, у коју страну приче верујете ствар је вере и личног истраживања," или, у немогућности да једну веру руши, он своју другу веру поставља као алтернативу.

Крај романа делимично разоткрива "тајну Сангреала," при чему је потпуно нејасно зашто циљ тог "драгоценог учења" није да се потпуно открије, када је већ тако спасоносно, већ остаје сакривено до у недоглед. Изговор прогона је у 21-вом веку сасвим неразуман, јер Римокатоличка црква (о којој писац говори) нема више ону инквизиторску моћ какву је имала у средњем веку, а и свако сазнање и информацију је могуће лако, брзо и неометано (чак и некажњено) поделити са целим светом – путем масмедија и интернета. Против оваквог делимичног или потпуног откривања "денбрауновске истине" Црква се не бори грчевито; нити спаљује књиге и писца на ломачи (права Црква то никада и није чинила!), нити страхује од своје пропасти, јер је не само сензационалистички романи, него "ни врата пакла неће надвладати," како обећава Христос и како се до данас испуњава. Овај приказ је само на увид верним Хришћанима и свима осталима који здраворазумски размишљају о прочитаном, да историја првих векова Хришћанства није настала ни у средњем ни у 21-вом веку, и да је не пишу ни Да Винчи ни Ден Браун. Она је почела истинским примањем тела Сина Божјег и Његовим рођењем од жене, и касније вековима исписивана мученичком крвљу светитеља. Тако нам је Бог јединствено показао да је часно али и тешко бити човек, и чиме је људско, и женско и мушко достојанство подигао на степен божанства. Мученици пак и хришћански светитељи, који су ту веру непоколебиво сведочили пред незнабошцима денбрауновског типа, били су и тада оптуживани за обмањивање народа и непоштовање "њихове" истине.

Преузето са www.glas-juga.com

Олег Платонов – дар Божји руском народу и Цркви

Овај осврт на савременог руског писца (рођеног 1950) Олега Платонова долази са специјалне тачке гледишта: многовековне завере талмудиста-фарисеја против Христа и хришћaнства. Од распињања Исуса Христа на Голготи до злочина Новог Светског Поретка у Србији и Југославији 2000 година касније, тече њихово богомрско дело. А међу хришћанима можда ни један од 10.000 тих неће (зато што се боји) да размотри чињенице о јудејској завери: патријарски и папе, православне владике и бискупи, теолози и обични хришћани (због страха или осећања углађености) избегавају да разговарају и читају о анти-хришћанској завери. Разлог је подмукли утицај ССЈ - синдрома страха јудејскога којим су многи хришћани и нехришћани заражени. Они просто не смеју да погледају истини у очи и да препознају да нашим светом управљају, тајно или јавно, отпадници од Бога и свесни или несвесни приврженици Сатане. Ја сам више пута писао о тим скривеним сарадницима и оруђима Злога, као и у недавно изишлој двотомној књизи Злотвори човечанства: Тајна историјајудејских зликоваца, књига А, 3000 година у служби Сатане, књига Б, Америка Подјармљена.

О писцу

Платонов Олег Анатољевич, рођен 11. јануара 1950. године, научник, писац и друштвени делатник, доктор је економских наука. Родио се у Јекатеринбургу у породици директора завода који се држао тврде националне линије. Прадеда Платонова је био власник мање фабрике у Вјазњицима. Знатан утицај на формирање личности Платонова је имала његова баба која му је уливала веру у Бога. Његова баба није подносила комунисте и била је чврсто уверена да ће пре или касније њихова власт пропасти. Породица се често селила из места у место и 1957. г. се вратила у Москву. Платонов је 1972. г. завршио Московски кооперативни институт. У почетку је радио на Одељењу међународних упоредних проучавања ЦСУ СССР, а после одбране кандидатске дисертације - у Институту Рада

Почетком 70-их година Платонов је замислио да напише обиман рад о духовној историји Отаџбине: "Русија у времену и простору". Много година је скупљао материјале. Између 1974-1989 је редовно путовао по Русији, изучавао је земљу по одређеном програму. Као резултат ових истраживања била је објављена књига "Успомене о народној привреди", Руски рад", Руска цивилизација", "Историја руског народа у XX веку", и његово главно дело "Света Русија, откриће руске цивилизације". У тој књизи је Платонов, развијајући учење Н. Ј. Данилевског о цивилизацијама, доказивао да Русија припада особитом типу цивилиза ције у чијој основи леже духовни параметри Свете Русије. "Света Русија, руска цивилизација - сматра Платонов - представља највиши врх духовно-моралник постигнућа човечанства, врхунац хришћанске вере.

У борби за њу руски народ је претрпео најтежа искушења и страдања. У ратовима и револуцијама који су наметнути нашој Отаџбини, нису се сукобљавале просто земље и армије које су се бориле, већ две супротне цивилизације - руска, духовна, хришћанска, заснована на јеванђелским принципима добра, истине, правде, неграмзивости, и западна, антихришћанска, јудео-масонска, потрошачка oријентисана на похлепно стицање материјалних добара на рачун,експлоатације великог дела човечанства, оријентисана на опијеност грубим животним радостима и на одрицање духовних начела Православља. По цену огромних губитака, руски народ који је оваплоћава Свету Русију, постао је главна препрека на путу успостављања светског господства јудео-масонске цивилизације Запада".

Почетком 80-тих година Платонов активно учествује у друштвеној делатности Сверуског Друштва за Очување Споменика историје и културе (ВООПИК) - организације која је била у то време центар руског националног покрета; саставио је мноштво докумената и писама за подршку очувања споменика историје и културе.

Средином 80-их година иступа као иницијатор покрета за поновну изградњу Храма Христа Спаситеља у Москви. У знак подршке поновној изградњи биле су скупљене хиљаде потписа по целој Русији. Потом је ову иницијативу преузео часопис "Литературна Русија" и она је добила широке размере.

Године 1989, на изборима за Врховни Савет РСФР иступио је са инцијативом да се формира Патриотски клуб бирача при Московском градском оделењу ВООПКИК-а и постао је копредседник тога клуба. Главни циљ клуба било је предлагање за посланичке кандидате истинских руских патриота који су способни да бране националне интересе Русије. У кратком периоду Патриоткси клуб је предложио и подржавао више од 30 кандидата за посланике, обезбедивши им законску регистрацију. У списак патриотских посланика ушли у најистакнутији делатници руске културе који су током неколико месеци имали на располагању трибину за пропаганду погледа који су подржавали националне интересе руског народа.

Током 80-их година, до почетка 90-их, Платонову је омогућен приступ у раније тајне државне архиве, а пре свега у Посебни архив КГБ СССР-а. Биле су истражене стотине уникатних докумената који су омогућили да се на нов начин оцене многи догађаји из руске историје. На основу изучавања пронађених докумената, Платонов је издао низ историјско-архивских истраживања "Трнов венац Русије". Објављивање књига из ове серије благословио је митрополит Санкт-Петербуршки и Ладошки Јован (Сничјов) који је и дао име овоју серији. Од 1995 до 2001. године у серији је изашло 14 књига (укључујући поновна издања), које су посвећене тајном рату јудаизма и масонства против хришћанства. Централно место у серији заузимају три тома "Тајне историје масонства". Специјална истраживања серије су посвећена изучавању тајне борбе Јевреја и масона против хришћанске Монархије, а такође изучавање православних светаца и подвижника (посебно су истраживана ритуална убиства Николаја II и Григорија Распућина).

Од 1995, Платонов је четрнаест пута путовао у разне земље света, око 7 месеци је живео у САД. Материјал који је скупио у иностранству положен је у основу истраживања која су посвећена изучавању корена и историје развоја западне цивилизације, њеном разорном утицају на општечовечанску културу. У својим радовима Платонов доказује да се савремена западна цивилизација заснива на вредностима јеврејског Талмуда и да је антипод хришћанске цивилизације. Књига Олега Платонова "Зашто ће пропасти Америка" имала је више од 6 издања у Русији и иностранству.

Од јесени 1998 год. Платонов је приступио остварењу свог главног животног дела - издавању енциклопедије "Света Русија. Велика енциклопедија руског народа". у којој ће изаћи више од 20 томова (до сада су изашла 2 тома), од којих је сваки посвећен одређеној области живота руског народа. Платонов је главни редактор издаваштва "Енциклопедије руске цивилизације".

Дела (осим горе наведених): "Завера цареубица" (1996), "Николај II у тајној преписци" (1996), "Тајна безакоња: Јудаизам и масонство против Хришћанске цивилшације" (1998), "Русија под влашћу криминално-космополитског режима" (1998), "Николај II Живот и царевање" (1999), "Загонетка Сионских протокола" (1999), "Историја цареубиства" (2001), "Пролог цареубиства" (2001), "Живот за Цара" (3 издања), "Русија под влашћу масона" (4 издања), "1000 година руског предузетништва" (1995), "Економија руске цивилизације" (1995).

Олег Платанов је, Богу хвала на страни одлучних откриватеља јудео-масонске завере против Христа и његове Цркве и народа. Повод овога писања је појављивање двају њихових књига на српском језику: Загонетка сионских Протокола (Београд: Кућа књиге 2002) и Тајна светска влада Зашто ће пропасти Америка (Београд: Алтера, 2001).

Ове две књиге иако назначују велики и надахнути подухват раба Божјега Олега у Господњем винограду. Преводилац Протокола Сионских мудраца и писац дискусије о њима, Мирослав Ивановић, пружа нам опис замашног подухвата којим је Олег Платонов надахнут. Дело које је он започео са својим сарадницима и једномишљеницима је од превасховне важности за развој борбе против антихришћанског духа у схватању и моделирању опште и хришћанске културе у цвлом свету.

Хвала Богу за сјајног духовног ствараоца и неустрашивог борца против јудео-масонске талмудско-фарисејске преваге у западном свету па и код нас, духовно побрканих Срба.

Хуманистички екуменизам

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.

Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање "епиклезе", увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, "света" инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам...

Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и "непогрешиво" безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових - безброј.

При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.

Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу "цркава", о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве - Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.

1. Савремени "дијалог љубави" који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне "светиње Духа и вере Истине" (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне "љубави Истине" (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави - αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима.

Не треба се варати: постоји и "дијалог лажи", када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен "оцу лажи" - ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје "истине". Нема "дијалога љубави" без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).

Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: "Вера је темељ наде и љубави... Јер вера даје сигурност и самој истини".

Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: "Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко-мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде".

2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, - те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково.

Intercommunio - општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, - то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести.

Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани "intercommunio"? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 - 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам "interommunio", "међу-општење", сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква - тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни.

Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити "тајни", па према томе нити икаквог "међу - општења" (inter - cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви - тој јединственој светајни Христовој - може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве.

Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке "цркве", тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења - κοινωνια = communio какав удео - μετοχη - има правда с безакоњем? Или, каква је заједница - κοινωνια - светлости с тамом (2. Кор. 6, 14).

Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, - зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку - не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10).

Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне". - Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не?

Правило 64. светих Апостола наређује: "Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен". - И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не?

Правило 46. светих Апостола: "Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?" - Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује - не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне.

Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством... Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово - σωμα Χριστου (= Црква)... Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем - κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови - συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика - αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја - κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17).

Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: "Причешће од јеретика - отуђује од Бога и предаје ђаволу". У Евхаристији: "хлеб јеретички и није тело Христово". "Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго - са ђаволом; једно оживљује душу, а друго - убија". "Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб".

Преп. Јустин Ћелијски

О новом и старом календару

Један од учених проучавалаца питања новог и старог календара, Е. Претеченски, каже да су се тек од Ренесансе на Западу, поред других научних питања, почели бавити и израчунавањем датума Пасхе. "Нажалост – вели он – схвативши на једвите јаде, можда уопште не на прави начин, устројство Александријског канона, западни пасхалисти су убрзо пожелели да буду реформатори и уображено се латили испра- вљања тог прекрасно довршеног посла”. По речима Претеченског "да је епоха Ренесансе почела истовремено и на западу и на древном истоку Европе, да несрећне околности нису прекратиле образованост у древним хришћанским Црквама у Византији... да се александријска предања и образованост првих векова нису изгубили на Истоку, тешко да би било могуће остварити све оне промене које је извео папа Григорије XII”1 . Овим речима Претеченског треба додати да је појава календарске реформе папе Григорија XII условљена не толико чињеницом да западни пасхалисти нису правилно схватили и усвајили Александријски канон с његовим израчунавањем датума Пасхе, нити опадањем науке на Истоку, него превасходно њиховим неверовањем у Свету Цркву, тачније у то да у њој живи и делује Дух Свети, као извор сваке истине. Да је Римокатоличка црква имала ову веру, она не би, преко папе и својих у чених пасхалиста, почела да мења канонска правила на којима се темељи наша старокалендарска Пасхалија и кроз која правила је Дух Свети изразио истину која не подлеже измени. Имамо у виду пре свега 7. Апостолско правило: " Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно (одн. истовремено – прим.прев.) са Јудејцима, нека буде свргнут (лишен свештеног чина – прим.прев.)”. На ово се односи и 1. правило Антиохијског Сабора, које гласи: "Сви они који се дрзну нарушити одлуке светог и великог Сабора, који је одржан у Никеји у присуству најблагочестивијег и Богу најомиљенијег цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, нека буду одлучени од општења и искључени из Цркве, ако вођени жељом за препирањем остану упорни против добре одредбе. Ово је речено за мирјане. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве – епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одлуке усуди, на саблазан народа и на узнемирење Цркава, по своме поступати и држати Пасху заједно са Јудејцима, таквога свети Сабор већ сада осуђује да буде одлучен од Цркве, јер је не само себе греху изложио, него је био и узрок кварењу и изопачењу многих других. А свештене службе Сабор не лишава само њих, него и све оне који се после њиховог свргнућа усуде бити у општењу са њима. Свргнути се пак лишавају и спољашњих почасти које су, по светом правилу у Божјем свештенству, поседовали”. Наведено правило Антиохијског Сабора за нас је особито значајно зато што оно не само да забрањује празновање Пасхе заједно са Јудејцима него указује на то да је таква забрана изре- чена и у одлуци I Васељенског Сабора. Додуше, та саборска одлука није сачувана, али се о њеној садржини говори у познатој посланици цара Константина Великог, коју је он упутио свим епископима који нису присуствовали I Васељенском Сабору у Никеји. Свим овим канонским одредбама Православне Цркве морамо додати и 7. правило II Васељенског Сабора и истоврсно по садржини 95. правило Трулског Сабора, којима се утврђује на који начин јеретике треба примати у Цркву. "Оне који се из јеретика присаједињују православљу и броју спасаваних, прима мо по установљеном редоследу и обичају: арија нце, македонијевце, новатијане, који за себе говоре да су ‘чисти’ и ‘најбољи’, четрнаестодневнике или тетрадите и аполинаријевце – када они дају писмено (документ о исповедању вере – прим. прев.) и прокуну сваку јерес која не учи онако како учи света Божја католичанска и апостолска Црква ;примамо их запечаћујући, то јест помазујући светим миром најпре чело, потом очи, ноздрве, уста и уши, и запечаћујући их, говоримо: ‘Печат дара Духа Светог’”. Као што видимо, овде се четрнаестодневници, т ј. они хришћани који су празновали Пасху 14. нисана истовремено са Јудејцима, директно називају јеретицима и стављају се у исту раван са аријанцима и другим великим јеретицима, због чега се и примају у крило Цркве, ако се покају, тако што бивају помазани светим миром. Ето чему води одступање од канонских правила о времену празнова ња свете Пасхе. На основу цитираних канонских одредаба Православне Цркве, јасно је да их ми морамо сачувати неизмењене. Зато 21. правило Гангрског Сабора гласи:”Нека буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предато”. А у 2. правилу VI Васељенског Сабора каже се:”Никоме да не буде допуштено горе наведена правила Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и светих Отаца мењати, или или укидати, или осим изложених правила примати друга, са лажним насловима, састављена од неких људи који су се дрзнули трговати истином”. Исто тако чврсто и неизмењиво очување канонских одредби заповеда и VII Васељенски Сабор у свом 1. правилу, које гласи: "Са сладошћу примамо божанска правила и свецело и непоколебиво држимо одредбе ових правила изложених од свехвалних Апостола, светих труба Духа, и од свих шест Васељенских Сабора, и од оних који су се помесно сакупљали ради издавања таквих заповести, и најзад, од светих Отаца наших. Јер сви они, једним и истим Ду хом просвећени, у за конише оно што је корисно. И кога они предају анатеми, и ми анатемишемо, и кога (предају) свргнућу, и ми га свргавамо, и кога одлучењу, и ми га одлучујемо”. Али из свих канонских правила која наведосмо, јасно је и то, у какав су велики грех пали римокатолици, кршећи свете каноне који нам забрањују празновати Пасху истовремено са Пасхом јудејском. То је грех хуле на Духа Светог, који се не опрашта ни у овом ни у будућем животу. Јер кроз свете каноне говори сам Бог Свети Дух, пошто су и догматске и канонске одредбе Васељенских Сабора доношене сагласно речима Светог Писма: "Изволи се Духу Светом и нама” (Д.ап. 15,28). А Божански Дух, заједно са Апо- столима, Васељенским Саборима и светим Оцима, није канонске истине установљавао зато да бисмо их ми потом исправљали и укидали, као тобож несавршене и погрешне. Такав однос према светим канонима је потпуно недопустив и богохулан. То и јесте кривица Римокатоличке цркве, која је, отворено кршећи и укидајући канонска правила, године 1805, 1825, 1853, 1854,... 1903, 1923, 1927. и многих других година празновала Пасху истовремено са Пасхом јудејском. Али то није све. Нови календар приморава Римокатоличку цркву да се противи Светом Еванђељу, нарушавајући ход еванђелске историје. Из Еванђеља се види да се хришћанска Пасха празновала после јудејске. Међутим, код римокатолика, због нове Пасхалије, не само да је понекад Пасха истог дана када и јудејска, него бива и пре јудејске Пасхе, као што је то било 1839, 1840, 1842, 1843, 1845, 1849, 1850, 1856, 1891, 1894. и многих других година. А 1921. године јеврејска Пасха је била 10. априла, а римокатолици су Пасху славили 11. марта, тј. скоро месец дана пре јеврејске. Но ако је за нас православне хришћане недопустиво, због поштовања канонâ, да прихватимо нови календар у свој његовој пуноћи, исто је тако за нас недопустиво прихватање новог календара и у компромисној форми. Овакав компромис се у последње време уочава у животу појединих Православних Цр- кава, а испољава се у томе да се Пасха празнује по старој Православној пасхалији, а да се сви непокретни празници славе по новом календару. Али такав мешовити календар је неприхватљив за православне, пошто он за собом повлачи нарушавање других црквених одредаба које се налазе у Уставу и које свето и непоколебиво треба да чувамо, као они који су увек послушни нашој Мајци Цркви. А грех новокалендараца је управо ова непослушност. Кад ово кажемо, имамо у виду то да они нарушавају одредбе Устава које се тичу непокретних празника. Црква је у "Типику” поставила одређене временске границеу оквиру којих се празнују они непокретни празници који падајуу току свете Четрдесетнице. Тако се, на пример, празник Обретења главе светог Јована Крститеља слави се од среде Месопусне недеље (најраније) па до уторка четврте недеље Великог поста (најкасније). Но ове оквире новокалендарци потиру, јер они све непокретне празнике славе дванаест дана раније. Исто се може рећи и за празник Благовести (25. марта). По Уставу (Типику) Благовести се празнују у раздобљу од четвртка треће недеље Великог поста па до среде Светле седмице. Међутим, са увођењем новог календара, време празновања Благовести је од петка прве недеље па све до четвртка шесте недеље Великог поста. Но овиме се не исцрпљу је грех новока лендара ца према правилима Цркве и њеног Типика. Преступање временских граница које су одређене као оквир за празновање великих празника води новокалендарце на даља кршења одредаба Типика које се односе на велике празнике. Црква је предвидела могућност да неки велики непокретни празник падне у исти дан када и неки покретни празник, или у исти дан са одређеним данима Великог поста. За све те слу чајеве Црква је установила тачан богослужбени поредак. Но, рушећи постављене временске оквире, новокалендарци уништавају и установљени поредак Православне Цркве. Зато се код новокалендараца никада не могу празновати Благовести у дане Страсне седмице, нити може бити Кирио-Пасхе, односно празновања Благовести на сам дан Пасхе, чиме се отворено крши црквени Устав. Новокалендарци особито дрско крше Устав у погледу празника светих Апостола Петра и Павла. Света Црква тако поштује ове велике апостоле да је пре њиховог празника (29. јуна) одредила пост, који може трајати од 8 до 42 дана. Али са увођењем новог календара, овај пост се, супротно Уставу, увек скраћује. А када се Пасха празнује у периоду од 20. до 25. априла, Петровски пост се потпуно изоставља, јер за њега не остаје времена. Неко ће можда рећи да кршење Типика и није тежак грех, јер се ту не ради о одступању од догмата. Међутим, ни Христове речи: "Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник” (Мт. 18,17) не говоре да се ради о кршењу догматских истина наше вере (одн. да Христос овде мисли на кршење догмата, прим. прев.). Па ипак, по сведочанству ових божанских речи, ко од нас буде непослушан Цркви, тај се одсеца од ње и ставља у ред тешких грешника, јер се у том слу чају одређује тешка казна – одлучење од Цркве. При томе, овај грех непослушности према Цркви, кршењем њеног Устава, новокалендарци врше отворено и бестидно. С тачке гледишта православне вере, за чеда свете Цркве овакав омаловажавајући однос према Типику је недопустив, исто као што је недопустиво и одступање од догмата и канонских правила. И то је сасвим разумљиво. Као што наше занемаривање догматских и канонских дефиниција и правила води одступању од Православља, истом одступању води и описано нарушавање Типика. На име, Типик је за нас свештени за кон, који нас руководи у нашем православном богоугађању кроз богослужења, празнике и постове. Типик је света књига, везана за име дивног сасуда благодати, преподобног Саве Освећеног, и прихваћена је у Православној Цркви као једна од основних књига.Типик није ништа друго него глас наше Мајке Цркве. Према том гласу ми се морамо односити не са омаловажавањем, него са безусловним и непоколебивим послушањем, ако желимо бити верни и одани светој Цркви и свим њеним православним нормама. Каква је последица тога што у вођењем новог ка лендара нарушавамо ову свештену књигу? Ако бисмо користили нови календар и на основу њега установили нова времена за своје празнике, постове и богослужења, самим тим бисмо сведочили да нови ка лендар носи собом пра вилно црквено рачу нање времена, а Типик – неправилно. И то иако знамо да је Типик створила Православна Црква, она Црква у коју су, као у неку богату ризницу, апостоли положили све оно што је истинито; и то иако нам је добро познато да су помену та кршења Устава вршили римокатолици, погружени у таму свакојаких јереси и заблуда . Као римокатоличка новотарија , која представља против црквену појаву, нови кале ндар не може донети Православој Цркви ништа осим смутње. Тако су га од самог почетка схватали његови први противници – Цариградски патријарх Јеремија II и помесни Цариградски Сабор који је он сазвао 1583. године. Све до данас нови календар представља принцип разједињавања православних и облик римокатоличке пропаганде, веома штетан по живот Православне Цркве. Стога, уколико бисмо, супротно вољи свете Цркве, прихватили нови календар, макар и у компромисној форми, то би нас могло до- вести у положај да сами помажемо ницању смутњи и поремећаја у нашем црквеном животу. А тиме бисмо сопственим рукама рушили ауторитет свете Православне Цркве. Но, као што бисмо починили тежак грех непослу шности према Цркви ако бисмо, одбацивши света канонска правила, прихватили нови календар у чистом облику, исто тако бисмо кренули тим пу тем непослу шности и ако бисмо, погазивши одредбе Типика, прихватили нови календар у његовом компромисном облику. Чим је папа Григорије XIII увео нови календар, одмах је, исте те године, Цариградски патријарх Јеремија II, заједно са својим Синодом, ос удио ново римско рач у нање као неса гласно са Предањем Православне Цркве. А следеће, 1583. године, патријарх Јеремија је сазвао црквени сабор на којем с у у чествова ли александријски патријарх Силвестер и Јерусалимски патријарх Софроније VI, и на њему је увођење грегоријанског календара у Римску цркву осуђено као противно канонима целе Васељенске Цркве и одлуци I Васељенског Сабора о начину одређивања дана свете Пасхе. Овај Сабор својом одлу ком, Сигилионом од 20. новембра 1583. год., позива православне да се чврсто и непоколебиво, до проливања своје крви, придржавају православног месецослова и јулијанске пасхалије, подвргавајући анатеми, одлучењу од Православне Цркве, све оне који би прекршили ову саборску одлуку. О овој својој одлуци Цариградски Сабор је обавестио све Источне Цркве, Московског митрополита Дионисија лично, Цркву Јонских острва, знаменитог заштитника Православља у западној Русији, кне за Константина Острошког, венецијанског дужда Н. Дапонтеа и папу Григорија XIII, који је и проузроковао црквену смутњу. И у следећим вековима Цариградски патријарси, као и цела Васељенска Црква, односили су се исто тако негативно према увођењу новог календара. На пример, Цариградски патријарх Калиник XI је, заједно са Антиохијским патријархом Атанасијем (1686–1728), сведочио да празновање Пасхе истовремено са римокатолицима, одбацивање правила Православне Цркве о постовима и примењивање правила Римске цркве представља издају Православља и одступање од светоотачких завета, што је погубно по чеда Православне Цркве, због чега је сваки хришћанин дужан да празнује Пасху и са њом повезане празничне дане и црквена времена у складу са праксом Православног Истока, а не инославног Запада, туђег нам по вери. Цариградски патријарх Кирил V у својој Окружној посланици из 1756. године, налаже страшна проклетства у привременом земаљском и вечном животу на све оне хришћане који би примили нови календар.Са циљем за штите православних од примања новог календара, као највећег греха, Цариградски патријарх Антим VI је, заједно са другим Источним патријарсима: Александријским Јеротејем, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом и њиховим синодима у Окружној посланици из 1848. године изразио је, у име целе Саборне и Апостолске Цркве, овакво исповедање вере: " Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли увести нешто ново, зато што је чувар благочестија код нас само Тело Цркве, то јест народ, који је увек желео да сачува своју веру неизмењену и сагласну вери његових отаца. Да држимо исповедање како смо га примили од тих мужева – светих Отаца, да се одвраћамо од сваке новотарије, као ђаволског нашаптавања, а ко би се на тако што дрзнуо делом, речју или мишљу, такав се већ одрекао вере Христове, и већ је потпао под вечну анатему због хуле на Духа Светог, као да је Он тобож несавршено говорио у Светом Писму и на Васељенским Саборима. Дакле, сви што уводе новотарије: било јеретици било расколници, добровољно су се обукли у проклетство, као у ризу (Пс. 118,18), макар они били папе, или патријарси, или мирјани, па и анђео са неба – анатема му”. Године 1902-1904, на иницијативу знаменитог Цариградског пат ри јарх а Јоа к и ма III, ау токе фа л не Црк ве Цариградска , Јерусалимска, Грчка, Руска, Српска и Румунска, изјасниле су се, преко својих представника, за одбацивање календарске реформе папе Григорија XIII. На исти начин се изјаснио и Сверуски црквени сабор 1917–1918 године, који је донео одлуку о строгом придржавању старог календара за црквено рачунање времена. Доносећи овакву одлуку, Московски Сабор је прихватио мишљење професора Московске Ду ховне академије оца Дмитрија Александровича Лебедева који је, имајући у виду научно-астрономске и црквено-ка нонске чињенице, изнео став о погубности било каквог приближавања грегоријанском календару, дајући безусловну предност старом јулијанском календару. Нажалост, Свеправославни конгрес, који је 1923. год. сазвао патријарх Мелетије, одступио је од свештених традиција којих су се тако ревносно и свето држали Цариградски патријарси током више векова. На том конгресу је било одлучено да се пређе на нови календар. Православни народ у Цариграду се због ове противканонске новотарије страшно узнемирио и побунио, тако да је патријарх Мелетије морао да поднесе оставку. Без обзира на то, његов наследник, Цариградски патријарх Григорије, покушао је 1924. године да за непокретне празнике у веде нови ка лендар, оста вивши привремено, до са зива ња Васељенског Сабора, празновање Пасхе и од ње зависних празника по старој пасхалији. У "Еклезији”, званичном гласилу Грчке Цркве, и у неколиким руским новинама, он је у своје име и у име свог Синода објавио грамату о преласку Цариградске Патријаршије на нови календар. Под утицајем Цариградског патријарха Атанасија и Румунска Црква је та кође прихватила нови ка лендар за непокретне празнике. Но источни патријарси, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, заједно са својим Светим синодима,одлучно су одбили да промене постојећи црквени календар. Исто тако негативно су се према грамати патријарха Григорија изјасниле и друге Православне Цркве. Као одговор на ову грамату, Св е т и Тихон, Патријарх московски и целе Русије, известио је Цариградског патријарха да, иако је примио од њега грамату о увођењу новог календара почев од 10 марта, у Руској Цркви се увођење новог календара показало немогућим због одлучног противљења верног народа. Сасвим негативно су се о увођењу новог календара изјаснили и руски архијереји у избеглиштву на саборима одржаним 1923, 1924. и 1925. године. Ми бисмо требали бити уз оне Православне Цркве које се строго и бескомпромисно придржавају старог календара у свом црквеном животу, поштујући канонске одредбе које се не смеју нарушавати, јер оне представљају један од основа постојања наше Православне Цркве. Уз то, нови календар поседује, како сведоче научне чињенице, много недостатака и, у сваком случају, даљи је од истине него стари календар.Зато је Научна комисија, коју је 18. фебруара 1899. године образовало Руско астрономско друштво у циљу проучавања питања реформе календара, објавила да "нема основа да се у Русији (а још мање у Цркви) уведе очигледно нетачан грегоријански календар”. Треба напоменути да је до скоро у астрономији коришћен јулијански, а не грегоријански календар. Амерички астроном Њуком се такође заложио за враћање на јулијански календар, који је једноставнији и прикладнији за астрономска израчунавања. За нас је веома корисно и занимљиво да знамо мишљење чувеног професора Петроградске Духовне академије Василија Васиљевича Болотова о новом и старом календару. У последњој години свог живота он је од Светог синода Руске Цркве изабран за делегата у тек образовану, при Руском астрономском друштву, Комисију за усаглашавање старог православног календара са новим. Професор В.В. Болотов је ово питање детаљно проучио не само са црквено-канонске и научно-историјске него и са свих других страна. Поседујући сва та научна знања, он је присуствовао састанку Научне комисије, на којем се разматрало питање увођења новог календара у Русији. И када овај скуп није могао да донесе јасну и недвосмислену одлу ку, а многи чланови комисије почели да заузимају став у корист новог календара, председник скупа је предложио професору Болотову да он иснесе своје мишљење. Професор Болотов је два сата говорио своје историјско слово, држећи у рукама астрономске таблице које је сам сачинио. Он је у потпу ности подржао стари календар. Његови аргументи у корист тог календара су били тако научни и непорециви, да је читав скуп донео одлуку да се остане при старом календару. Треба увек то да памтимо, а такође и да никад не заборавимо завештање које нам је у вези са новим и старим календаром оставио наш генијални научник Болотов. "Сам ја – говорио је он – зато сматрам да је промена ка лендара у Р усији потп у но непожељна. Као и раније, ја и даље остајем непоколебиви поштовалац јулијанског календара, Његова изванредна једноставност представља његову научну предност у односу на сваку исправку календара. Сматрам да се културна мисија Русије по овом питању састоји у томе да још неколико векова одржи у животу Јулијански календар и да тиме олакша и западним народима повратак са никоме потребне грегоријанске реформе на стари, неискварени календар”.

Архиепископ Серафим Собољев, прес одељење: press@eparhija-prizren.com

Христос Васкрсе

Христос Васкрсе, браћо Срби!
Христос Васкрсе, то значи јачи Бог од сатане.
Христос Васкрсе, јачи је живот од смрти.
Христос Васкрсе, јача је правда од неправде.
Везани за Христа ми смо одувек падали и дизали, умирали и васкрсавали.
Историја наша у основној својој линији јесте понављање страдања и Васкрсавања Христа.
И сада је Србски народ на крсту Христа ради. Но Бог види и зна.
И он је одредио рокове свему па и нашем Крсном страдању.
Доћи ће одређени рок, у то не треба сумњати.
Бог је страшан у правди али обиман у милости.
У Бога да се поуздамо, а не у човека овога или онога.
С покајањем да му завапимо Опрости Боже, и помози.

Христос Васкрсе!

Свети Владика Николај Охридски и Жички

Светосавско свештенство и политичке партије

У нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће за збуњеним свицем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга.

Свештеник! Првосвештеник!Сам назив означава и позив и дужност. И свештенику и првосвештенику позив је и дужност: да буде свештен, свет човек. А испред њега првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.

Као свој врховни идеал и највећу историјску вредност, наш народ је истакао светог свештеника, светог првосвештеника: Светога Саву. И тиме казао себе, своје чежње и своје идеале: свети човек их има, он их чува, он нас у њих уводи и учи, примером учи како се живи и умире за њих. А живот за њих, ослобађа човека од свега ниског, прљавог, нечистог, нееванђелског

Програм и план наше народне историје дали су нам наши свети цареви и краљеви, на челу са Светим Савом. У том програму и плану све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско. Тиме је за навек предодређен и тип народног свештеника и првосвештеника: сав је изграшен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности. У свему и свачему Свети Сава је наш углед и наш идеал. Идеал се остварује угледањем на њега. А на светитеље се човек може угледати само ако живи свето. Јеси ли српски, светосавски свештеник и првосвештеник, ти то јеси само светосавским животом и духом. Немаш ли тога, зар си светосавски свештеник? Зар светосавски првосвештеник? Немаш ли ти тога, не чуди се онда што је твоја улога у народном животу спала на улогу духовног комарца.

Необична је наша историја и изузетна, и по своме идеалу, и по његовим остварењима у нашем народном животу. Свети Сава је пронашао и дао нашем народу све оно ради чега он треба да живи и постоји, све вечне вредности и бесмртности светиње. Разгрните их, у њима је све и сва, са Својим Еванђељем. Отуда, у свим одлучним тренуцима народне историје "све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно".

По своме светосавском позиву, свештеници су увек били носиоци и чувари вечних народних вредности. А то значи: носиоци и чувари свега светог и праведног, свега божанског и еванђелског, и кад су на светосавском путу малаксавали многи свештеници и првосвештеници, увек се нашао понеки ђакон Авакум, који је орловски кликтао кроз све народне поноре и тмине:

Нема лепше вере од хришћанске!
Срб је Христов радује се смрти!

Загледајте у нашу историју: дужност светосавског свештенства увек је била и за увек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? Све сами бесмртници.

Како се чува оно што је свето? Само светошћу. А оно што је поштено? Само поштењем. А оно што је честито? Само честитошћу. А оно што је праведно? Само праведношћу. А све то значи: носиоци и чувари светога и чистога, бесмртнога и вечнога, самим тим су апостоли, и пророци, и проповедници вечних вредности и бесмртних идеала. Али и страдалници и мученици ради њих. У све што је народно они су увек уносили квасац вечнога, квасац бесмртнога, квасац божанскога, квасац еванђелскога, квасац светога.

Све то диже светосавског свештеника изнад свих долинских магли и понорских тмина у сунчане сфере еванђелских висина. А са тих висина види се оно што је велико, и вечно, и бесмртно, и свето, и божанско у народној души. И светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.

У томе је Свевидећи Вођ и непогрешиви учитељ Господ Христос. Он је тражио човека испод свих друштвених форми и униформи, звања и позива: тражио човека у свештенику и првосвештенику, и у цару и у робу, и у судији и у војнику, и у грешнику и у разбојнику. Христовски је: не судити о човеку по звању и положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин. То је мерило апостолско, то и светосавско. Свети Сава је први Христовим оком погледао на нашег човека и на народ. Мерећи све Христовом мером, и судећи о свему Христовим судом, он је први спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата, цара и поданика. Зато је бесмртни првосвештеник нашег народа љубављу, светошћу, праведношћу, Еванђељем.

Свети Сава је у широким историјским размерама спровео еванђелски принцип владања над народом, принцип изражен речима које је Господ Христос упутио својим ученицима: "Знате да владари народни господаре над народима, и великаши чине им насиље. Али међу вама, да не буде тако! Него, који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга. Као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе" (Мат. 20,25-28). А у нашем народу то је практично спровео и за навек одомаћио Свети Сава. Он као да говори својим наследницима, свештеницима и првосвештеницима: Владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!

Политичке партије, ћутке или отворено, у начелу препоручују или санкционишу примену силе и насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ни једној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник; и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.

Иако живе у овом свету, светосавски свештеник и светосавски првосвештеник, нису од овога света. Јер у овом свету, они живе оним светом, и по законима онога света. Чувајући вечне народне вредности и светиње они будно страже на мртвој стражи наше народне судбине, и стално мисле вечну народну мисао. Они јасно знају каквога су духа: светосавског и свенародног. А припадају ли ма којој политичкој партији, не знају каквога су духа. Једно је сигурно: светосавског и свенародног нису.

Природи и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Световна власт, у начелу, прикривеније или отвореније, санкционише силу и насиље. А то се по свему противи Христовом Еванђељу. Свештеник или првосвештеник, који то санкционише, претвара се у инквизитора. А такво хришћанство у инквизиторство. Само људи који не разумеју дух Православља и Светосавља, могу говорити о неком "православном клерикализму" код нас. И још: само из неразумевања духа Православља могу извесни свештеници и првосвештеници припадати партијама и исповедати њихова "начела".

Отворено и јавно питам: ако је православном првосвештенику и свештенику у начелу допуштено припадати политичким партијама, зашто онда не основати православну клерикалну партију? Али то питање неминовно се извија у ово: да ли би Свети Сава, или Свети апостол Павле, могли припадати иједној политичкој партији? Одговор је јасан: сигурно да не би. А када они не би, како онда могу наши свештеници припадати политичким партијама, а да самим тим не изгубе оно што их чини еванђелским, светосавским свештеницима и првосвештеницима?

По моме дубоком осећању и јасном сазнању: партизанство свештеника граничи издајством Светосавља и Православља. Светосавски је, православно је: свештеник, првосвешетеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свима режимима и околностима, дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника, и још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матеје Ненадића, или једног новог проте Атанасија буковичког, или једног новог Хаџи-Ђере и Хаџи- Рувима.

Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, -и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он -вечни епископ Српске Цркве: Свети Сава. А са њим — сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свога неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо, и земља, и све што је свето ! и честито било у нашој историји од почетка до данас.

Авва Јустин Ћелијски, Жички благовесник, Краљево, бр. 12,1940. и бр. 2,1941.

Да ли да славимо осми март?

У религиологији и у културологији постоји такав рад: митолошка реконструкција. Као што археолог на основу одломка неког стуба покушава да реконструише изглед храма, као што палеозоолог по кичми покушава да представи изглед диносауруса, тако историчар религије по гесту, по одломку, по мутном спомену покушава да реконструише оно веровање које је некад било живо и одређивало судбине људи, а затим "изветрило" и нестало. Ево некакве химне, имена неког чудног духа или божанства. Али какво је то божанство, зашто се управо у тој ситуацији њему обратио такав и такав човек? Шта је њему значила та молитва? Какав је морао бити његов космос, да би у њему те чудне речи биле испуњене смислом?

Такав одломак, таква диносаурусова кичма за нас је празновање 8 марта. Шта се крије иза те традиције? Зашто је она тако жива, без обзира што потиче из времена које сад сви грде? Каква су се веровања, асоцијације, мисли и наде повезивале са тим датумом оних дана када празновање 8. марта није било традиција, него нечувена новост?

Много година сам, кад се тај датум ближио, почињао да питам све које бих срео, између осталог историчаре и новинаре, који су писали празничне чланке: "Зашто славимо управо тај дан?" Пролеће би природно било срести 1. марта. Логично би било поштовати 22. март – дан пролећне равнодневице. Дан жена могао би се празновати у било који недељни дан пролећа. Али зашто осми март? Не, не, нисам против тога да се празнује неки дан жена, нисам против тога да на почетку пролећа буде неки световни, а не само црквени празник. Али зашто је за тај празник изабран осми март? Зашто се празнује 7. новембар (дан почетка бољшевичке револуције, нап. прир.) – јасно ми је. Зашто је дан радничке класне солидарности – 1. мај – свима је такође познато (званична верзија гласи да је то спомен на радничке демонстрације у Чикагу; по незваничној, али врло вероватној, верзији, то је просветитељски еквивалент Валпургијине ноћи). Али избор осмог марта није објашњен ни на који начин. Ни званична историографија, ни народна предања, нису сачували ништа о било каквом догађају који се збио осмог марта, и који је био тако значајан и достојан памћења ватрених револуционара да су они заувек решили да чувају спомен на тај догађај.

Али ако људи празнују дан о чијим мотивима празновања њима самима ништа није познато – зар то није чудно? Не чини ли то могућом ситуацију у којој извесни људи (статисти, позвани на пра празник обележавају једно, го? Можда су организатори решили да не објављују тајну своје радости? Тобож, радост наша је велика, и нисмо против тога да нам цео свет честита тај дан. Али ми имамо свој, лични и не сасвим схвативи повод за празновање, а желимо празник светског нивоа, и ради тога да би се сав свет искрено веселио и да би нам искрено честитао – даћемо му друго профано-егзотерично тумачење празника.

Може ли се онда реконструисати тајни, езотерички садржај тог празника?

Да ли је истина да је осми март – Дан жена? Свима је већ познато да је осми март – "МЕЂУНАРОДНИ Дан жена". Такође, свима је познато да жене живе у свим земљама. Уз ово, скоро свима је последњих година постало јасно да је осми март обележаван само у СССР-у (и земљама у којима је победио комунизам, нап.прев.) Зашто га жене осталих земаља нису обележавале? Значи, то није био дан жене као жене. Тог дана је требало славити жене са одређеним особинама. И те особине се због неких разлога нису нарочито уважавале у другим земљама.

Узрок те необичности је очит: осми март није дан жене, него жене – револуционарке (у освит револуције "Правда" га је називала "Даном женске радничке Интернационали", и клицала: "Слава жени! Слава Интернационали!" (Велики дан.//Правда, 7. март 1917. године) и зато у земљама у којима је револуционарни талас с почетка XX века спласнуо, празновање Револуционарке није почело да живи.

Јасна је потреба револуционарног покрета да има своје празнике уместо традиционално – народних, црквених и државних. Јасна је жеља да се сопствени другови и саборци ободре и почаствују, и да се нађе повод за то. Веома је умна и ефикасна била идеја да у револуционарну борбу увући не само мушкарце – раднике, него и жене, дајући им њихов покрет, њихове пароле и њихов празник.

Али зашто је дан, када су револуционарке морале да излазе на улицу и декларишу се о угрожености својих права, као и својој неуништивој уверености о будућој еманципацији, морао да буде баш осми март? Кога су отпустили са посла тог дана? Кога су стрпали у затвор? Ко се од вођа демократског покрета родио тог дана? Одговора нема.

Значи, мотиви за такву одлуку нису били социјални, историјско-јавни. Творци тог празника су са њим у вези асоцирали нешто лично, али – шта? Зашто је тај дан био драг вођама европског револуционарног покрета на размеђи столећа?

Ако су мотиви били лични, треба погледати личности. А тај низ портрета нам је познат од младости. Тек недавно смо себи дозволили да приметимо да ове корифеје и хероје није зближавала само припадност партији револуције и преданост идејама Интернационале. Они су били и етнички сродни. Испоставило се да је Интернационала била невероватно једнонационална. Шта је – ту је, сада је то чињеница без које је немогућ озбиљан разговор о историји револуционарног покрета у Европи краја XIX и почетка XX века. Управо су припадници јеврејског народа подигли свет у борбу против "света насиља" и позвали га на рушење истог до темеља.

Сетивши се ове околности, покушајмо да се уживамо у свет тих људи. Замислите себе на месту, рецимо, Кларе Цеткин. Пала вам је на памет сјајна идеја да створите женски револуционарни обред, користећи женску енергију за борбу са " експлоататорима". И ради консолидације и пропаганде неопходан вам је символички дан, који би био дан Жене – Револуционарке. Каквом дану дати то значење?

Револуција, како је познато, живи на основу религиозног pathos-a, она сама јесте мит, а за мит је карактеристично мишљење на основу преседана. Садашње деловање треба да понавља некакав образац, архетип, који се први пут показао свету у митолошки заси-ћено "време оно". Треба подражавати образац. И митотворачки нагон револуције захтева да се питање постави овако: Да ли је у историји било жена које су подизале народ у борбу и постизале успех?

Немац, Француз, Енглез би се, при тако постављеном питању, одмах сетили Јованке Орлеанке. Али Клара Цеткин је – Јеврејка. И за њу је сасвим природно да асоцира нешто из историје свог народа. И у тој историји је била таква фигура Јестира.

Пре много столећа она је свој народ спасила од тиранина. Сећање на тај догађај чувало се вековима. И не само на страницама Библије. Јестири је посвећен свакогодишњи и највеселији празник јеврејског народа –Пурим. Он се празнује управо у доба преласка зиме у пролеће (код Јудеја је сачуван месечев календар, па зато време празника Пурим помера у односу на наш сунчани календар скоро исто тако како се у односу на сунчев календар помера време рачунања православне Пасхе.) Можда је те године кад је усвојено да се слави осми март као "Међународни дан жена" празник Пурим пао 8. марта.

Мењати сваке године датум празновања Жене – Револуционарке било би и незгодно, и превише отворено; превише би се уочавало да се ту слави сам Пурим. И зато је одлучено да се празновање Жене – рушитељке одвоји од празника Пурима, да се фиксира на осми март сваке године, без обзира на лунарни циклус, и да се тада сви народи света позову да прославе Жену – Борца. Да прославе Јестиру. То јест – да честитају Пурим (без обзира на то јесу ли свесни овога.)

Та замисао би била само оштроумна кад би празник Пурим био само обичан празник типа Дана Жетве или Нове године. Али Пурим је превише уникалан. Ниједан савремени народ нема празник посвећен сличном догађају.

То није религиозни празник. Тако о њему говори "Јеврејска енциклопедија", подвлачећи да овај празник " није повезан ни са храмом, ни са било каквим религиозним догађајем" (Јеврејска енциклопедија. Зборник знања о јеврејству и његовој култури у прошлости и садашњости, т. 13, Москва, Тера, 1991, одељак 123).

Завршило се вавилонско ропство Јевреја. Они који су желели могли су да се врате у Јерусалим. Истина, показало се да је оних који желе да се врате много мање него што се могло замислити по кукњави и захтевима који су претходили ослобођењу (из проклињане "тамнице народа" – Русије – чим су отворене њене границе отишло је такође много мање Јевреја него што би хтели лидери ционистичког покрета.) Код многих у престоници светске империје (што је онда био Вавилон) ствари су пошле прилично добро, и повелики број Јевреја није желело да напушта своје домове, на које су у току једног века навикли, да прекидају устаљене везе, трговачке контакте, да губе устаљену клијентелу. На хиљаде јеврејских породица остало је да живи у градовима Персијске империје, и то уопште не у ропском положају.

Ситуација која се развила временом је почела да чуди и саме Персијанце. Гледајући око себе, они су размишљали: ко је кога покорио? Јесу ли Персијанци освојили Јерусалим или су Јевреји освојили Вавилон? Као и обично, у сличним ситуацијама, последња установа власти која појми претњу националним интересима и покуша да их одбрани јесу такозвани "органи силе и принуде". И, гле, слично Крјучкову, који је Горбачову подносио извештаје о "агентима и њиховом утицају", персијски министар одбране генерал Аман, одлази персијском цару Ксерксу (догађаји су из 480. године пре Христовог рођења) и прича му о својим жалосним открићима.

Као што већ рекосмо, времена су још била далеко од еванђелских, па према томе ни обичаји нису били – хришћански. Реакција Ксеркса била је одлучно-паганска:истребити све Јевреје. Ксерксову замисао дознала је његова жена, царица Јестира. Цар не зна које је она националности. И у тренуцима заноса и обећања, Јестира од цара извлачи следећа признања и обећања: ти ме волиш? Значи, волиш и оне које ја волим? Значи, ти волиш мој народ? Значи, ти мрзиш оне који мене мрзе? Значи ти мрзиш оне који мрзе моје пријатеље и родбину? Значи, ти мрзиш мрзитеље мог народа? Онда пусти на вољу својој мржњи! Уништи моје непријатеље које сматраш и својим непријатељима!" И Ксеркс, који је без нарочитог размишљања рекао "да" на сва ова питања, са запрепашћењем је открио да се сложио да уништи све непријатеље њему мрских Јевреја...

Резултат: на дан 13. адара (тај месец јеврејског календара поклапа се с крајем фебруара и почетком марта) у све градове империје стиже царско наређење у вези са погромима. Сви су се припремали за убијање Јевреја. Али су гласници донели сасвим другачији указ. Показало се да је цар дозволио Јестири и њеном сроднику и васпитачу Мардохеју да саставе указ о предстојећим погромима: "Напишите и ви о Јудејима шта желите, у име царево, и запечатите царским прстеном... И беху позвани царски писци и би све тако написано како је заповедио Мардохеј управитељима сто двадесет седам области у име царево – о томе да цар дозвољава Јудејима који се налазе у сваком граду да се сакупе и да бране живот свој, да истребе, убију, погубе све силне у народу и у области, који су у непријатељству са њима, децу и жене њихове, и имање да им разграбе" (Јестира 8, 8-11).

И у току два дана "сви кнежеви у областима, и сатрапи, и извршиоци царских послова подржаваху Јудеје. И убијаху Јудеји све непријатеље своје, и истребљиваху их, и поступаху са непријатељима по својој вољи" (Јестира 9, 3-5). Аман је, са десетином своје деце, био обешен(У талмудским књигама се налази такав детаљ: Господ је питао дрвеће – које од њих жели да се удостоји части да на њему буде обешен непријатељ Јевреја. Боље од свих је одговорио трновити жбун: "Ја сам најнезгодније дрво, јер причињавам бол онима који ме додирују. Тај човек је људима такође нанео много бола; зато сам ја погоднији од свију осталих за њега." (Јеврејска енциклопедија, том 6, стубац 124.) Када би та повест настала у временима пре Христа, она би била само љупка бајка. Али после Еванђеља било какво помињање трња у религиозном контексту више није могло а да се не асоцира са трновим венцем Спаситеља. Та повест је очито усмерена на изазивање асоцијативног низа: обешени Аман – обешени Назарећанин; трње, које је кажњавало Амана је – трње, које је мучило Назарећанина. Прво се десило по вољи Бога, који кажњава грешника, – значи, и други догађај треба исто тако појмити...) У погрому који су спровели Јевреји било је уништено око 75000 Персијанаца. Елита земље. Сви, који су могли да буду конкуренти. Судбина Персијског царства већ је била предодређена.

Ја сада не пишем богословско истраживање, не бавим се тумачењем и апологијом Старога Завета. Нећу рећи ни реч осуде на рачун ликова Свештене Историје. Само ћу приметити да се у јеврејском тексту "Књиге о Јестири" ниједном не помиње реч "Бог". То је историјска повест, а на откривење Божје.

Моја недоумица је повезана са нечим другим: како се може, после више од два миленијума, празновати догађај тог дана? Постоји ли други народ на земљи који са весељем празнује дан очито некажњених масовних убистава? Ја схватам празник у част војне победе. То је био отворени, ризични сукоб, и дан победе – мушки је и частан празник. Али како празновати дан погрома? Како празновати дан убиства на хиљаде деце? И како се може писати о "ВЕСЕЛОМ празнику Пурим"?

А то је веома весео празник. То је једини дан у који трезвени и педантни Талмуд препоручује опијање: "После подне једе се са празничне трпезе и пију се алкохолна пића, док се не престане са разликовањем између речи: "Нека је проклет Аман!" и "Нека је благословен Мордехај!" (Сидур. Врата молитве. За радне дане, Суботу и празнике, Превод, коментари и објашњења за поредак молитве под редактуром Пинхаса Полонског. Јерусалим – Москва, 1993. страна 664). Празнична трпеза у себе укључује пирошке са поетичним називом Аманове_уши. ("Јеврејска енциклопедија, том 13, стубац 126). Кажу – то су свима нама познате пирошке од лиснатог теста са месом унутра. Каква ганутљива породична слика: родитељ, који "под гасом", више не разликује име Амана од имена Мардохеја, нуди синчића: "Мило моје, хоћеш ли да узмеш још мало меса нашег непријатеља?"

И тај празник се сматра највећим од свих. Међу талмудским мудрацима " чак постоји мишљење да, кад све књиге пророка и хагиографа буду заборављене, књига о Јестири се неће нипошто заборавити, а празник Пурим ће се и даље држати" (тамо, стубац 124).

Према томе, није ли заснована претпоставка да се у свести јеврејских вођа Интернационале женски револуционарни покрет асоцирао са именом Јестире, а осми март су одабрали по навици празновања породичног празника Пурим који пада управо тих дана?

Интернационала је и циљеве имала интернационалне, планетарне. Они су имали да нешто поруче свим народима. Пурим је – празник истребљења непријатеља. А ко су непријатељи Јудејима? Да ли само саплеменици несрећног Амана? У средњовековном "Разговору Нахманида" Јудеји тумаче речи псалма "Рече Господ Господу моме: седи Мени са десне стране док не положим непријатеље Твоје за подножје ногама твојим". Јудеји се слажу да је ту реч о Месији. И објашњавају:" Бог ће и помагати и месији, док не положи све народе за подножје ногама његовим, јер су сви они непријатељи његови – они га поробљавају, они поричу његов долазак и његову власт, а неки од њих су себи створили другог месију" ("Расправа Нахманида", Јерусалим-Москва, 1992.) Према томе, у историји јеврејске мисли постоји један ток који предпоставља да су сви народи-непријатељи Јевреја. Догађаји Пурима подсећају како треба поступати са непријатељима. У томе се и састоји чудовишност тог "веселог празника": из поколења у поколење он обнавља модел поступања са оним кога Јевреји једном прогласе својим непријатељем. Нема историје, нема прогреса. Нема пораста духовне свести и моралности. Старозаветна крвожедност није пребражена. Те норме су све досад живе. Архетип није укинут. Он се и даље сматра обрасцем достојним понављања, каткад обредносимволичког, каткад -реалног (не налази ли се у вези са традицијом Пурима та околност што нацистички ратни злочинци (заиста злочинци, и заиста више него заслужили казну) нису били стрељани, него управо обешени -као Аман и његови синови?)

Сад нам је остало само да се подсетимо да је долазак Интернационале на власт у Русији био повезан са променом календара, и да се упитамо: а када се празновао дан који се сада назива " осми март" у револуционарним круговима предреволуционарне Русије? Испоставља се да је осми март по новом календару – 23. фебруар по старом. Ето одгонетке – зашто су "мушки" и "женски" дан тако близу један другом. Када су европска браћа по Интернационали празновала "осми март", у Русији је тај дан називан "23. фебруар". Зато су у предреволуционарне године партијци и њихови симпатизери навикли да празником сматрају 23. фебруар. Затим је календар промењен, али је остао рефлекс да се нешто револуционарно празнује 23. фебруара. Датум је био ту. У начелу (рачунајући на то да је Пурим покретни празник), тај датум није ни по чему ни бољи ни гори од 8. марта. Али је и тај датум требало маскирати. После неколико година створили су одговарајући мит: "Тај датум ће бити Дан Црвене Армије". Спомен на први бој и прву победу. (Слично је било и код нас – 22. децембар, Дан Југословенске народне армије, био је дан кад је формирана Прва пролетерска бригада – Стаљинов рођендан. Касније је Стаљин "заборављен", а остао је 22. децембар, нап. прев.).

Али то је – мит. 23. фебруара 1918. још није било ни Црвене Армије, нити је било њених победа. Новине с краја фебруара 1918. немају никаквих победничких извештаја. И фебруарска новине 1919. не ликују због прве годишњице неке "велике победе". Тек 1922. проглашен је 23. фебруар "Даном Црвене Армије". "Правда" пише о томе да је 23. фебруар празнични дан: "Много пре рата пролетерска Интернационала је одредила 23. фебруар као дан међународног женског празника" (Велики дан // "Правда", 7, марта 1917.; више о томе у тексту М. Сидлина: "Црвени поклон за Међународни дан жена 23. фебруара” Независне новине, 22. фебруар 1997.)

Међутим, измислити маску за празновање 23. фебруара требало је још и због тога што је управо 23. фебруара почела тзв. "Фебруарска револуција". Пошто бољшевици у њој нису имали водећу улогу, али су је ипак примили, поздравили и унели у своје празнике, требало је дан "обарања царизма" (сачувавши му празничност) преименовати. Он је постао "Дан Црвене Армије".

Тако је традиција празновања Пурима довела до успостављања дана жена 8. марта. Уз женски револуционарни дан временски су наштеловане демонстрације тобож гладних становница Петрограда 1917. године. Пад Руске Царевине се подударио са уништењем Персијске царевине. Од Пурима 1917. замирисао је погром руске културе... Совјетско честитање осмог марта (као и честитање 23. фебруара) – то је честитање "избављења од царизма". Да православни један другом честитају тај празник – то више није смирење, него мазохизам.

И још: једини војни догађај који се десио 23. фебруара 1918. – то је одлука Централног извршног комитета Совјета народних комесара о примању услова "Брест-Литовског мира". То је – дан капитулације Русије у Првом светском рату. Капитулације по вољи Интернационале која је "империјалистички рат (тачније – отаџбински) претворила у грађански рат". Тешко је наћи срамнији дан у руској војној историји (између осталог, и у војној историји совјетске Русије). И то што сад тај дан називају " Даном бранитеља Отаџбине" – још је једна ругалица.

Веома је занимљиво слушати алузије које "посвећеници" у тајну Пурима изговарају у присуству људи које сматрају непосвећенима. На пример, 1994. у Москви је отворена продавница кошерне хране (ритуално чисте, по јудејском обичају, нап. прев.). Главни московски "антифашиста", делегат Московске градске думе Евгениј Прошечкин, говорећи приликом церемоније отварања продавничице, "дигао је здравицу за повећање улоге трговачких подухвата у развоју национално – политичких односа. Узгред, у своје време нарочиту и веома достојну улогу у тим односима одиграла су уља којима је трљано тело библијске хероине Јестире, жене персијског цара Артаксеркса" (П. Ерлих, "Москвакошерна"//"Севодња",30. јун 1994.) Какав суптилан хумор! Испада да је покољ 75 хиљада људи нешто што – има достојну улогу у "развоју међунационалних односа"! Подржавајући елегантну шалу делегата, новинар наставља:" Кажу да је цар нешто мало оставио за фирму " Осем" и за вас и мене". Шта то значи – да газда и посетиоци продавнице кошерне хране намеравају да у Русији понове сиже књиге о Јестири? Узгред, по саопштењу тог истог новинара, у јеловник презентације улазило је јело под називом "Аманове уши"...

Знам да је на горе наведена размишљања најлакше одмахнути руком, и ставити на њих етикету "антисемитизам". Али то ће бити неистина. Ја нисам антисемита. И даље се не одричем свог чланка "Антисемитизам – то је грех" ("Јеврејске новине", број 1. 1992.) Грешна је било каква мржња па и национална. Али ако Јеврејски национални конгрес и Независна телевизија (чији је власник руски Јеврејин Гусински, нап. прев.) допуштају себи да недобронамерно посматрају наше Еванђеље (заиста – избави нас од "злих очију"), и ја сам сматрао да је допустиво да размотрим историју Пурима погледом који не умекшава оштре црте. Тако да је овај мој чланак могуће сматрати одговором на "последње искушење" Независне телевизије (која је, упркос противљењу Руске Цркве, приказала богохулни филм Мартина Скорсезеа "Последње Христово искушење", нап.прев.) То је просто опомена: не бацајте камење, живећи у куђи од стакла. Али то је само – ПОВОД.

А РАЗЛОГ моје нетрпељивости према осмом марту је много прозаичнији: просто од детињства не подносим осми март. А кад сам постао православни човек – заволео сам православни " дан жена" – "недељу жена – мироносица", која се слави у трећу недељу по Васкрсу (Срби још имају и "материце", другу недељу уочи Божића, нап. прев.) Према томе, нисам написао овај чланак да би се неко односио лошије према Клари Цеткин и њеном народу, него да би се обновило поштовање наших, православних традиција. Због тога, да би у нашем, руском дому, био празник.

Ђакон Андреј Курајев

О јеретицима

... ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу - Боже сачувај! - него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу.

Јер шта може бити милије вернима него да виде да се расејана деца Божија сабирају у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени од човекољубља. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свим људима, и бити свима све (1. Кор. 9,22) како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.

Свети Максим Исповедник

На суду између Христа и Европе

Христос говори Европи да је она у Његово име крштена и да треба да остане верна Њему и Његовом Еванђељу.

На то оптужена Европа одговара:

- Све су вере једнаке. То су нам рекли француски енциклопедисти. И нико се не може присилити да верује ово или оно. Европа толерише све вере као народне сујеверице због својих империјалистичких интереса, но сама она не држи се ниједне вере. Када постигне своје политичке циљеве, онда ће се она брзо обрачунати са овим народним празноверицама.

На то Христос с тугом упита:

- Како можете ви људи живети само империјалним, тј. материјалним интересима, тј. животињском похотом само за телесном храном? Ја сам вас хтео учинити боговима и синовима Божјим, а ви се отимате и трчите да се изједначите са теглећом стоком.

На то Европа одговара:

- Ти си застарео. Место твога Еванђеља ми смо пронашли зоологију и биологију. Сад знамо да смо потомци не твоји и твога Оца небескога, него орагунтана и горила, мајмуна. Ми се сад усавршавамо да будемо богови. Јер ми не признајемо других богова осим нас.

На то Христос говори:

- Ви сте тврдоглавији од старих Јевреја. Ја сам вас дигао из варварског мрака у светлост небесну, а ви хоћете опет у таму као биво у блато. Ја сам крв за вас дао. Ја сам показао љубав своју према вама када су сви Анђели окретали главу у страну од вас, немогући да подносе ваш адски смрад. Кад сте ви дакле били мрак и смрад ја сам једини стао за вас да вас осветим и очистим. Не будите ми дакле сада неверни, јер ћете се опет вратити у онај неподношљиви мрак и смрад.

На то Европа са подсмехом кличе:

- Иди од нас. Ми те не познајемо. Ми се држимо јелинске философије и римске културе. Ми хоћемо слободу. Ми имамо универзитете. Наука је наша звезда водиља. Наше је гесло: слобода, братство, једнакост. Наш разум је бог богова. Ти си Азијат.

Ми те одричемо. Ти си само једна стара легенда наших баба и ђедова.

На то ће Христос са сузама у очима:

- Ја ћу ево отићи, али ви ћете видети. Сишли сте са пута Божјег и отишли сте путем сатанским. Благослов и срећа узети су од вас. У мојој руци је ваш живот и ваша смрт, јер сам се дао распети за вас. Ипак нећу вас ја каштиговати, но греси ваши и ваш отпад од мене, Спаситеља вашега. Ја сам показао љубав Очеву према свима људима и хтео сам љубављу да вас све спасем.

На то ће Европа:

- Каква љубав? Здрава и мушка мржња према свима који се не слажу са нама, то је наш програм. Твоја љубав је само једна басна. Место те басне ми смо истакли: национализам и интернационализам и етатизам и прогресизам и еволуционизам и оциентизам и културизам. У томе је наше спасење, а ти иди од нас.

Браћо моја, препирка се у наше време завршила. Христос се удаљио из Европе као некад из Гадаре на захтев Гадаринаца. Но, чим се Он удаљио, дошао је рат, бес, ужас, рушење, уништавање. Повратио се у Европу прехришћански варваризам, аварски, хунски, лонгобардски, африкански, само у стоструком ужасу своме.

Свој крст и благослов, узео је Христос и удаљио се. Остао је мрак и смрад.

А ви сад решавајте с ким ћете: са мрачном и смрадном Европом или за Христом.

Ава Јустин Поповић