Циљ хришћанског живота

Ево шта прича Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, а коју је забелешку објавила 1903. године његова удовица Јелена Мотовилова.

Дан је био облачан, прича Мотовилов; земља беше покривена де­белим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим по­стави да седнем поред њега на једно оборено стабло. - Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цр­кву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хришћанског живота. Али вас тај одговор није мо­гао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви; али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Све­тог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задо­бијање овог Духа је циљ нашег живота. - У ком смислу ви гово­рите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. - Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац; То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да сте­кне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је слу­жба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога. -Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Све­тога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? - Благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. - Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? - Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? - Оче, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. - Не плашите се, ваше Богољубије, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. - И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! - Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при њего­вом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, из­раз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. - Шта осећате? запита отац Серафим. - Тишину и мир које не могу изразити, рекох. - Шта још осећате? питаше он. - Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. - Та радост коју осе­ћате ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено "да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе" (1.Кор.2,9). Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? - Неисказану топлоту, рекох ја. - Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас... Каква је то топлота коју осећате? - Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. - Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пусти­њаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном ха­љином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. - Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила? запитах ја. - Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама! - Када сам га напу­стио, завршава Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост коју сам видео својим очима, продужавала је да га и даље обасјава".

Св. Серафим Саровски