Један од највећих проблема модерног човечанства, а можда и највећи проблем Срба данас, је све масовнији абортус, односно чедоморство. Ако се погледају статистике, види се да Срби као нација увелико биолошки изумиру. Примера ради, 1389. године, пред Бој на Косову било је 5 милиона Срба. Данас, нешто више од 6 векова касније, Срба заједно са расејањем има око 8,5 милиона. Код Енглеза овај однос изгледа овако: пре 6 векова их је било 2 милиона, а данас их има 200 милиона. Овај вредан податак, и многе друге смо сазнали у разговору са др Стојаном Адашевићем, гинекологом-акушером у пензији. Интервју са доктором вам представљамо у следећим редовима.
"Прво моје упознавање са неким проблемима биомедицинске етике било је на предавањима из гинекологије. Тада нам је речено да дете постаје живо тек са првим плачем. Не са првим удахом, већ са првим плачем. Први удах нам ништа не значи, говорили су. Учили су нас да је пре првог плача дете само орган мајке. Као орган мајке, дакле, може бити извађено исто тако као и зуб или слепо црево. Тако су нас учили, те смо ми, као млади доктори храбро кренули у живот и почели да радимо абортусе, намерне прекиде трудноће. Од 1952. године абортус је био легалан. Пре тога су абортуси били забрањени, и то пре рата, абортере су прогањали и Црква и полиција, а од завршетка рата до 1952. само полиција, јер је Црква потпуно изгубила своје ингеренције у комунизму. Те године су формирани први Одбори за прекиде трудноће. До те године абортери нису прогањани зато што су убијали децу, већ зато што је неконтролисано спровођење намерних прекида трудноће у већини случајева доводило у питање здравље мајке. Тадашњим властима је то било много значајније од новоствореног живота. Од 1963. године сам почео самостално да радим абортусе, а касније и да обучавам млађе колеге."
По сопственој исповести др Адашевић је извршио више од 48.000 абортуса, пре него што се покајао и престао са даљим радом. Од тада он је један од највећих светских, а на нашим просторима свакако највећи борац против абортуса.
"Међутим, почеле су да се дешавају чудне ствари. Запитао сам се најпре како је могуће да је дете тако паметно, да одмах по рођењу почиње да сиса. Када је и како то дете могло то да научи? Онда се појавио ултразвук, помоћу кога смо могли да видимо да дете у материци већ сиса прст. То смо сматрали тада само рефлексима. Али после тога сам присуствовао једном експерименту у једној од тадашњих братских република. Тамошњи професор је на стомак труднице ставио један емитер који је емитовао таласе од 60-100 херца. По укључивању емитера, на ултразвуку се јасно видело како се дете тргне сваки пут када чује таласе. Таласи су укључивани сваки пут када би дете покушало да сиса прст. После више таквих поновљених експеримената видело се да дете сваки пут када жели да сиса прст то ради врло обазриво, али да на крају ипак почиње да сиса иако се емитер тада поново активира. То ме је запањило. Питао сам се, како то да је нерођено дете само орган мајке, а само, врло свесно одлучује да треба или не треба да сиса прст. Један други експеримент је такође био врло занимљив. Наиме, мајци су за време трудноће пуштали једну одређену музичку нумеру, да би касније, неке три године након рођења детета, то дете довели у контакт са музиком. Дете није реаговало на музику коју први пут у животу чује, али када је пуштена она иста музика коју је мајка слушала, дете је певушило баш ту мелодију. То је значило да је дете, такозвани "орган" мајке, упамтило ту мелодију, а орган тешко да може да памти било шта."
Др Адашевић је увидео да је абортус чисто убиству приликом свог последњег абортуса. Тада је абортус радио својој рођаци, и том приликом се десио чудан сплет околности који се практично никада не дешавају приликом извођења ове процедуре.
"Увукао сам абортцанглу, и извадио малу ручицу. Тако се десило да ми та ручица падне на посуду са јодом, и да један од живаца руке буде преливен јодом. Јод је стимулисао живац и рука је почела да се трза. То сам некако превазишао, али после тога сам извукао ножицу, молећи Бога да и она не падне и не почне да се трза. Али, у том моменту је једној од сестара испао служавник са разним посудама, и како је то одјекнуло у аборт-сали, је сам се нагло окренуо и испустио ножицу, поново на јод. Сада се и ножица трзала. Некако сам наставио са радом, молећи се да не само не извучем срце. И погађате, управо сам срце извукао. Срце, које је још увек куцало, све спорије и спорије док напокон није стало. У том тренутку сам схватио да нисам извадио само "орган" мајке, већ да сам починио убиство, и то убиство некога ко је мени род. Тада сам бацио рукавице и рекао да више никада нећу вршити абортусе."
Др Адашевић нам је такође говорио о односу различитих Цркава према питању абортуса. Тако, по његовим речима, Православна и католичка црква апсолутно осуђују абортус, јер сматрају да живот почиње зачећем, односно спајањем мушке и женске полне ћелије. Код муслимана, једна од сура у Курану јасно забрањује одузимања права нерођеном детету на рађање и живот. Једино је код Јевреја дозвољен абортус под одређеним условима (ако је женско до 40. дана, а ако је мушко до 80. дана) , како је то записано у Талмуду, јеврејској светој књизи.
Ево како римски закон регулише ово питање.
"Како lex romana (римски закон) регулише ово питање? Ево како. Жена се породи. Дете се доноси пред оца или пред робовласника, већ у зависности да ли је дете рођено у грађанском или робовском браку. Отац или робовласник узима штап, гледа дете, лупи тим штапом по камену и каже: Homo est! - Човек је! Тиме се том детету признају сва права једног грађанина, односно роба. Пре тога он је само neonatus. Ако га не прогласи човеком, то дете једноставно бива убијено. Спартанци су то радили мало другачије. Они су децу, за коју процене да су слабије физичке конституције једноставно бацали у море."
Доктор нам је навео још два примера, један из наше скорије историје, а један из записа британског морепловца Кука.
"Ова прича се догодила негде у околини Пожаревца. Мој рођени отац је имао друга с којим је прошао и Први светски рат, и Албанију и после заједно студирао. Звали смо га чика Пера. Оца не памтим, али чика Перу да. Како је дошао тај чика Пера на свет? Пазите, у том крају се говорило: ми имамо већ петоро мушке деце. Ако следеће буде мушко, нама не треба. Шта ћемо са њим: у лавор. И то цело село зна: кад се буде Мица или Перса порађала, ако буде мушко, завршиће у лавору. Тако је и било и шта се дешава? Село, социус, је одлучио да то дете, ако буде мушко, буде ликвидирано. И тако су се сви окупили и кад су видели да је мушко рекоше: у лавор! Међутим, из те гомиле излеће једна баба и виче: Сотоне, антихристи! Ако вама не треба дете, мени треба! Ја ћу да га гајим и подижем! И та баба узима то дете, трпа га под свој гуњ, онако крвавог и односи својој кући. Нико не сме А да каже, јер је она прихватило то дете. Социус, друштво је рекло да је дете живо и њено. Видите колико је то хуманије од римског закона и Спартанаца. И тако је тај чика Пера преживео негде до пете-шесте године. Онда се десило нешто чудно. Наилази морија. И сва петорица старије браће умиру. Шта ће родитељи, јадни. Сетише се они да имају још једног сина, тамо код баба Персе. Али, то није више њихово дете. То је баба Персино дете. Баба Перса, после убеђивања, пристаје да им врати дете, али под условом да и она учествује у његовом одгоју и да дете иде на "велике школе". И тако је чика Пера преживео и завршио основну школу и гимназију, а касније и факултет, после Првог светског рата.
Да се вратимо још даље у историју, да видимо какав је био однос према самом животу код најпримитивнијих племена. О томе нам говоре записи британског морепловца Кука и руског морепловца Крузенштерна. Они долазе са бродом до неког полинезијског острва. Када су их видели на оним великим лађама, сви дивљаци се одмах скупише. Један њихов делија, са мочугом се одмах издвојио. Ови морепловци, да би показали надмоћ, опалише метак и ранише тог делију. Дивљаци су мислили да су то велики бели богови, те да би умилостивили, питали су које дете желе да им испрже за оброк. Ови, као хришћани, згрожени тиме, питају зашто не испрже оног делију. А не, одговарају дивљаци, он је јак и убиће бар петоро њих док га не савладају. А зашто не ону девојку, питаше морепловци. Никако, скочише они. Она мора да рађа. Ето, чак и код најпримитивнијих људи, канибала, рађање је нешто што је свето и неприкосновено."
Постоји много теорија о почетку живота, а неке су представљене у досадашњем тексту. Ево још неких.
"Ерих Фром каже: Човек је од оног момента човек, кад почне да мисли својим мозгом. Извините, ја још увек не мислим својим мозгом. Ја користим мозгове свих мојих претходника, тако да ова теорија пада у воду. Или, друга теорија која каже да живот почиње онда када мозак почиње да ради, а престаје онда кад мозак престане да ради. Ајде да видимо. Имамо фетус стар два и по месеца. Њему је мозак формиран, али још увек нема електричних таласа. Али и по овој теорији тај фетус је потенцијално жив, чим се јаве таласи. Дакле, ако извршимо абортус, ми убијамо потенцијални живот. Или, шта ако неко, нпр. доживи неку несрећу и изгуби му се мождана активност? Срце и плућа могу да се одржавају на вештачки начин. Да ли то значи да пред собом имамо неживог човека? Не, јер постоји безброј примера да је мозак поново прорадио. И ова теорија нема смисла."
На крају разговора, др Адашевић нам поручује:
"Једино је важно када почиње људски живот. Ми морамо поштовати чињеницу да живот почиње зачећем и да га од тада па до смрти морамо чувати. Треба да се боримо против узрока, а не против последице. Окренимо се Цркви и породици, и уследиће и све друге промене."
Нема коментара:
Постави коментар