Вековима се стално понавља исти подвиг, па ипак, мало их је који познају процес природног развитка хришћанског подвига. Због тога се многи губе на том путу. Господ је рекао: Јер су уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7,14).
Пут Хришћанина је у главним цртама следећи: У почетку човек бива привучен Богу даром благодати. После тог привлачења настаје дуги период испитивања. Бог проверава чевекову слободу и његово поверење према Њему, и то кадкад веома "сурово". У почетку обраћења к Богу, Бог обично брзо и на чудесан начин испуњава све молбе, и мале и велике, а да их човек малтене још није ни изрекао. Али када наиђе период испитивања, све се мења и небо као да се затвара и постаје глуво за све молитве. За ревносног хришћанина све у животу постаје тешко. Однос људи према њему се погоршава. Људи се односе према њему неповерљиво и престају да га уважавају. Оно што се другима прашта, њему се не прашта. Његов труд се готово увек плаћа испод норме. Тело му постаје лако подложно болестима, а природа, околности и људи - све се окреће против њега. И поред свих својих природних дарова, који нису мањи него код других, он не налази могућности да их примени. Уз све то, њега муче још и многи напади демонских сила. И последње, најтеже и неподношљиво страдање које му се дешава јесте - напуштање од стране Бога. Тада његова страдања достижу врхунац, јер потресају целог човека, на свим плановима његовог бића.
Бог оставља човека? Зар је то могуће? Доживљено осећање близине Божије смењује супротно осећање - то јест, да је Бог бескрајно и недостижно далеко, даље од звезданих светова, и сва призивања Бога губе се немоћно у бескрајним просторима. Душа свом снагом појачава свој унутрашњи крик к Њему, али не види нити помоћ, нити да се обраћа пажња на њене вапаје. Тада све постаје тешко, изнад сила. Све се постиже тек уз крајње напоре. Живот постаје мучан и човеку се чини као да се над њим надноси Божија клетва и гнев. Међутим када ова испитивања прођу, човек сазнаје да га је чудесни Божији промисао брижљиво чувао на свим његовим путевима.
Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих људских моћи.
Све док се не ослободи велике гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Мучећи се у адском мраку, горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и представља Га бескрајно суровим. Како не познаје истинско биће у Богу, она све посматра кроз призму свог болесног, паћеничког стања, и почиње да мрзи, како властити живот, тако и све што постоји. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као безнадежна бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога, а њен презир према читавом бићу постаје све већи и већи.
Они који верују нису подложни оваквом очајању и мржњи. Јер, човек се вером спасава - вером у Божију љубав и милосрђе, вером у Његову реч, вером у сведочанство отаца Цркве. Већина богобојажљивих хришћана можда и нису доживели у току свога живота васкрсење своје душе, али вера у њега их је крепила. Старац је често говорио о тој вери, позивајући се на речи Господа: Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Доћи ће време када ће ова вера извести човека из мрака и тескобе ропства и узнети га у област истинског, нетрулежног живота, чија је узвишеност посебна, сасвим различита од уобичајене људске идеје о узвишености и лепоти.
Друкчије поступа непријатељ - ђаво са онима који га примају, а друкчије са онима која са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу са њом. Ово последње искушење је инзванредно тешко и ретко се допушта.
Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом - сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа себе крај Бога - Заштитника, а враг јој говори: "Ти си у мојој власти... У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив". У таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.
Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: "Држи ум свој у аду, и не очајавај".
Тако је он познао каквим се оружјем, побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: "Бог је свет, истинит и благословен вавек".
Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овакво "искусна" душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је и то заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издрживши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.
"Ђаво је пао због гордости". Гордост је извор греха. Из ње проистичу сви видови зла: таштина, славољубље, властољубље, хладноћа, суровост, равнодушност према страдањима других, маштање ума, превелика живост уобразиље, демонски израз очију, демонски карактер читавог лика, суморност, туга, очајање, мржња, завист, понизност, код многих бура телесне похоте, мучно унутрашње неспокојство, непослушност, страх од смрти, или пак жеља да се оконча живот, и најзад, што није редак случај, потпуно лудило. То су знаци демонске духовности. Али, док се они не пројаве на видан начин, многи их не запажају.
Нису сви набројани знаци карактеристични за онога који је "прелешћен" демонским помислима, или виђењима, или "откривењима". Код неких преовлађује мегаломанија, славољубље и властољубље, код других туга, очајање, прикривено неспокојство, код неких, пак, завист, или суморност и мржња, код многих телесна похота. Али, код свих се неизоставно јављају уображеност и гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.
"Прелешћен" ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу.
Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада.
У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У дугом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интезитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код друтих сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.
Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.
Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.
Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања.
Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да и не знају за друто. Тако они постају "плот" која не прима Божји закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори:... знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа... и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.
Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојсвто потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да "мрзе и погубљују" своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.
Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости.
Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако "мисаоно расуђивање", будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити.
"Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости".
Архимандрит Софроније, Старац Силуан, стр.181 -186.
Нема коментара:
Постави коментар