Руска катакомбна Црква

Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета.прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о бногослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном момаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено.

†††

Отац Николај Загоровски (у монаштву јеромонах Серафим) потицао је из старе осиромашене племићке породице одане Цркви. Његов отац Михаил био је ђакон. Међутим, Николајева мајка Параскева врло рано остала је удовица. Сама је подигла троје деце: Михаила, Ану и најмлађег Николаја. Параскева је била неписмена, али је знала значај образовања и на све начине настојала да децу ишколује. Михаил је завршио Богословију и уписао се на Духовну академију, али је због тешког материјалног стања није завршио. Убрзо је и умро од туберкулозе.

Николај је после уписа на Богословију почео да пише поезију, па је захваљујући литерарном таленту увек био међу најбољим ученицима. У старијим разредима професор руског језика организовао је позоришне представе. Тако је у младом Загоровском откривен изузетан комичарски таленат. Требало је само да се појави на сцени па да изазове буру смеха у публици. Његова слава изашла је из граница Богословије и један добро познати глумачки мецена понудио му је да постане члан његове трупе, са завидном платом. Међутим, Николајева мајка Параскева није хтела за то ни да чује, па се он покорио њеној вољи.

†††

Супруга оца Николаја, Јекатерина Ивановна, била је образована жена. Имали су двоје деце. Село у којем је он службовао као свештеник звало се Малижино. Када су му деца стасала за школу, преселио се у Харков и постао свештеник градске болничке цркве.

Као и на селу, отац Николај је и ту наставио да служи акатист пред иконом Пресвете Богородице и да држи проповеди. Није га узнемиравало што су у почетку тим службама присуствовале само две-три старице. Ускоро се његова слава као другог Хризостома (Златоуста) раширила Харковом. Мала болничка црква постала је толико претрпана да су зидови бивали влажни од људског даха. На литургији отац Николај држао је две проповеди, од којих је једна била посвећена Еванђељу за тај дан. Неко је једном рекао: "Баћушка данас није дуго говорио, само сат и по".

Отац Николај Загоровски радио је на оснивању женског манастира, али тек што су припреме за њега биле завршене, избила је револуција. Тако манастир никада јавно није био отворен, али је тајно деловао. Једна од његових монахиња била је Јулијаша Ноздрина. Она је намеравала да се уда, али је једном приликом ушла у цркву док је отац Николај проповедао, па је то заувек решило њену судбину. Одрекла се свог женика, изабравши монашки пут. Када буде дошло време прогонства, отац Николај изабраће Јулијашу за своју страдалничку сапутницу.

Отац Николај често је организовао литије. У тим приликама окупило би се по неколико хиљада људи. Пред крај једне литије он се попео на једно узвишење и говорио народу. Рекао је да ће се молити за кишу, пошто је тада владала страховита суша.

Када су стигли на договорено место, људи су се распоредили у шуми око Киријашког манастира. Како цркве нису могле да приме у себе све ходочаснике, на једној шумској висоравни током читаве ноћи служено је свеноћно бденије. За све време до свитања јеромонаси су исповедали народ. Када је изјутра служена литургија, причесници су примили Свето Причешће из свих путира које је манастир поседовао. То је потрајало до поднева. Када је причешће окончано, отац Николај је рекао: "Сада ћемо служити молебан за кишу. Нека свако падне на колена и моли Господа док небеске сузе не почну капати на земљу".

Људи су клекли, изненада, на ведром небу почели су се појављивати облаци; и заиста, на прашњаву земљу са, као сузе, почеле да капљу велике и тешке капи кише, подижући прашину на путу… Када је киша почела да пада, људи су у одушевљењу скоро оборили оца Николаја али јеромонаси су га окружили и повели ка манастиру. Сви су кренули у потрагу за склоништем. И тек када су сви пронашли заклон, проломио се страховит пљусак.

Након обеда, звонар је пришао оцу Николају и упитао: "Да ли наређујете да позвоним да се људи окупе?" Отац Николај се замислио и погнуо главу, а затим рекао: "Позвони!" Киша је падала као из кабла али тек што се огласило звоно које је позивало на повратак, престала је. Враћајући се кући у Харков, маса људи ходала је улицама певајући "Христос воскресе!"

†††

Временом, уз благослов општинског старца Анатолија (Потапова), отац Николај је и сам почео да делује као старац. Потом је избила револуција. Јасно, већина људи окупљених око оца Николаја није јој била наклоњена, а његов утицај био је велики и далеко се ширио. Не узимајући све то у обзир, на самом почетку револуције бољшевици су га чак позивали и нудили му да са њима склопи одређени споразум. Захтевали су само једну ствар: да не држи никакве проповеди против комуниста. Нудили су му и новчану помоћ у злату за његову каритативну делатност. На овај предлог отац Николај је одговорио да служи једино Богу и никоме другом. Убрзо је ухапшен и послат у затвор.

Чим се прочуло да је ухапшен, кварт испред затвора испунио се корпама са храном. Док је био у затвору, све затворенике могли су хранити намирницама које су њему доношене. Видевши велику љубав народа према оцу Николају, власти су закључиле да ће бити боље ако га пошаљу изван Харкова. Предложено му је да напусти град и оде негде другде.

Отац Николај узео је Јулијашу са собом и упутио се у Петроград. Многе монахиње желеле су да му се придруже, али је његов избор мудро пао на Јулијашу – првенствено због његове безграничне оданости и крепког здравља. Шалећи се, говорио јој је: "Ти немаш главу, него ћуп!" Заиста, она није разумелиа много ствари, али је била одана не само речју, већ и делом. И ко би могао поднети све оно што је она поднела?

Отац Николај и Јулијаша обрели су се у Петрограду. Једном приликом ушли су у цркву која се налазила недалеко од њиховог стана. Ту се нека опседнута жена бесно бацила на оца Николаја вичући: "Хеј, ти ћелави цмиздравче, јеси ли и овде дошао да нас мучиш?" Људи који су стајали унаоколо нису знали шта да мисле, гледајући скромну појаву оца Николаја, одевеног у сељачку одећу. Ускоро су, међутим, осетили да онај кога посматрају ни у ком случају није обичан човек, упркос чињеници да је он као и сваки изгнаник настојао да остане у сенци.

Једног дана отац Николај лежао је болестан у постељи. Неко је позвонио. Јулијаша је отворила и угледала неколико Цигана на прагу. "Живи ли овде свештеник који прориче судбину?" Одречно му је одговорила. "Али, нама су дали адресу: Бороваја улица, број 46", рекли су Цигани. "Кажи оцу да су нам украли коња". Јулијаша је отишла код оца Николаја и саопштила: "Дошли су неки Цигани, али ви их не можете примити. Неко им је украо коња. Ако их примите, ми смо изгубљени. Не смемо никога примити". "У реду", сложио се отац Николај, "не можемо их примити; ништа зато, реци им да коња потраже код комшије". После неколико дана Цигани су се поново појавили, али овога пута са врећама пуним дарова. Коња су заиста пронашли код комшије.

Отац Николај никуд није ишао осим у цркву. Изненада је дошла нека жена преклињући га да њеној пријатељици, која је била на самрти, да Свето Причешће. Противно свим својим правилима, отац Николај се спремио и пошао, поневши са собом многопоштовану икону Мајке Божје "Изгубљених потраживања". У једном поткровљу на постељи је млада жена лежала у несвести. Са усана јој је текла крвава пена. Двоје деце горко је јецало. "Децо", рекао је отац Николај, "молите се Мајци Божјој, Она ће чути ваше молитве". Пред иконом коју је донео започео је молебан са акатистом. Сузе су у потоцима текле низ лице оца Николаја; дословно је био мокар од суза. После молебана, рекли су му: Али, баћушка, ви нисте читали молитве за исход душе!" "Није ни потребно", одговорио је. Убрзо су захвална деца дошла оцу Николају и даривала га цвећем и ретким везеним појасом какве су обично носили свештеници у Русији. Након тога стигла је и сама исцељена жена. Мада је током молебана била у несвести, ипак је осетила како се на њу спушта животворна сила. Постала је одана духовна кћи оца Николаја за све време док је живео у Петрограду.

Још један случај сведочи о прозорљивости оца Николаја Загоровског. Он и Јулијаша морали су да потраже нови стан, јер је код њих почело да долази много људи. Пронашли су једно згодно место. Јулијаша се охрабрила и радосно рекла: "Баш лепо! Овде ћемо, баћушка, ставити ваш кревет, а овде сто!"Отац Николај је пребледео и ништа није проговарао. Коначно се окренуо према домаћици: "Реците нам шта се овде догодило?" Испоставило се да се ту обесио један агент тајне полиције. Тај стан нису унајмили.

†††

Године 1930. отац Николај ухапшен је и затворен у Петрограду. Његов боравак у том граду окончао се у чувеној "Светој ноћи", како су је називали верујући, кад је током једне једине ноћи 1932. ухапшено пет хиљада људи најоданијих Цркви.

Затвор је био толико претрпан људима да је несрећни свештеник девет дана престајао на ногама. Тада се неки разбојник сажалио на њега и уступио му место испод стола, где је могао лећи на под. После тога отац Николај је упућен у Соловке. Његова матушка, заједно са верном Јулијашом, пошла је на дуго путовање да би га посетила. Када су стигле и када им је дозвољено да га виде, пришао им је обријан и изнурен.

Након боравка у Соловкама, отац Николај је, заједно са осталим затвореницима, упућен на далеки север. Пешке су прешли тундру, корачајући с брда на брдо. Мучили су их и комарци. На једном месту преноћили су у напуштеној капели. Пробудивши се, отац Николај је приметио да је спавао под иконом "Изгубљених потраживања". То га је неизрециво охрабрило и осетио је да се налази под заштитом Царице Небеске. Једино је он стигао до одредишта: остали нису преживели, помрли су на путу.

Јулијаша, одана као и увек, ни ту није напуштала оца Николаја. Стигла је до њега путујући сама у вагону и носећи корпу са храном. Путовала је хиљадама километара. Пут је водио кроз тајгу. Често ју је наткриљавала поларна светлост која се искрила на небу. Сам Бог ју је чувао, тако да је безбедно путовала.

На оца Николаја мотрили су стражари, али Јулијаша није клонула духом. Ословила би војнике обративши им се са "Вањка" или "Детка", потапшала их по леђима и подсетила их на њихове сопствене мајке. "То је мој ујак", говорила им је, "кад сам остала сироче, он ме је прихватио и одгајио. И ви имате мајку – сетите се ње. Пустите ме да одем и једем са својим ујаком". Издата је дозвола и отац Николај је дошао да обедује са Јулијашом.

†††

Кад је отац Николај окончао издржавање казне, било му је дозвољено да живи било где изузев у харковској провинцији. Посматрајући мапу, запазио је да је Харкову најближи град Обојан, у Курској провинцији. Тамо су се упутили возом. Причали су о томе да, кад изађу из воза, не знају шта им је даље чинити. Њихов разговор ослушкивала је нека скромно одевена жена, која је путовала са њима. Рекла им је да је супруга једног прогнаног свештеника и да му је кренула у посету. Брижљиво осматрајући, открила је у оцу Николају лик истинског свештеника. Поверила им је да у Обојену постоји тајни манастир и дала им адресу.

Када су стигли тамо и позвонили, монахиња-вратарка у грађанском оделу им је отворила. Мислећи да траже преноћиште, одлучно им је рекла да је то немогуће; и оне саме су се скривале и, уколико би почеле да примају намернике, привукле би пажњу на себе. "Свеједно, ипак ви реците игуманији за нас" захтевао је отац Николај. Игуманија је брзо изашла и пријатељски их позвала да поделе обед са монахињама. Шта се догодило?

У ноћи уочи њиховог доласка у сну јој се јавио свети Серафим из Харкова долази код тебе; прими га". Отац Николај бризнуо је у плач: "Ја сам отац Николај". У ствари, за време боравка у Соловкама тајно је пострижен у монаха и добио име Серафим. Није се надао да ће се икада вратити у свет и да ће му се живот продужити, па је у тајности примио монашки постриг. У то време Јулијаша то није знала, али касније, када су боравили у Обојану и док је отац Николај служио литургију, чула га је да, док узима Свето Причешће, себе назива "јеромонах Серафим".

У Обојану нису дуго тражили стан. Отац Николај није никад излазио преко дана већ само ноћу, да би удахнуо мало свежег ваздуха. Литургију је служио свакодневно. Проскомидија, са бескрајним помињањем живих и мртвих, трајала је сатима. Понекад су ноћу долазиле сестре из Харкова и на тај начин он је управљао њиховим тајним манастиром.

†††

Јулијаша је у Обојану живела у потпуној послушности оцу Николају. Он ју је постригао у монашки чин са именом Магдалина. Запослила се у болници као чистачица. А онда, неочекивано је изашао декрет да свако ко је био полуписмен мора полагати испит у складу са десетогодишњим школским програмом, или ће бити отпуштен. Отац Николај почео је да даје часове Јулијаши. Написао јој је састав под насловом "Јутро на селу" и рекао да га понесе са собом на писмени испит и препише када буду задали тему. Тема која је задата била је баш "Јутро на селу". За усмени испит отац Николај јој је препоручио да научи напамет једну песму. "Када буду питали ко зна ти подигни руку". И заиста, питали су баш ту песму и Јулијаша је била једина која ју је знала напамет. Са математиком је било компликованије, јер је отац Николај и сам био врло слаб математичар. Отворио је уџбеник алгебре и показао страну коју је Јулијаша имала да научи напамет. На испиту су тражили баш нешто са те стране. Јулијаша је прошла "десетогодишњи план" и од чистачице унапређена у болничарку.

†††

Избио је Други светски рат. Из болнице у Обојану неколико чланова медицинског персонала упућено је на фронт и Јулијаша се налазила међу њима. Требало је да отац Николај остане сам – стар, болестан, неспособан за рад, измучен затворима и прогонима… Медицинско особље налазило се на платформи железничке станице. Свакога су прозивали по имену и смештали у воз. Једино није била прозвана Јулијаша… Воз је отишао… Јулијаша се журно упутила кући. И шта је видела? Отац Николај се молио. Простирка на којој је стајао била је сва мокра од његових суза.

Немци су заузели Обојан, а војници су распоређени по кућама. Кућица у којој је боравио отац Николај такође је заузета. Био је принуђен да спава на поду. . међутим, немачки војници били су толико потресени изгледом овог старца, који еј непрестано стајао на молитви, да не смо да му нису одузели кревет, него су чак и обућу изували када би улазили у његову собу да га не би узнемиравали док се моли.

†††

Ускоро је болничким колима одвезен кући, у Харков. Ту је отац Николај обављао службе којима је присуствовао велики број људи. Рат се приближавао крају. Почело је повлачење Немаца. Отац Николај одлучио је да оде на Запад јер, како је рекао, није више имао снаге да се поново суочи са бољшевицима. Прелазећи границу своје отаџбине, горко је зајецао. Међутим, већ га је очекивала небеска отаџбина. Његов живот у телу се прекинуо када је стигао у Перемишл. Имао је инфаркт, па је смештен у болницу, где је поживео још неколико дана. Умро је у предвечерје, пред празник Покрова Пресвете Богородице, 30. септембра, односно 13. октобра 1943. године.

Све се догодило управо онако како је описао у једној песми, написаној двадесетак година раније, у време док је боравио у Петрограду, на самом почетку револуције. У тој песми описују се последњи топли дани ране јесени.

Цвеће је престало да цвета,

А јесење лишће већ пада на земљу.

Умирућа природа немоћно се осмехује

И заједно са њом и свештени песник

Окончава своје последње овоземаљске дане.

Тако се и догодило.

Преузето из књиге Нови светитељи руских катакомби Иван М. Андрејев и јеромонах Серафим Роуз, Отачаство, Краљево, 1996.

Житије преподобног оца нашег Давида

Свети и преподобни Давид беше најпре разбојник, и живећи у Хермопољској пустињи он чињаше многа зла и многе убијаше, и беше зао и свиреп као нико други. Он имађаше под собом дружину од преко тридесет људи који разбојниковаху с њим. Једном седећи с њима у гори, он се размисли о своме животу, и силно се уплаши Бога због почињених толиких зала, па остави своју дружину и пође у манастир. А када закуца у манастирску капију, изађе вратар и упита га: Шта хоћеш? – Давид одговори: Хоћу да будем црноризац. – Вратар оде и извести о њему игумана. Игуман изађе к њему, па видећи да је стар човек рече му: Не можеш ти овде бити, јер братија много раде и живе у великом уздржању; а ти имаш друге навике и не можеш извршивати манастирске заповести. – Међутим Давид га мољаше говорећи: Све што ми будете наређивали извршиваћу, само ме примите. – Но игуман га одбијаше говорећи: Не можеш ти живети с нама. – Тада Давид рече игуману: Знај, оче, ја сам Давид, вођа разбојникā, а дођох к вама да оплакујем грехе своје; не будеш ли ме примио, кунем ти се, вратићу се досадашњем свом послу, и довешћу са собом своју разбојничку дружину да вас све побијем и манастир разорим.

Чувши то, игуман прими Давида у манастир и постриже га у ангелски образ. И поче се Давид подвизавати уздржањем и обучавати себе смирењу. И за кратко време он превазиђе врлинама остале црнорисце у манастиру, и свима беше од користи својим животом и речју.

Једном када Давид сеђаше у келији, пред њим стаде Архангел Гаврил говорећи: Давиде, Господ ти опрости грехе, и ти ћеш одсада чинити чудеса. – Давид одговори ангелу: Не могу да поверујем да ми је Господ за тако кратко време опростио грехе моје, јер су веома тешки и многобројнији од песка морског. – Архангел му на то рече: Ја сам Архангел Гаврил који и Захарију не поштедех када он не поверова мојим речима, него му завезах језик за казну, да би поверовао ономе што говорим. А тебе ли ћу поштедети? Дакле, од сада бићеш нем! – Давид се поклони и рече ангелу: Када бејах разбојник, и чињах безакона дела, и проливах много крви, ти ми тада не завеза језик који није узносио хвалу Богу. А сада, када хоћу да служим Господу и узносим Му хвалу, ти ми завезујеш језик да не бих говорио. – Тада му анђео рече: Говори само када славиш Бога и молиш Му се у време правила, а у остало време ћути.

Казнивши га на тај начин, Архангел отиде од њега. А Давид узнесе благодарност Богу што му опрости грехе. После тога он благодаћу Божјом сатвори многа чудеса: слепима је вид давао, хроме чинио да ходе, бесомучнике је исцељивао. За време богослужења он певаше у цркви на молитви, но никакве друге речи он не могаше изговарати. Поживевши на такав начин много година свима на поуку, он пређе ка Господу, и сада предстојећи Њему неућутно се моли за нас. Његовим молитвама нека и ми добијемо милост од Господа. Амин.

Ово житије преузето из Житија Светих Светог Јустина Ћелијског

Расуђивање из Охридског Пролога – 6.-15. јул

6. Јули

Откуда ми знамо да има живота после смрти? Знамо од Христа Господа, на основу Његових речи, Његовог васкрсења и Његових многих јављања после смрти. Философи који признају живот после смрти признају га на основу свога умновања, а ми га признајемо на основу искуства, нарочито искуства светих људи, који нису умели ни могли неистину објављивати. Кад је св. Сисоје лежао у постељи пред смрт, лице му беше врло светло. Около њега стајаху монаси, ученици његови. Тада се загледа св. Сисоје, па рече: „ево авва Антоније дође!” Поћутав мало опет рече: „ево пророци дођоше!” У том се лице његово још више засија, и он рече: „ево апостоли дођоше!” Потом рече: „ево ангели дођоше да узму душу моју!” Најзад лице му се засија као сунце, и сви беху у страху великом, а старац рече: „ево Господ долази, погледајте сви. Ево Он говори: принесите ми сасуд избрани из пустиње!” После тога светитељ предаде дух свој. И колико је сличних виђења било! И то од сведока најпоузданијих.

7. Јули

Пример св. Недеље, красне девице, и пример св. Астиона, богатог младића, који обадвоје дадоше себе на муке и смрт за Христа Господа, наводе нас на размишљање о ни с чим у историји несравњивој сили Христовој, помоћу које млади људи побеђују себе и кроз то све остало. Извојевати победу над самим собом највећа је победа. Таквих победилаца црква броји на хиљаде, и многе хиљаде. Св. Кипријан пишући о девству вели: „победити уживање највеће је уживање, нити има веће победе него што је победа над својим жељама. Онај ко је победио једног непријатеља, показао се јачи од неког другог, но онај ко је победио пожуду,показао се јачи од самога себе. Свако је зло лакше победити него ли уживање, јер сва су друга зла одбојна, док је уживање зло привлачно. Онај ко се ослободи жеље, ослобађа се и страха, јер због жеља произлази страх.”

8. Јули

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима”. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у Св. Гори као прост монах био је чувен по свим патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им стави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схиму, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском”. Тако су се духовни дивови, које црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

9. Јули

Многи се питају зашто Бог узима из овог живота младиће, девојке и децу, и зашто не остави, да сви остаре, па тек онда да кроз смрт иду на онај свет? То је Божји план домостројства, то је света воља Његовог Промисла. Но има неких примера у огромном искуству цркве, да понекад Бог то чини тако по жељи и молитви Својих угодника у оном свету, или сродника. Св. Адер (у монаштву Атанасије) јавио се својој жени, коју је изненадно оставио са троје деце и отишао у манастир, где је и умро. Када жена дође до очајања, једно због бриге за нејаком децом а друго због бриге за мужем, јер не знађаше где се он налази, тада јој се јави на сну муж из онога света, са светлим лицем и хаљином белом и светлом, и рече јој: „престани плакати и вапити против мене; ево ја ћу ти узети децу (двоје од њих) к себи, а ти ако хоћеш постарај се за спасење своје душе.” У исто време и на исти начин јави се он и Теодосију Столпнику и рече му: „кроз три дана отићи ће ка Господу стара испосница, која је у оближњем манастиру, а ти стави на место њено моју супругу, да се подвизава као инокиња у оној келији. Нека са њом остане и најмлађе дете док не порасте: оно ће ићи мојим стопама и биће наследник апостолског престола у Јерусалиму.” И у истини све се то зби како је речено. Стара испосница умре трећег дана, исто тако и два старија детета Адерова, а жена му заузме келију оне старице, заједно са најмлађим сином, који кад порасте би патријарх у Јерусалиму.

10. Јули

Мисао на смрт јесте као хладан пљусак који гаси пожар страсти. Псалмопевац говори: кад богат и прослављен човек умре, неће ништа понијети, нити ће поћи за њим слава његова (Пс.49,17). Ко да се не застиди, кад види и код неверника понекад боље схватање наше земаљске нишчете него ли код неких хришћана? Када умре Калиф Саладин, према завештању његовом иђаше пред ковчегом његовим телал са копљем у руци, и на копљу једна кошуља царева, па викаше: „велики Саладин, који завојева сву Азију, и учини да од њега трепте многе државе, и који цареве победи, ево од све своје славе и од свих својих поданика не узима собом ништа осим ове бедне кошуље”.

11. Јули

Промена среће најчешће удара кад удари изненадно. Но онај ко очекује ударце, и унапред се оружа против њих, зар може бити изненађен? Цар Карло Велики заповедио је био својим синовима да уче неки занат, а кћери да уче прести вуну, да би се имали чим хранити – ако се срећа промени. Прослављени Велизар, велики војвода велики победилац, би од завидљиваца оклеветан код цара, и на основу клевета ослепљен, а имање му све одузето. Слепи Велизар сеђаше пред капијом Рима и просаше милостињу говорећи мимопролазницима: „уделите Велизару, кога срећа високо уздиже, а завист обори и очију лиши!” Није ли човјек на војсци на земљи? Говори праведни Јов (7,1). Треба, дакле, бити као будан стражар и спреман за све што се може догодити. А шта се не може човеку догодити? И још: у свакој муци имати наду у Бога. Праведни Јов на ђубришту и у гноју узвикује: „гле, и да ме убије, опет ћу се уздати у њ (13,15)!

12. Јули

Ткиво правде је тање од свиле, али трајно и некидљиво, и обухвата оба света; док је ткиво неправде и насиља дебело и лако кидљиво. У време Кијевског Кнеза Владимира живљаше у Кијеву само једна породица хришћанска, Теодор Варјаг и синчић му Јован. Када би нека скверна идолска свечаност, тада незнабожни Кијевљани, упућени самим демоном, решише да принесу на жртву идолима Јована, сина Теодорова. Када неки од њих одоше и у име својих „богова” потражише од Теодора сина, рече им Теодор: „ако су ваши богови живи, нека дођу сами и узму мога сина”. Јаросни незнабошци јурнуше на кућу Теодорову, разрушише је и у рушевинама оставише мртве богоугодног мужа Теодора и његовог сина Јована. Дотле иде ткиво насиља. А ткиво правде се продужује: кнез Владимир ускоро се крсти, крсти и свој народ, и на оном истом месту где је била кућа и гроб првомученика руских, Теодора и Јована, подиже храм Пресвете Богородице.

13. Јули

Просту одећу краси човек, а раскошна одећа краси човека. Проста одећа привлачи пажњу на човека, а раскошна одећа привлачи пажњу сама на себе. Страст за раскошним оделом просто испија и суши душу људску. Ово је прави разлог зашто је црква од увек устајала против раскоши у одевању и препоручивала простоту. Међу безбројним светитељима хришћанским не помиње се ни један, коме је раскошно одело помогло да се посвети. Многи велики и мудри цареви не само хришћански него и незнабожачки, љубили су простоту у одевању. Тако прича се за цара Августа Октавијана, у време кога се родио Исус Христос, да је он носио по једну просту одећу, коју му је изаткала жена, или сестра, или ћерка. За цара Карла V прича се, да је носио тако просто одело, да су и обични грађани поданици његови, одевали се боље. Славни грчки војсковођа Филопомен би једном позван на ручак од некога човека, у чију кућу он раније није никад улазио. Филопомен дође у госте нешто раније. Домаћин не беше још дошао, а домаћица није познавала лично Филопомена, те видећи овога у сасвим простом оделу помисли, да је то неки од слугу Филопоменових, који је послат напред да јави долазак војсковође и њенога мужа. С тога му заповеди да насече дрва. Филопомен се драговољно покори заповести и поче сећи дрва. Када домаћин стиже и виде свог великог госта шта ради, ужасну се и упита га: „ко се усуди да дâ такав посао Филопомену?” Мирно одговори војсковођ: „одећа моја”.

14. Јули

Хришћани се морају оклопити против саблазни овога света. Они морају бити оклопници против свих удара и свих искушења, тако да се свако зло од њих одбија. Оклоп се не ствара за дан ни за два него се брижљиво и трудно кује дугим вежбањем. Шта вреди сва наша врлина, ако подлегнемо првој саблазни? Говорећи о томе св. Григорије Ниски наводи пример са неким мајмуном у Александрији. „У Александрији, вели, неки вештак научи мајмуна да врло окретно представља играчицу на бини. Посетиоци позоришта хвалили су мајмуна, који је, обучен као играчица, играо по такту музике. Но док су гледаоци били заузети посматрањем за њих тако новог пазара, неки шаљивџија хтеде да покаже свима, да мајмун није ништа друго до мајмун. Док су сви клицали и пљескали вештини мајмуна, шаљивџија, веле, баци на бину оне слаткише, које мајмуни нарочито воле. Чим мајмун смотри те слаткише, он заборави и игру, и пљескање, и скупоцено одело, и јурне са шапама на слаткише; а како му је хаљина сметала, он је поче ноктима цепати, старајући се да је збаци са себе. И место похвале и дивљења наста код гледаоца смех.” Јер се кроз поцепану маску „играчице” показао мајмун.

15. Јули

Гостољубље се поштује и у другим верама, али хришћанство је истакло гостољубље као дужност и обавезу. С друге стране благодарност за гостољубље не мање је дужност и обавеза за хришћане. Ко се научи благодаран бити људима на гостољубљу, тај ће умети бити благодаран Богу – на гостољубљу. Јер шта смо ми овде на земљи до гости Божји? Шта су чак и ангели на небу друго до гости Божји. Прича се за цара Филипа Македонског, како је страшно казнио једног свог дворјанина за неблагодарност. Пошље цар свог дворјанина преко мора, да му сврши неки посао. Дворјанин сврши и крене назад на лађи. Бура лађу разбије, и дворјанин се нађе на таласима. Срећом то беше недалеко од обале. Неки рибар виде човека где се дави, пожури му у помоћ са својим чуном, и изведе га на обалу. Пошто се опорави и одмори оде дворјанин цару, и исприча беду са буром на мору. Цар желећи да га награди упита га, шта жели да му да? А дворјанин именова онога рибара и рече цару, да би највише желео, да му цар подари имање онога рибара украј мора. Цар му одмах учини по жељи. Но када се дворјанин усели у имање свога највећег добротвора, онда овај у очајању оде цару, исприча све и пожали се. Он је рече, живот спасао дворјанину, а овај га сад гони из куће. Чувши за то цар разјари се веома на неблагодарног дворјанина и нареди, да му се на челу врелим гвожђем уреже: „неблагодарни гост”.

Атонски хлеб

Благодарећи Божијем милосрђу и заштити Пресвете Богородице, неколико пута се десило да посетим Свету Гору Атон, и сваки пут сам се преиспуњавао новом духовном снагом, и бивао прожет жељом да усрдно служим нашој Цркви и узрастам у љубави Божијој.

Сваки пут сам стицао некакве нарочите духовне утиске и мноштво радости. А последњи пут пажњу ми је, више него икад, привукао необичан укус хлеба и просфора, раздаваних после св. Литургије као антидор. Подстакнут пријатним укусом атонских пекарских производа, присетио сам се житија св. Теодосија Кијево-Печерског (XI в.), у којем се описује случај када је њихов манастир посетио Кијевски кнез. Он је узео учешћа на братској трпези и био пријатно изненађен укусом манастирског хлеба. У присуству становника обитељи и све своје свите он је смирено признао да тако укусан хлеб није јео у току целог свог живота. Свети Теодосије је узвратио: "Овај хлеб свој необични укус дугује молитвама инока".

Под утиском ових успомена обратио сам се нашем путовођи и духовном старатељу са питањем због чега је хлеб на Атону тако укусан: благодарећи монашким молитвама, или има других разлога за то? Ниже наводим наш разговор.

О. Гаврило: Разуме се да смо захвални тим непрестано узношеним молитвама, нарочито молитви Исусовој. Постоје, међутим, и други разлози. На пример, атонска пракса коришћења за печење просфора и хлеба пасхалног квасца, благословеног Самим Богом.

Марко: Пре него што пређемо на описивање хлебног квасца молим Вас, оче, да ми објасните какав хлеб се користи за време Свете литургије?

О. Гаврило: Добро је познато да се просфоре, то јест, невелики хлепчићи, који се користе у време Свете литургије у Православној Цркви, пеку од пшеничног брашна и воде са додатком квасца или ускислог хлеба. То је такозвани ускисли (укишељени) хлеб, о чему сведочи његов грчки назив - "артос". Од самог почетка историје Цркве Христове био је коришћен укишељени хлеб, који је символ живота, зато што после његовог мешења он постаје порозан и као да нараста, пре него што га испеку. Римокатоличка Црква пренебрегла је ову праксу, као и још много тога, да би се разликовала од хришћанског Истока и лакомислено је увела у употребу хлеб пресни, без додавања квасца, на шта је скретао пажњу још у IX веку Патријарх Константинопољски Фотије.

Марко: Да ли се на Атону користи квасац за печење просфоре?

О. Гаврило: Ми на Атону тежимо да користимо предмете и производе који су добијени на природан начин. Због тога никада не додајемо у тесто за просфоре, па ни у обични хлеб, квасац добијен индустријским путем. Користи се укишељени хлеб, добијен на необичан, може се рећи, самосвојан начин.

Марко: А одакле тај чудесни квасац?

О. Гаврило: Атонским монасима и православном становништву Грчке позната су три начина добијања природног хлебног квасца. Сви они имају црквени карактер, носе на себи печат благодати Божије и повезани су са конкретним литургијским радњама.

Први поступак добијања квасца повезан је са Пасхом, а тачније са службом јутрења Велике Суботе, када се на крају јутрења чита Апостол, у коме се говори о Христу као квасцу новог живота. Ево тих апостолских речи: Браћо, не знате ли да мало квасца све тело укисели? Одбаците, дакле, стари квасац, да буде ново тесто, као што сте бесквасни. Јер и Пасха наша, Христос, жртвова се за нас. Зато да празнујемо не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хлебовима искрености и истине (1.Кор.5,6-8).

Марко: Како изгледа у пракси процес справљања новог квасца?

О. Гаврило: У одговарајућој посуди припрема се мања количина брашна, која се уноси у храм (на Атону - у олтар) пред почетак јутрења Велике Суботе. На крају јутрења, после појања "Великог Славословља", чим се разлегне прокимен Апостола треба одмах приступити мешењу брашна, додавши мало обичне воде. Неки додају још мало свете водице, други чине крсни знак руком или крстом над тим необичним квасцем. Поред тога, за вршење тих радњи бирају се људи дубоко верујући, непорочни и побожни, који пре и за време тих радњи мислено творе молитве које познају, најчешће молитву Исусову: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!" Посуда се може покрити (на пример, убрусом) и оставити у цркви до свршетка Свете литургије. По окончању службе Велике Суботе верни разносе "пасхални" квасац својим кућама. На Атону, из практичних разлога, он остаје у олтару такође и прва три дана Пасхе. Следећег дана, то јест, по окончању Пасхалне службе, површина квасца треба да постане шупљикава. То значи да се "квасац примио". Трећег дана по Пасхи треба додати незнатну количину брашна и воде и поново замесити. После неколико часова ускисло тесто може се поделити на комаде. Један сачувати искључиво за просфоре, друго парче - за печење хлеба, ставивши га под поклопац од стакла или пластичне масе. Преостало кисело тесто може се раздати онима којима је потребно. Треба га чувати на хладном месту или у хладњаку. Сваки пут кад месимо тесто додајемо потребну количину брашна и воде у добијено кисело тесто, не додајући квасац. Пошто умесимо просфору или хлеб сваки пут остављамо мању количину добијеног теста као квасац за печење следеће порције и тако поступамо сваки пут целе године до следеће Пасхе.

Марко: Колико разумем, Ви, Oче, већ неколико година печете просфоре у свом атонском манастиру.

О. Гаврило: Са благословом мога старца вршим то послушање у нашем братству и сведок сам истинитости тог "Пасхалног чуда" - тог необоривог доказа светости и животворности Православља.

Марко: Заиста је то дар Васкрслог Христа. Нажалост, он није нарочито добро познат вернима наше Цркве.

О. Гаврило: Стварно, до свог доласка на Атон ништа о томе нисам чуо. А сада сваке године пред мојим очима догађа се то задивљујуће јавно чудо, непобитно и за све видљиво и лако доступно. Ја стално надгледам процес настајања киселог теста (квасца) и његове постепене ферментације. Та појава свагда оставља на све нас велики утисак, утврђује нашу наду и доноси нам велику радост.

Марко: А свакако да "рађање" пасхалног квасца на сличан начин доживљавају не само монаси него и сви верни Грчке Цркве који присуствују томе.

О. Гаврило: Несумњиво. Са радошћу се сећам Пасхалног периода 1995. године, када је манастир посетио енглез Чарлс репортер радио станице "ВВС", протестант по вероисповести. Догодило се да сам ја постављао сто и да смо имали још хлеба од првог печења од новодобијеног пасхалног квасца. Без икаквих наговештаја са моје стране наш гост је стао да пажљиво разгледа кришку хлеба и са чуђењем ме је упитао: "Зар се овај хлеб пече на Атону?" У одговору ја сам му у општим цртама описао поступак добијања квасца на Атону. Усхићен изузетним укусом хлеба, замолио је да му дам неколико кришки да би их могао донети својим рођацима у Енглеску, а историју атонског квасца коју је чуо записао је у бележницу и обећао да ће испричати о њој у завичају.

Марко: Која су два преостала начина добијања квасца?

О. Гаврило: На Атону од свих познатих преовлађује горе описани поступак. Други поступак добијања квасца могућ је у случају присуства честице Светог Животворног Дрвета Крста Господњег. Онај ко је поседује може у свако време, помоливши се, да створи нови квасац да начини како је горе описано. Сила тог дејства је у троструком благосиљању светиње, то јест крсном знамењу (знаку) над припремљеним обичним квасцем, зготовљеним од брашна и воде са додатком свете водице, уз речи: "У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин".

Трећа могућност је добијање квасца на дан празновања Воздвиженија (Крстовдана) (14/27 септембра), ако се у датој цркви обавља чин Воздвиженија (Подизања) Крста, који се врши на крају јутрења, а у том Крсту налази се честица Светог Дрвета Крста Господњег.

Марко: Колико сам схватио, у првом поступку битан моменат настанка квасца јесу речи Апостола Велике Суботе, у два остала најважнији услов јесте присуство честице Светога Дрвета Крста Господњег.

О. Гаврило: Да. И ово сасвим поуздано указује да највећи значај у Православној Цркви имају Крст и Васкрсење Христово. Управо из та два извора и из Свете Евхаристије црпи Православље и народ Божији животворну силу и благодат Светога Духа, благодарећи чему се човек духовно препорађа за Вечни Живот.

Прича Марка Јакимјука, преузето из гњиге Време покајања и време отпадије